Лажа и Паралажа/1
- ДЈЕЈСТВО ПРВО
- 1.
- (Улица.)
АЛЕКСА, мало затим МИТА
АЛЕКСА (држи једно писмо у руци): Добро, добро! Нека иде, како јој је воља, напред или натрашке, није ми стало. Ја сам једанпут чуо да девојка није човек, и то ми је доста. Знам да је ово
произишло од каквог филозофа, јер су они и са женама имали парнице. Али шта се ја за то бринем? Сљедство је овог изреченија да се не морамо баш тако строго држати совести. Моја Марија, ти си се
дала у талијанске песме: „Ах љубови паклена, — слатка туго срца мога.“ Боље да си певала ону стару песму: „Друге моје, не будите луде!“ Тако ја мислим. А совет мога пријатеља?... Е, њему је
место овде. (Савије писмо и мешне га у џеп.) Али сад куд ћу? Оће скоро да ме изда занат.
МИТА (ступи лагано и удари га по рамену): Алекса!
АЛЕКСА: Охо, Мита! Какав тебе ветар овамо дотера?
МИТА: Зар ти не знаш да је пријатељство два тјела и једна душа.
АЛЕКСА: Право! И ти ниси сирома што се голи речи тиче.
МИТА: Кад би ми могле што помоћи! Јер чуј, Алекса, моју невољу: нисам ти од два дана окусио!
АЛЕКСА: Лепо! Бар можеш и ти какву моду завести, и то Најјевтинију моду.
МИТА: Ја нисам моде љубитељ.
АЛЕКСА: Шта? Цео свет трчи за модом: девојке, жене, момци, богати, сиромаси, сами филозофи; и ти један оћеш да будеш осим света! То је срамота!
МИТА: Мани се срамоте гди крче црева.
АЛЕКСА: Па и то може бити по моди. По моди људи кијају, по моди носе штап, држе нож и виљушку; по моди жене намештају уста, особито ако не уму по моди да говоре. Очи, коса, аљине ход, стајање,
седење, нокти, све је то по моди, само што нико по моди не умире. Но гле, ја забрбљао, а не питам те како си досад животарио.
МИТА: Како? По нашем обичају: ако се ко жени, ја проводаџија; ако је даћа, ја држим слово почившем; ако је слава, ја веселим госте. Али ми је све то мало помогло. Ко се оженио, тај ме после
псује и проклиње; гди сам био на даћи, ту ме попреко гледе, јер се боје да и њима не ломим погачу; те од свега ништа. Највише је било ако сам покоји батак или покоји колач у џеп спустио.
АЛЕКСА: Па и то је добро.
МИТА: Добро као наопако, кад морам другда по три дана да гладујем. Но у тебе видим лепе аљине; ти си морао боље среће бити.
АЛЕКСА: О, ја сам ти сила преметнуо преко главе.
МИТА: Да чујем.
АЛЕКСА: Прво сам ти био адвокат.
МИТА: Кад си ти учио права?
АЛЕКСА: Видиш да си прост. Треба знати шта је криво, па се за правду не брини. Онај је био код судије и тужи се како га је предусрео; ја му кажем да му је криво учинио; други показује пресуду,
ја кажем да је ствар криво пресуђена; онај приповеда како му нису дозволили писмено бранити се, ја примјечавам да му је криво учињено. Људи кад чују моје толико „криво помисле наравно: „овај
зна и шта је право“, пак навале да им пишем прошенија.
МИТА: Шта си ту могао знати.
АЛЕКСА: Алат чини занат. Ја сам попримао речи: „надлежно, подобателно, касателно, у сљедству тога, поводом тим,“ и млоге овакове које страшно звече, а ништа не значе речи, те сам њима пунио
артију, као и млоги други. Али кад од једнога изварам сто форинти, видим шта ми се пише, пак — испод жита. Затим се дам на докторију.
МИТА: Но, ту знам да си све покојне излечио.
АЛЕКСА: Ништа зато; ја сам и курталисао болести, а то су они желили. Најпре постанем хомеопат; то је лако: у једној оки воде размутим пô драма нишадора. На, сад пиј, притом чувај се сваког
јела; пости, пости, докле болесник од глади не отегне папке. Затим ударим у водолечилиште: увијем га у ћебе, докле зној скроз не протече, па онда пуф с њиме у воду; притом мора болесник најмање
педесет чаша воде на дан да спусти.
МИТА: Ао, куку! Толико чаша вина могло би и поднети, али воде...
АЛЕКСА: Кад ме и одатле протерају, постанем учитељ славенске граматике.
МИТА: Ето ти га сад опет. Та ти из ње не знаш нигди ништа.
АЛЕКСА: Алат чини занат; слушај само: „нишчетен вразумљај тисјашчегубоју, хоругвоносјашчеју вешчественостију“... разумеш ли ме?
МИТА: Море, море, ти ћеш јошт и списатељ постати!
АЛЕКСА: Кад књиге пишу ђаци, који у школу иду, зашто не би и ја, који сам давно школу оставио?
МИТА: Али славенски треба и мене да научиш.
АЛЕКСА: То је лако; само употребљавај често „понеже“, „дондеже и по неколико баталиона „ахова“ и „ихова“ парадирати пусти, пак те неће ни најбољи Славјанин разумети.
МИТА: Да се манемо тога разговора. — Ја мислим, Алекса, да си ти јошт мој пријатељ.
АЛЕКСА: Зар би ти сумњати мого?
МИТА: Пријатељство се у нужди показује. Чуј, Алекса, моју невољу: од јутрос како ми је трбу почео музику прави ти, па једнако траје; а ти знаш да ја на музику горе мрзим него на чуму. Не би л
ми мого који грошић дати, да купим потајно леба и да га мало умирим?
АЛЕКСА: Богами, не могу, Мито.
МИТА: Ето ти ми пријатеља! А зашто?
АЛЕКСА: Из најпростијег узрока. Немам!
МИТА: Шта? И ти си ми доктор, адвокат и учитељ био? Збогом! Такав пријатељ мени не треба.
АЛЕКСА: О, о, о, немој тако жустро!
МИТА: Музику нећу да трпим, знаш ли?
АЛЕКСА: Па чекај, ваљда се може помоћи. Ево ти који тантуз.
МИТА: Проклети твоји тантузи, и ту си ми изварао форинту!
АЛЕКСА: Ал’ су нам доста и помогли.
МИТА: Видим да морам скапати од глади.
АЛЕКСА: Знаш шта је, Мито, нисам ни ја баш тако сит, а новаца немам; ајде у ону кућу што је мало угледнија од други. Та шат се наранимо нашим лагањем.
МИТА: А како ћемо ући кад смо непознати?
АЛЕКСА: Опет си заборавио: алат чини занат. Ја ћу бити барон Голић; ти си мој бединтер. Какав је газда, онако ћемо се и владати. Ако буде девојка у кући, знаш како треба. Ајде, стави се у
позитуру, пак да им јавиш визиту од барона Голића.
МИТА: Али зашто баш Голић?
АЛЕКСА: Име не чини ништа, него титула. Одлази!
МИТА: Бре, ја идем у кујну најпре, ако могу што од слушкиње изварати. (Пође.)
АЛЕКСА: Само пази на „абије“
МИТА: Гди су?
АЛЕКСА: Шта, гди су?
МИТА: Те гурабије.
АЛЕКСА: Еј, простаче, ти ћеш мени сав посао покварити. „Абије,“ кажем, „понеже“ и друге славенске речи, којима ћемо осведочити мој карактер.
МИТА: Ах, ја би волио сад гурабије него све карактере на свету! (Одлазе.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|