Lahan/11
5.
MIROSLAV, pređašnji.
KONSTANTIN: Evo nam i Miroslava. — Koje mi dobro nosiš, Miroslave? Velim „dobro", zašto zlo i bez tebe znamo.
MIROSLAV: Ti si bolan, svetli care, pa si i zlovoljan. No nije baš tako u zemlji, kao što ti se predstavlja. Navlastito da možeš danas izići na polje, srce bi ti igralo.
KONSTANTIN: A kakva je to radost?
MIROSLAV: Narod skače, peva, jedan drugog grli, blagosilja te i ne zna da ti blagodari. Triput su namišljali da dođu k tebi i poljupcima raznesu ti boljeticu u nozi, koja te je od očiju naroda otrgla, no opet ih zadrža briga da ti ne učine time većma na žao.
KONSTANTIN: A šta je pričina ovog neobičnog veselja?
MIROSLAV: Postupak ti sa Preslavom.
MARIJA (namršti se): To je najmanja stvar.
KONSTANTIN: Čudo mi je od naroda.
MARIJA: Zašto da ti je čudo; kad narod zna da ti ne činiš ništa mimo opšteg dobra.
KONSTANTIN: Ali Preslavu tako radovati se . . .
MARIJA: Ostavi Preslava kod važnijih stvari. Koliko puta vesela deca trče i skaču po kući, kad roditelji posrću pod teretom briga. Zar je kod nas bolje? Tatari u zemlji, a prostota peva.' Šta veliš, Miroslave?
MIROSLAV: Je l' istina što se za Svevlada čuje?
MARIJA: Šta?
MIROSLAV: Da se pustio u bitku, no nesrećno.
KONSTANTIN: Ako je nesrećno, to verujem. Vesti nemam nikakve.
MARIJA: Ja sam više puta govorila, i opet kažem: Miroslav treba da uzme svu vojsku pod svojom upravom. Šta pomaže Svevlad na jednoj, Prelimir na drugoj strani, pa niti zna jedan šta drugi tamo radi, niti onaj za ovoga.
KONSTANTIN: Ah! Zašto ja nisam na nogama?
MIROSLAV: Ej! opet bi se povratilo staro srećno vreme. No voljan budi saslušati jednu priču; koliko je istinita, sam ne znam, prem se jako glasa. U planini Imu među pastirima, kažu, da živi jedan čobanin imenom Lahan, a rodom, vele, Vla', kojega je pravo ime Kurkubitaš, i koji je tako znao pleniti pastire i seljake iz okoline da ga svi drže za proroka. Ovaj, kažu, da je i Tatare strašno potuk'o.
KONSTANTIN: Bogu hvala, sad ćemo se na basne odati;šat nam one pomognu!
MIROSLAV: Da ima takav čovek u planini, koga pastiri osobito uvažavaju, to sam odavna čuo, no da je Tatare napao, a još više, da ih je potuk'o, i sam držim za basnu.
MARIJA: Meni se čini da su mnogi naši buntovnici u tu goru uskočili.
MIROSLAV: Tako se kao izvesno govori, carice.
MARIJA: Na taj način vaša basna ima svoj sopstveni misao, kao i svaka basna.
KONSTANTIN: Kako, Marice?
MARIJA: Zar ti ne domašaš? Svi nezadovoljnici skupili se na jedno mesto, te k sebi mame druge; s Bogorom izbeže i golemo čislo vojnika. Sad još jedan u pustinji, njin jamačno potajni drug, koji je do toga doveo ljude da ga za proroka drže, pa gotova pobuna. Im je opasno gnjezdo, treba ga očistiti.
KONSTANTIN: Kako ti svaku stvar s krive ruke uzimaš!
MARIJA: Ako je tebi kupljenje buntovnika povoljna stvar, neka bude srećno. Ja opet kažem, treba otvoriti oči.
KONSTANTIN: Ti bi valjda htet' bila, da okupim vojsku, i udarim na njih.
MARIJA: To je trebalo odavno, no kad nismo, podoba je sada.
KONSTANTIN: Šta bi mi rekao svet? Ja skupio vojsku, pa ne idem na Tatare, nego na podanike koji se s njima biju!
MARIJA: A kad se s njima slože?
KONSTANTIN: Miroslav kaže da su ih potukli.
MARIJA: Hajde da to verujemo. Koliko su ih potukli? Jednu čast vojske. Znamo da je svaki sklonjen na mir, kad gubi. A kakav može biti mir između naših buntovnika i Tatara, nego protivu nas? Ja kažeš oni će se sajuziti.
|