Лихварка/4

ЧИН I

ПОЈАВА IV

ПОЈАВА IV
(Ставре и Савићка.)

САВИЋКА: Па драги Ставре, шта је ново?
СТАВРЕ: Све иде како ваља. Интерес расте, дужници се плоде. И оних 250 дуката продао сам за триста.
САВИЋКА: Та ви сте благо, мој добри Ставре! Баш ми је мило, што таквог ортака имам. А знате ли ви да сам се грдно истрошила на путу. Треба ми читавих два мјесеца да штедим, док трошак истјерам.
СТАВРЕ (за себе): Сад је вријеме: (искашљује се). Овај...
САВИЋКА: Хтјели сте рећи нешто?
СТАВРЕ: Та оно... ви већ знате... на примјер... (за себе). До ђавола, сав се збуним, кад о томе говорим (гласно). Знате већ... ваша Јелена...
САВИЋКА: Па?
СТАВРЕ: А но, у неку руку кад узмемо, она се још није удала.
САВИЋКА: Дабоме, јер сам је вама обећала, и сад зависи једино од вас.
СТАВРЕ: Та да! Ама знате... то јест (хвата се за огрлицу) проклета јака, како ме стеже! Ето шта значи, кад човјек нема своју жену, него мора другоме давати да му јаку шије. Још ће ме удавити!
САВИЋКА: А ви похитајте са сватовима. Јела је ваша; ја сам јој већ у бањи о томе говорила; истина врло издалека. Па кад сам јој казала, да хоћу да је удам, не знате, како се радовала. Додуше кад сам и вас уплела у разговор, била је мало неповјерљива, али већ пристаће. Та која дјевојка не жели да се уда.
СТАВРЕ: Е ви’те, то ми се здраво допада. Али...
САВИЋКА: Шта?
СТАВРЕ (умиљато): Шта, ви већ знате — што кажу — мираз...
САВИЋКА: Она га нема. Познато вам је ваљда, да сам је по сестриној смрти, као сироче без оца и мајке, себи узела. Али ја ћу јој дати већ двије стотине и педесет дуката од свога новца, и то само ако пође за вас. Иначе ни паре, вјерујте, кир Ставре, ни паре јој недам!
СТАВРЕ: Дакле дајете три стотине дуката?
САВИЋКА: Двије стотине и педесет!
СТАВРЕ: Ех, додајте што. Па шта је двије стотине и педесет дуката. Оно, кад узмемо у једну руку — ни три стотине нијесу ништа. Али тек, за љубав такве фамилије ући ћу за три стотине.
САВИЋКА: Не може, господар Ставре, Бога ми не може! Ето, у бањи сам се грдно истрошила па немам, а послије тога, ви знате, господар Ставре, да је и мени додијало самовати, а како ми се чини...
СТАВРЕ (упадајући у ријеч): Шта, да се удајете? Ама зар ви? (Поправљајући се.) Да, да, госпођо, имате право и вријеме је већ.
САВИЋКА: А човјек је ваљан, та ви га познајете. Једнако ме је пратио по бањи, а при поласку бацио ми је кроз прозор писамце. Ех, шта ћу ваздан, он ће већ доћи.
СТАВРЕ: Ама, госпођо, зар ви да се удајете за које ког?
САВИЋКА: Та ја вам рекох, да га и ви познајете. Он је богат, па лијеп, па млад. Додуше и то пошљедње нешто вриједи, али главно је: он је богат.
СТАВРЕ: Богат! хм! то већ има смисла; али за то ипак нема смисла да ми педесет дуката окрњите.
САВИЋКА: Али кад немам! —
СТАВРЕ (умиљато): Хе, хе, немате? Мени кажете да немате? Е добро; овамо руку, пазар је свршен!
САВИЋКА (рукује се): Пазар је свршен! И за два мјесеца приредићемо сватове.
СТАВРЕ: За два мјесеца.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.