Лажа и Паралажа/2
- 2.
(Соба код Марка.)
МАРКО седи на столици а ЈЕЛИЦА близу прозора плете и књигу чита.
ЈЕЛИЦА: Göttlіch, ах! Ѕehr göttlich!
МАРКО: Хм! Што су ти садање девојке — два посла раде!
ЈЕЛИЦА: Ах, татице, шкода, шкода што не знате немецки!
МАРКО: Моја ћерко, зато сам те и послао у Беч да ти научиш, кад ја нисам мого.
ЈЕЛИЦА: Ах, како је лепо, ја вам не могу доста исказати, верујте, не могу: како је била једна принцеса, ах сирота, како је за својим љубезним швермовала!
МАРКО: А шта је то швермовала?
ЈЕЛИЦА: Ах, швермовати је то што у Бечу кажу швермерај. Колико сам пута ја швермовала, не могу вам исказати, љубезнн татице.
МАРКО: Али шта је то швермовати?
ЈЕЛИЦА: Та кажем вам, то је швермерај. Тако је Амалија швермовала за Мором, кад сам Шилера читала; о, тај вам пише! Кад би само њега читали, слатки татице, коса би вам расла: како је Карл Мор Амалију убио — то је било срце! Пак је баш својим дегном убио. Тако и ова сирота принцеса страдала је и швермовала, а није ни знала да је принцеса.
МАРКО: Кажи ти мени зашто читаш те књиге?
ЈЕЛИЦА: О, татице, како не би кад по Бечу прве фрајле и највеће даме читају. Само узмите на ум кад се која разговара, одма ћете приметити чита ли или не; јер она која чита говори хохтајч.
МАРКО: Зато ти српски тако говориш.
ЈЕЛИЦА: О, молим вас, татице, у Бечу се ретко чује српски; све немецки и француски. То су вам језици! Кад говоре, мислите мед им тече из усти. Ја једнако жалим што ме нисте дали да и француски учим.
МАРКО: А с ким би овде говорила?
ЈЕЛИЦА: О, молим вас, татице, имала би ја доста хасне од тога. Какви романа они имаду! Ево и ова је с француског иберсецована, па да се сакрију сви немецки романи пред њом... Пак какве би јошт несрећне принцесе и хелдове нашла, како су се заљубили, како су страдали, како су се убијали, — ах, и шта не би читала, кад би знала француски!
МАРКО: Шта би се помогла тиме?
ЈЕЛИЦА: О, татице, млого; јер говорити по моди, унтерхалтовати се с највећом господом, штеловати се и знати шта је бон-тон, то се све из романа учи.
МАРКО: Тако? А има ли у тим твојим руманма како се готови ручак, како треба бити добра газдарица и ред у кући држати?
ЈЕЛИЦА: А, то је сасвим гемајн, то само просте жене раде.
МАРКО: Хм! А госпође?
ЈЕЛИЦА: У Бечу прве даме и отмјене фрајле не знају шта је посао, него спавају до девет сати; у полак десет донесе им штумадла фруштук; затим устану и даду се обући у неглиже. — О, татице, тај неглиже да видите! Тек у полак дванаест обуку се парадно, пак или с књигом седе код пенџера, гледајући како пролазе млади официри на коњма и пешице, или праве до два сата визите.
МАРКО: Зар не ручају?
ЈЕЛИЦА: Ручају, али нобл, у три саата, пак до пет. Потом устану с ручка, аусфарују, у полак осам иду у театер, после тога вечерају, или, ако је бал, иду на бал.
МАРКО: Ако то није лудо, онда не знам шта је.
ЈЕЛИЦА: Ју, татице, немојте тако говорити, јер ће вам се у Бечу смејати сви као највећем простаку. Како би то могло бити лудо што прве даме у Бечу раде? Камо среће да се и ми тако уредимо!
МАРКО: А зар би ти хтела тако живити?
ЈЕЛИЦА: Ја не знам која не би хтела. Ах, татице, по моди живити, нобл живити, то вам је Genuѕѕ.
МАРКО: Моја ћерко, ја видим да је теби Беч сасвим обрнуо мозак. Друго су прве госпође у Бечу, а друго си ти; зато баци те беспослице, па гледај те буди добра газдарица, и онога што те је испросио љуби као верна супруга.
ЈЕЛИЦА: Ах, татице, ви јошт не знате шта је љубов. Друго је просто и паорски љубити, а друго је љубити бечки и по књишки. Оно је љубов, љубезни татице, кад се који краљ у какву принцесу заљуби!
МАРКО: Јес чула ти, гиздушо, немој ти мени мозак завртати с тим твојим принцезама. Нисам ни ја никакав принц ни краљ, пак сам, фала богу, лепо с твојом матером живио. Зато баци те лакрдије, па гледај преслицу, ако мислиш да будеш честита и срећна.
|