Лепа була/6
VI
ДРАГА (сама хода љутито): Ао, була! Замотано була! Па јој само очи вире, а он нашао њу... ту проклету булу! А ја сам мислила да је то младић најбољи на свету. Да је... Да је... (Смеје се љутито). Ха, ха, ха! Какав ли ће изгледати, кад пође с њом? Цео свет ће рећи: «Гле оне буле, како иде!», а њега неће нико ни погледати! Нико, нико, нико! Још ће сваки рећи: «Срам га било!» «Срам га било!» Па ће се, ваљда, и потурчити? Ваљда се и потурчио? Пих! (Пакосно). Па ако... нека се потурчи, нек цео свет каже: «То је Турчин, Турчин, Турчин!» (Заплаче се). Ал' сам ја несрећна, Боже мој! Како сам све лепо мислила, а сад све то оде! (Одлучно). Но, ја идем мом оцу! Идем, идем одмах. Нисам требала ни да долазим. Нећу рећи никоме ни збогом! Ићи ћу сама... Питаћу свет за пут! Нико ми не треба!... Ништа ми не треба! (Извади слику из недара). Ах, какав је сад! Ружан, ружан, и опет ружан! Никад није ни био леп! (Баци слику). Нећу више ни да га видим, и његову слику нећу да видим. (Крши прсте). Ао, да ми је да ухватим ту проклету булу, та ја бих је... ја бих је!... Видела би она све!... Да ми је само да јој кажем: «Јеси ли ти то та?»! Ух, Боже мој, шта ово би? (Сагне се и узме слкку.) Узећу слику, шта ми је она крива? А њега нећу више да погледам! Никад, никад, никад!...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.
|