Ланци/70
| ◄ Појава тринаеста | Појава четрнаеста | Појава петнаеста ► |
Појава четрнаеста
ИВАН и ЗАГОРКА
ИВАН
(Истрчи на ту лупу. Он има на себи салонске панталоне, бео прслук, белу кошуљу, лаковане ципеле. Без капута је.)
Загорка!
(Застане уплашено.)
ЗАГОРКА
(Тргне се. Бледа, у својој црној одећи изгледа јако изнурена и смрвљена. Лагано се диже и кроз благ осмех)
Ааах!
(Из сањарија које су за тренутак биле, она види брата у оделу за прошевину, мрачног и збуњеног. Долази до столице и седа.)
ИВАН
(Помогао јој је да се дигне. Сад стоји и ћути. Затвара врата.)
ЗАГОРКА
(изненада)
Иване, ти ћеш мрзети своју жену!
ИВАН
(гледа је питајући)
Што?
ЗАГОРКА
Ти је мрзиш и сад. — Ти се не смеш женити. Ја не дам. Ти ћеш бити несрећан.
ИВАН
Откуд то? Шта то говориш?
ЗАГОРКА
Ја не смем то тражити. Јес'. Ја не смем.
ИВАН
(седне)
Па шта?
ЗАГОРКА
Не смеш се њом оженити.
ИВАН
Како? Шта ти то сад пада на ум? Подсмеваш ми се? Па од чега да се живи? Шта ћеш ти радити?
ЗАГОРКА
Ја?
ИВАН
Да, ти. Ти.
ЗАГОРКА
Па зар ја не могу живети без туђе помоћи?
ИВАН
Па како?
ЗАГОРКА
И ти то кажеш. Па шта ја вредим? Иди се обуци. (Прилази лампи.) Шта је ово? Нема гаса? Чкиљи. Страшно. Сам мрак. Иди се обуци.
(Полази ка Ивановој соби.)
ИВАН
Зар тамо?
ЗАГОРКА
Да. Ту су ми ствари.
ЂУРЂЕВИЋКА
(Одшкрине врата и гледа.)
(Часовник избија седам часова.)
ЗАГОРКА
(стресе се)
Седам сати!
ИВАН
Да, седам. Зашто?
ЗАГОРКА
(сва дршће)
Седам сати! Ох, то је тако страшно! Ала је хладно! (Полази Ивановој соби. Код врата застане и гледа у зид.) Ала је испуцао зид! А напољу је блато. (Оде десно.)
ИВАН
(слуша пљусак кише)
Гадно време. (Окрене се.) А ниси ту.
(Међутим је у собу ушла гђа Ђурђевићка.)