Laža i Paralaža/1
- DJEJSTVO PRVO
- 1.
- (Ulica.)
ALEKSA, malo zatim MITA
ALEKSA (drži jedno pismo u ruci): Dobro, dobro! Neka ide, kako joj je volja, napred ili natraške, nije mi stalo. Ja sam jedanput čuo da devojka nije čovek, i to mi je dosta. Znam da je ovo
proizišlo od kakvog filozofa, jer su oni i sa ženama imali parnice. Ali šta se ja za to brinem? Sljedstvo je ovog izrečenija da se ne moramo baš tako strogo držati sovesti. Moja Marija, ti si se
dala u talijanske pesme: „Ah ljubovi paklena, — slatka tugo srca moga.“ Bolje da si pevala onu staru pesmu: „Druge moje, ne budite lude!“ Tako ja mislim. A sovet moga prijatelja?... E, njemu je
mesto ovde. (Savije pismo i mešne ga u džep.) Ali sad kud ću? Oće skoro da me izda zanat.
MITA (stupi lagano i udari ga po ramenu): Aleksa!
ALEKSA: Oho, Mita! Kakav tebe vetar ovamo dotera?
MITA: Zar ti ne znaš da je prijateljstvo dva tjela i jedna duša.
ALEKSA: Pravo! I ti nisi siroma što se goli reči tiče.
MITA: Kad bi mi mogle što pomoći! Jer čuj, Aleksa, moju nevolju: nisam ti od dva dana okusio!
ALEKSA: Lepo! Bar možeš i ti kakvu modu zavesti, i to Najjevtiniju modu.
MITA: Ja nisam mode ljubitelj.
ALEKSA: Šta? Ceo svet trči za modom: devojke, žene, momci, bogati, siromasi, sami filozofi; i ti jedan oćeš da budeš osim sveta! To je sramota!
MITA: Mani se sramote gdi krče creva.
ALEKSA: Pa i to može biti po modi. Po modi ljudi kijaju, po modi nose štap, drže nož i viljušku; po modi žene nameštaju usta, osobito ako ne umu po modi da govore. Oči, kosa, aljine hod, stajanje,
sedenje, nokti, sve je to po modi, samo što niko po modi ne umire. No gle, ja zabrbljao, a ne pitam te kako si dosad životario.
MITA: Kako? Po našem običaju: ako se ko ženi, ja provodadžija; ako je daća, ja držim slovo počivšem; ako je slava, ja veselim goste. Ali mi je sve to malo pomoglo. Ko se oženio, taj me posle
psuje i proklinje; gdi sam bio na daći, tu me popreko glede, jer se boje da i njima ne lomim pogaču; te od svega ništa. Najviše je bilo ako sam pokoji batak ili pokoji kolač u džep spustio.
ALEKSA: Pa i to je dobro.
MITA: Dobro kao naopako, kad moram drugda po tri dana da gladujem. No u tebe vidim lepe aljine; ti si morao bolje sreće biti.
ALEKSA: O, ja sam ti sila premetnuo preko glave.
MITA: Da čujem.
ALEKSA: Prvo sam ti bio advokat.
MITA: Kad si ti učio prava?
ALEKSA: Vidiš da si prost. Treba znati šta je krivo, pa se za pravdu ne brini. Onaj je bio kod sudije i tuži se kako ga je predusreo; ja mu kažem da mu je krivo učinio; drugi pokazuje presudu,
ja kažem da je stvar krivo presuđena; onaj pripoveda kako mu nisu dozvolili pismeno braniti se, ja primječavam da mu je krivo učinjeno. Ljudi kad čuju moje toliko „krivo pomisle naravno: „ovaj
zna i šta je pravo“, pak navale da im pišem prošenija.
MITA: Šta si tu mogao znati.
ALEKSA: Alat čini zanat. Ja sam poprimao reči: „nadležno, podobatelno, kasatelno, u sljedstvu toga, povodom tim,“ i mloge ovakove koje strašno zveče, a ništa ne znače reči, te sam njima punio
artiju, kao i mlogi drugi. Ali kad od jednoga izvaram sto forinti, vidim šta mi se piše, pak — ispod žita. Zatim se dam na doktoriju.
