Лисица и древосечац

Лисица и древосечац
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Лисица, од ловаца, прибегне к колиби древосечца, молећи га да јој допусти сакрити се у колиби. Овај дозволи. Ал, ето ти стигну и ловци, и упитају га није ли гди упазио једну лисицу туда да прттрчи. Ови речма одговори да није ништ смотрио, но у исто време покаже им прстом на колибу. Ловци се томе не досете у хитошти, и отрче даље. Лисица, која све то примети, како види да се ловци одале, изиђе и пође на другу страну, ни „хвала“ ни „збогом остај”. Древосечац стане је укоравати за таку неблагодарност. „Да ти је прст с устма согласан био, умела бих ти ја благодарити, а тако ништа. Heгo залуду ти добро, осрамотио си се”.

Наравоученије

Тако бива свакоме ко не чини добро сасвим и како ваља. Свак му вели: „Или куј, ил' не мрчи.” Сам прави, пак сам поквари: залуду му мука. Чини као поп Муждало кад служи, помиње свога села поглаваре, а како изиђе из цркве и дође с њима у крчму, а он их пита: „јесте ли чули како ја вас спомињем? Да вас је анатема свију што вас је год!” А старац Ждеривук мало кад које недеље не зове комшије на част само да их се напсује. „Μη μ΄έπεσιν στέργε νόον δ΄έχε και ϕρένας άλλας: Немој ме речма љубити а ум и мисли на другу имати страну”, вели стари Теогнид. Но, са свим тим, благодарност је лепа добродјетељ и рађа се из благородна срца. Погрешке ближњих наших ваља заборавити, јер смо сви погрешкама подложни, а добро учињено, никада.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.