Лихварка/3
ПОЈАВА III
(Улазе: напред Ставра носећи кофер и сламни шешир Јелин под пазухом. За њим Јела, гђа Савићка и Аница.)
СТАВРЕ (илазећи с врата): Е онда опростите, ја ћу га дати, да се на калуп метне, па ће се опет поправити.
ЈЕЛА (истргне му шешир): Ко је још видио да се изломљени шешир на калуп меће.
СТАВРЕ: А ја ћу вам купити фес, он се не гужва, и много је јефтинији, вјерујте ми.
ЈЕЛА: Хвала на пажњи, али ја не носим српски (оде у другу собу.)
СТАВРЕ: О ви дјевојке, дјевојке! Само је ли што у моди, то ћете понијети, па макар била и накарада. Нећете фес, а трпате на главу које каква сврачија и орлова гнијезда.
САВИЋКА (која је за то вријеме разгледала по соби): Аратос ти и тога путовања и бање, кад се мораш послије једити! Овамо ти, ти — (повуче Анку за руку) шта је ово? Зашто ове столице овако стоје? А где је навлака са ове столице? Шта си радила, је ли? Бленула си у твога господичића вјереника, ха? О, Боже, Боже! Данас већ ни честитог слугу не можеш наћи.
АНИЦА: Али госпођо ...
САВИЋКА: Доста! Гле, гле; ова слушкиња, ова кујнска метла, па и она пружила језик! хоће да се правда! Шта је било? — Је л’ ме ко тражио?
АНИЦА: Нико, госпођо.
САВИЋКА: Па шта чекаш ту? хоћеш ваљда да останем без ручка?
АНКА: Идем, идем (за се у ходу). Ова је, мора бити, ноћас рђаво спавала (оде.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|