Лахан/11
5.
МИРОСЛАВ, пређашњи.
КОНСТАНТИН: Ево нам и Мирослава. — Које ми добро носиш, Мирославе? Велим „добро", зашто зло и без тебе знамо.
МИРОСЛАВ: Ти си болан, светли царе, па си и зловољан. Но није баш тако у земљи, као што ти се представља. Навластито да можеш данас изићи на поље, срце би ти играло.
КОНСТАНТИН: А каква је то радост?
МИРОСЛАВ: Народ скаче, пева, један другог грли, благосиља те и не зна да ти благодари. Трипут су намишљали да дођу к теби и пољупцима разнесу ти бољетицу у нози, која те је од очију народа отргла, но опет их задржа брига да ти не учине тиме већма на жао.
КОНСТАНТИН: А шта је причина овог необичног весеља?
МИРОСЛАВ: Поступак ти са Преславом.
МАРИЈА (намршти се): То је најмања ствар.
КОНСТАНТИН: Чудо ми је од народа.
МАРИЈА: Зашто да ти је чудо; кад народ зна да ти не чиниш ништа мимо општег добра.
КОНСТАНТИН: Али Преславу тако радовати се . . .
МАРИЈА: Остави Преслава код важнијих ствари. Колико пута весела деца трче и скачу по кући, кад родитељи посрћу под теретом брига. Зар је код нас боље? Татари у земљи, а простота пева.' Шта велиш, Мирославе?
МИРОСЛАВ: Је л' истина што се за Свевлада чује?
МАРИЈА: Шта?
МИРОСЛАВ: Да се пустио у битку, но несрећно.
КОНСТАНТИН: Ако је несрећно, то верујем. Вести немам никакве.
МАРИЈА: Ја сам више пута говорила, и опет кажем: Мирослав треба да узме сву војску под својом управом. Шта помаже Свевлад на једној, Прелимир на другој страни, па нити зна један шта други тамо ради, нити онај за овога.
КОНСТАНТИН: Ах! Зашто ја нисам на ногама?
МИРОСЛАВ: Еј! опет би се повратило старо срећно време. Но вољан буди саслушати једну причу; колико је истинита, сам не знам, прем се јако гласа. У планини Иму међу пастирима, кажу, да живи један чобанин именом Лахан, а родом, веле, Вла', којега је право име Куркубиташ, и који је тако знао пленити пастире и сељаке из околине да га сви држе за пророка. Овај, кажу, да је и Татаре страшно потук'о.
КОНСТАНТИН: Богу хвала, сад ћемо се на басне одати;шат нам оне помогну!
МИРОСЛАВ: Да има такав човек у планини, кога пастири особито уважавају, то сам одавна чуо, но да је Татаре напао, а још више, да их је потук'о, и сам држим за басну.
МАРИЈА: Мени се чини да су многи наши бунтовници у ту гору ускочили.
МИРОСЛАВ: Тако се као извесно говори, царице.
МАРИЈА: На тај начин ваша басна има свој сопствени мисао, као и свака басна.
КОНСТАНТИН: Како, Марице?
МАРИЈА: Зар ти не домашаш? Сви незадовољници скупили се на једно место, те к себи маме друге; с Богором избеже и големо число војника. Сад још један у пустињи, њин јамачно потајни друг, који је до тога довео људе да га за пророка држе, па готова побуна. Им је опасно гњездо, треба га очистити.
КОНСТАНТИН: Како ти сваку ствар с криве руке узимаш!
МАРИЈА: Ако је теби купљење бунтовника повољна ствар, нека буде срећно. Ја опет кажем, треба отворити очи.
КОНСТАНТИН: Ти би ваљда хтет' била, да окупим војску, и ударим на њих.
МАРИЈА: То је требало одавно, но кад нисмо, подоба је сада.
КОНСТАНТИН: Шта би ми рекао свет? Ја скупио војску, па не идем на Татаре, него на поданике који се с њима бију!
МАРИЈА: А кад се с њима сложе?
КОНСТАНТИН: Мирослав каже да су их потукли.
МАРИЈА: Хајде да то верујемо. Колико су их потукли? Једну част војске. Знамо да је сваки склоњен на мир, кад губи. А какав може бити мир између наших бунтовника и Татара, него противу нас? Ја кажеш они ће се сајузити.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|