Лисица и вран (прва басна)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лисица и вран
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић
Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.


Вран нађе негде комад меса и држаше га у кљуну стојећи на древу. Лисица оњуши месо, притрчи под древо, и почне хвалити врана говорећи: „Мили боже, красне птичице! Лепа перја што имаде! Да јошт има какав глас, не би над њом птице на свету било!” Врану то | није мило било да га лисица при толикој његовој лепоти за мутава држи, отвори кљун пак стане гакати. Падне месо доле, уграби га лисица и прождере, говорећи и посмејавајући му се: „Е, мој врану, имаш свашта, ал' памети нејмаш!”

Наравоученије

Какви смо ми људи на овој нашој земљи? Хајде да се право један другом исповедимо и да већ не тајимо да смо свакојаки и чудновати! Како то? Ево овако, слушајмо само. Кад нас ко превари, жао нам је и тужимо се, а у исто време толико не желимо него да нас други варају, пак ко нам је вешт и ко нас лепо уме варати онако баш како ми желимо преварени бити, то је наш човек! Који уме живити и опходити се с људма, нек иште само: даћемо му и кошуљу с леђа. Јесмо ли ми црни, а ради би бити бели, може ли он само мајсторски доказати да смо ми и од лабуда бељи, — то је памет, и ако баш нико то неће веровати; хоћемо ми јер нам је то драго; то је нами доста, он нас вара како ми запевамо. Хоћемо ли да нам он много говори и да нас чини смејати се? Нека трпа, нек' се чини будалом, нек' не штеди своје сродне и пријатеље само за угодити нама, — то ми хоћемо. Позна ли он да је нама мило говорити а да он слуша? Нека ћути, нека нас гледа забленут, нека нам се чуди, и каткад нек' подвикне: „Чуда, људи!” Ако се ми чему смијемо (иако ништа није смешно), из свега грла нек' се смије. Рекосмо ли ми да што јест, ако он и не зна шта је то, нама' нек' повикне: „Како не би било?” Чу ли он да ми што нађосмо да није тако, ако он и савршено зна даје тако, нек' не губи времена, но нека виче за главу: „То не може бити”. Но он нам се руга тако нами похљепствујући, он нас за будале држи и вара нас. Ништа за то, то ми и желимо. Ако ли би њему пало на ум да он за љубов истини другојаче поступа, да нами противослови, што ми утврждавамо да он одриче, и што ми велимо да није и да не може бити да се он усуди рећи да то јест и да може бити, — он није за нас, он неће да нас вара, нек' иде куд му драго!

Ево, браћо, по вишој части какви смо, или из слабости, или из незнања, или из самољубија, | или, што је најгоре, из високоумија, зашто она три прва даду се с временом поправити, а ово последње кад нами облада, неће већ да нас пусти. Да што ћемо сада? Добро ако само хоћемо да почнемо сами себе одваравати, ακουστέον και παρά των εχθρών την αλήθειαν και διορθωτέον, совјетује Плутарх; да слушамо што и наши непријатељи о нами говоре, да се не срдимо, па ако у чем без пристрастија познамо да они имаду право наше недостатке обличавајући, да се исправљамо. Великој души и од самога непријатеља истина је драга, а слаби ум ни од пријатеља неће да је прими. Нек' престанемо сами себе варати, пак неће смети ни други, или ако се усуди, а он неће моћи, пак ће се осрамотити. Не иштимо похвале пре него је заслужимо, и баш кад је заслужимо не иштимо је, сама ће доћи ако смо је управ заслужили. Ко је силом хоће, она од њега бежи. И ово добро да упамтимо: што нам год у другима није мило, од онога да се всегда чувамо. Ко себе много хвали, није нам нимало угодан: не хвалимо се дакле. Ко хоће сам да говори, а другом не да или не слуша, досадан је другима. Меру, дакле, у говорењу. Ко говори о другима зло пред нами, и о нами ће пред њима: не говоримо, дакле, зло о другима, разве кад је зло јавно, познато, и кад може неповинима повредити; онда свак чесни чловек мора зло за зло признати и противити му се колико више може. И опет ово је лепо правило: што нам у другима није мило, тога да се чувамо. Што у добрим и паметним људма похваљујемо, за тим да настојимо; што год видимо да просвештени народи творе на општу ползу, творимо и ми колико можемо. Не чинимо се паметнији од свију, ово је знак варварства. И чувајмо се лисичје похвале.

Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2579 година.
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.