MITA: No, tu znam da si sve pokojne izlečio.
ALEKSA: Ništa zato; ja sam i kurtalisao bolesti, a to su oni želili. Najpre postanem homeopat; to je lako: u jednoj oki vode razmutim pô drama nišadora. Na, sad pij, pritom čuvaj se svakog
jela; posti, posti, dokle bolesnik od gladi ne otegne papke. Zatim udarim u vodolečilište: uvijem ga u ćebe, dokle znoj skroz ne proteče, pa onda puf s njime u vodu; pritom mora bolesnik najmanje
pedeset čaša vode na dan da spusti.
MITA: Ao, kuku! Toliko čaša vina moglo bi i podneti, ali vode...
ALEKSA: Kad me i odatle proteraju, postanem učitelj slavenske gramatike.
MITA: Eto ti ga sad opet. Ta ti iz nje ne znaš nigdi ništa.
ALEKSA: Alat čini zanat; slušaj samo: „niščeten vrazumljaj tisjaščeguboju, horugvonosjaščeju veščestvenostiju“... razumeš li me?
MITA: More, more, ti ćeš jošt i spisatelj postati!
ALEKSA: Kad knjige pišu đaci, koji u školu idu, zašto ne bi i ja, koji sam davno školu ostavio?
MITA: Ali slavenski treba i mene da naučiš.
ALEKSA: To je lako; samo upotrebljavaj često „poneže“, „dondeže i po nekoliko bataliona „ahova“ i „ihova“ paradirati pusti, pak te neće ni najbolji Slavjanin razumeti.
MITA: Da se manemo toga razgovora. — Ja mislim, Aleksa, da si ti jošt moj prijatelj.
ALEKSA: Zar bi ti sumnjati mogo?
MITA: Prijateljstvo se u nuždi pokazuje. Čuj, Aleksa, moju nevolju: od jutros kako mi je trbu počeo muziku pravi ti, pa jednako traje; a ti znaš da ja na muziku gore mrzim nego na čumu. Ne bi l
mi mogo koji grošić dati, da kupim potajno leba i da ga malo umirim?
ALEKSA: Bogami, ne mogu, Mito.
MITA: Eto ti mi prijatelja! A zašto?
ALEKSA: Iz najprostijeg uzroka. Nemam!
MITA: Šta? I ti si mi doktor, advokat i učitelj bio? Zbogom! Takav prijatelj meni ne treba.
ALEKSA: O, o, o, nemoj tako žustro!
MITA: Muziku neću da trpim, znaš li?
ALEKSA: Pa čekaj, valjda se može pomoći. Evo ti koji tantuz.
MITA: Prokleti tvoji tantuzi, i tu si mi izvarao forintu!
ALEKSA: Al’ su nam dosta i pomogli.
MITA: Vidim da moram skapati od gladi.
ALEKSA: Znaš šta je, Mito, nisam ni ja baš tako sit, a novaca nemam; ajde u onu kuću što je malo uglednija od drugi. Ta šat se naranimo našim laganjem.
MITA: A kako ćemo ući kad smo nepoznati?
ALEKSA: Opet si zaboravio: alat čini zanat. Ja ću biti baron Golić; ti si moj bedinter. Kakav je gazda, onako ćemo se i vladati. Ako bude devojka u kući, znaš kako treba. Ajde, stavi se u
pozituru, pak da im javiš vizitu od barona Golića.
MITA: Ali zašto baš Golić?
ALEKSA: Ime ne čini ništa, nego titula. Odlazi!
MITA: Bre, ja idem u kujnu najpre, ako mogu što od sluškinje izvarati. (Pođe.)
ALEKSA: Samo pazi na „abije“
MITA: Gdi su?
ALEKSA: Šta, gdi su?
MITA: Te gurabije.
ALEKSA: Ej, prostače, ti ćeš meni sav posao pokvariti. „Abije,“ kažem, „poneže“ i druge slavenske reči, kojima ćemo osvedočiti moj karakter.
MITA: Ah, ja bi volio sad gurabije nego sve karaktere na svetu! (Odlaze.)
|