Lahan/26
2.
LAHAN, ELTIMIR i pređašnji
KONSTANTIN: Kape dole i svi za skut kabanicu! Tako li se car dočekuje?
LAHAN: Svetli care . . .
KONSTANTIN: Nuto bede sad; uši su mi oslabile, pa ne znam, il' ja tebi reko' „svetli care", ili ti meni. Eltimire, ti bolje čuješ, kažider, Boga ti, ko je od nas dvojice car, ko li kupusar?
ELTIMIR: Ne pristoji se izbavitelja otečestva . . .
LAHAN (pogleda ga): Ostavi. Svetli care, ti se varaš, ako misliš da smo mi neprijatelji zakona i poretka.
KONSTANTIN: Nuto! sad se sam varam. Dojako su me svi varali, pa ništa, a jedanput u mom veku hoću sam sebe da prevarim, pa mi zakraćuju. Pustite me,. čestita gospodo, da se malo varam, verujte mi, neće ni vama zlo biti. Ja ću, na primer, misliti, da sam jošte car zakoni, vi da ste ovde oko mene ne kao kletvoprestupnici i ljudi zlonavetni, već kao verni podanici, koji ljube svoga vladatelja.
ELTIMIR: I za ovu vernost očekuju lepu nagradu, da im se pobiju žene i deca, da im se oduzme dr¬žavina, a i sami da spremni jesu izgubiti život, kako se samovoljstvu prohte.
KONSTANTIN: E sad vredite štogod! Sudije su skupljene; tu su tužitelji, tu je bedni Konstantin.
LAHAN: Svetli care.
KONSTANTIN: Zapovedaj, svetli kupusaru! Hoćeš li da ti položim glavu kod nogu? To ne mogu; ali gledaj koji su oko tebe, svaki će mi tu ljubov učiniti. Ili je u tvojoj državi običaj, da car ujedno i grubitelja dužnost otpravlja? Ništa, kao čovek potrebit imaćeš bar dvostruku plaću.
ELTIMIR: Ja sam ti kazao da je njemu poremećena pamet.
BOGOR: Zaista.
KONSTANTIN: Zar ti je čudno kod takovih čudovišta?
LAHAN: Slušajte, vojvode, slušaj i ti, svetli care. Nikad ja neću dopustiti da se zločinstvom zločinstvo potre. Ti si na žalost zemlje oboleo i ne znaš kakva bezakonija u tvoje ime činiše. Svi smo uvereni da tvoje dobro srce to ne želi, zato neka se zaleče rane zemlji. Ti si car i mi svi tvoji podanici; ali ona, koja je preko mora prenela svoje tvrdo srce u naš mirni predel, treba da se ukloni. Udali je, care, uzmi za savetnike muške glave, pa mir svima.
KONSTANTIN: Amin. Svukoste me s prestola na nosila, pa ištete da i caricu pored sebe sahranim. Gde će da stane s detetom? Molim ti se, kupusaru kralju, oprosti mi, vidiš kako je usko mesto kao prestol, koji ne može nas dvojicu da podnese.
LAHAN: On je bolestan.
KONSTANTIN: O, ja sam bolestan, i duša mi boluje. Otvorite mi utrobu; ne, ne otvarajte, jer ćete naći u njoj vas same, s noževima u ruci, gde me razdirete.
LAHAN: Odnesite ga u kolibu i tamo da se neguje. Al' prekora nikakvog. (Pristupe da ga nose).
KONSTANTIN: Stanite, ja nisam za nošenje. Dosta me nosite na duši. (Ponesu ga i svi odlaze).
LAHAN: Pravo li sam rek'o! Sa zločinstvom skopčana je tvrdo nevinost, i koliko je na jednoj strani dobra, toliko na drugoj greha. O slabosti čovečija, kad ćeš biti bez pogreške! (Odlazi).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|