Лахан/26
2.
ЛАХАН, ЕЛТИМИР и пређашњи
КОНСТАНТИН: Капе доле и сви за скут кабаницу! Тако ли се цар дочекује?
ЛАХАН: Светли царе . . .
КОНСТАНТИН: Нуто беде сад; уши су ми ослабиле, па не знам, ил' ја теби реко' „светли царе", или ти мени. Елтимире, ти боље чујеш, кажидер, Бога ти, ко је од нас двојице цар, ко ли купусар?
ЕЛТИМИР: Не пристоји се избавитеља отечества . . .
ЛАХАН (погледа га): Остави. Светли царе, ти се вараш, ако мислиш да смо ми непријатељи закона и поретка.
КОНСТАНТИН: Нуто! сад се сам варам. Дојако су ме сви варали, па ништа, а једанпут у мом веку хоћу сам себе да преварим, па ми закраћују. Пустите ме,. честита господо, да се мало варам, верујте ми, неће ни вама зло бити. Ја ћу, на пример, мислити, да сам јоште цар закони, ви да сте овде око мене не као клетвопреступници и људи злонаветни, већ као верни поданици, који љубе свога владатеља.
ЕЛТИМИР: И за ову верност очекују лепу награду, да им се побију жене и деца, да им се одузме др¬жавина, а и сами да спремни јесу изгубити живот, како се самовољству прохте.
КОНСТАНТИН: Е сад вредите штогод! Судије су скупљене; ту су тужитељи, ту је бедни Константин.
ЛАХАН: Светли царе.
КОНСТАНТИН: Заповедај, светли купусару! Хоћеш ли да ти положим главу код ногу? То не могу; али гледај који су око тебе, сваки ће ми ту љубов учинити. Или је у твојој држави обичај, да цар уједно и грубитеља дужност отправља? Ништа, као човек потребит имаћеш бар двоструку плаћу.
ЕЛТИМИР: Ја сам ти казао да је њему поремећена памет.
БОГОР: Заиста.
КОНСТАНТИН: Зар ти је чудно код такових чудовишта?
ЛАХАН: Слушајте, војводе, слушај и ти, светли царе. Никад ја нећу допустити да се злочинством злочинство потре. Ти си на жалост земље оболео и не знаш каква безаконија у твоје име чинише. Сви смо уверени да твоје добро срце то не жели, зато нека се залече ране земљи. Ти си цар и ми сви твоји поданици; али она, која је преко мора пренела своје тврдо срце у наш мирни предел, треба да се уклони. Удали је, царе, узми за саветнике мушке главе, па мир свима.
КОНСТАНТИН: Амин. Свукосте ме с престола на носила, па иштете да и царицу поред себе сахраним. Где ће да стане с дететом? Молим ти се, купусару краљу, опрости ми, видиш како је уско место као престол, који не може нас двојицу да поднесе.
ЛАХАН: Он је болестан.
КОНСТАНТИН: О, ја сам болестан, и душа ми болује. Отворите ми утробу; не, не отварајте, јер ћете наћи у њој вас саме, с ножевима у руци, где ме раздирете.
ЛАХАН: Однесите га у колибу и тамо да се негује. Ал' прекора никаквог. (Приступе да га носе).
КОНСТАНТИН: Станите, ја нисам за ношење. Доста ме носите на души. (Понесу га и сви одлазе).
ЛАХАН: Право ли сам рек'о! Са злочинством скопчана је тврдо невиност, и колико је на једној страни добра, толико на другој греха. О слабости човечија, кад ћеш бити без погрешке! (Одлази).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|