Књажевска прокламација од 18. јуна 1876.

ПРОКЛАМАЦИЈА
МОМЕ ДРАГОМ НАРОДУ.

Скоро се навршује година дана, како су наша браћа у Босни и Херцеговини устала на оружје, да се бране од необуздане самовоље и нечувеног насиља.
Патње њихове налазиле су вазда одзива у нашим братским грудима, а кад прошле године њихов вапај на ново испуни ваздух, објавих Ја нашој Народној Скупштини, да ћу и сам у границама наших слабих сила настајавати, да се пронађе успешан начин, којим би се коначно успокојили они крајеви, којих нам судбина не може бити равнодушна. Пошто Србија, рекох Ја, као непосредна сусетка ових области, више него ико трпи и у моралном и у економном погледу од периодичних устанака њихових становника, то је и она интересована да се таквом стању једном за свагда крај учини.
Но како је у исто време Висока Порта, у договору са великим силама, узела дело умирења у своје руке, искључујући свако друго суделовање, ми смо дужни били очекивати са поштовањем и стрпљењем исход оних покушаја, које су велике силе најживље предузимале у корист наше патничке браће. Међу тим искуство, које се од векова образовало у души удрученог усталог народа, није му могло улити поверења, да мере, које Висока Порта предузима за њихово умирење, дају довољно јемства против повратка зала, која их тако често на оружје нагоне. Јуначки бој продужио се и даље у Херцеговини, а крвави покољ и грозна свирепства била су, нарочито у Босни, на дневном реду. Докле смо ми очекивали крај овоме стању ствари на западној граници нашој, нов устанак народни плануо је на другој граници наше кнежевине. Бугарска је постала позорница таквих призора пустоши и истребљавања, какве наш век не познаје. Изливи мусломанског фанатизма пренели су се са крвавих бојишта кроз све крајеве европске Турске, и проврели и у самом Цариграду, у крилу слугу и проповедника корана, који данас имају пресудан утицај на судбину народа у царевини.
Према овим појавима пале су све наде, да ће се скоро умирити побуњени крајеви. Изгледи, у место да се разбистравају, постају све мутнији, па се не можемо никако храбрити надом, да ће Србија изићи из тешког положаја, у коме се већ скоро годину дана налази.
Но и ако нам је положај несносан, ми нисмо ништа предузели што би могло великим силама и Високој Порти отежати дело умирења. Напротив, влада Моја предузимала је све што је могло припомоћи к стишању и успокојењу духова. Пребегла нејач босанска примљена је и удомљена са знатним жртвама нашим; на границама нашим одржан је од стране наше примеран ред, а војска наша, која је у први мах на границу изашла била ради успокојења узнемиреног становништва, повраћена је још прошле јесени на своја огњишта. Све је у нашој мирној земљи пошло природним током; никакав повод није дат Порти Отоманској да против Србије предузима мере неповерења.
И при свем том влада Отоманска опасала је отаџбину нашу силном војском од ушћа Тимока до ушћа Дрине. Војска је турска заузела претећи положај према нама, а под њеним закриљем дивље хорде башибозука, Черкеза и Арнаута, потпомагане не ретко одељењима редовне војске, упадале су у нашу земљу, нападале на мирне грађане, пљачкале свете храмове наше, палиле нам домове, одводиле стоку и грабиле друго имање, а за собом остављале пожар и убиства.
Браћо, година је дана скоро како ви трипите ове крваве призоре на својој драгој земљи, који су нам очеви скупом крвљу откупили. Не само поједини срезови, но и читави окрузи погранични, морали су без одмора излетати на границу да своје имање отимљу из руку разбојничких и да заштићавају живот својих породица. Узалуд су остајали кораци, које је влада Моја чинила код отоманских власти, па и код саме Порте. Оружани упадаји нису престали, а војска турска и даље је држала Србију у опсадном стању, под којим се зауставио сваки трговачки обрт, престала свака привредна радна тако, да смо морали прибегавати ванредним мерама, да спасемо остатак народне привреде од крајње пропасти.
И ако нисмо у рату, ми подносимо све штетне последице рата.
Само великој трпљивости вашој, само вашем поштовању закона и вашој послушности наредбама Мојих власти има се захвалити, што ви нисте досада дали задовољења вашим увређеним осећањима, вашем праведном гњеву према нападачима.
Усред овога тешкога положаја, може ли бити основане замерке, што је Моја влада, вршећи закључења Народне Скупштине, прикупљала средства потребна за одбрану овако угрожене безбедности земаљске? И опет је Порта Отоманска замерила Србији, што се усуђује да се за своју одбрану брине, оној Србији, коју је она и принудила, да неизмерним жртвама исцрпљује своју снагу, да напушта своја поља и огњишта, па да се ставља у стање самоодбране.
Браћо, не остављајући ни за један тренутак пута умерености и разлога, замерајући се вашим увређеним осећањима, Ја сам следовао саветима гарантних сила, те и у својим и вашим грудима затварао одзив, који су изазивали ови, у образованом свету невиђени, поступци турски. Овај пут умерености нисам Ја ни онда оставио, кад је Порта у место да уклони узроке овоме стању ствари, нашла за добро, да потражи од Мене објашњење о мерама, које смо ми за одбрану своје земље морали предузимати. И тада, објаснив се скромно и предусретљиво са сувереним двором, Ја изјавих готовост, да пошљем у Цариград нарочитог посланика, који би у договору с Портом потражио основу за трајно споразумљење између нас и царске владе. И шта мислите, какав пријам у Отоманске Порте нађе овај нови доказ Моје помирљивости? Докле је Порта Моју помирљиву понуду ћутањем прешла, турска војска почела се новим напорима упућивати нашим границама; дивље хорде башибозука, Черкеза и Арнаута почињу се с нова примицати Србији; из дубине Азије дозивају се варварски Курди у намери, да се Србија преда плену и ватри, да се њено благостање уништи, њен понос народни погаси и постиди. Не могући се оправдати пред светом за своју злочесту управу, Порта је очивидно наумила, да на Србију баци одговорност за грехе, за које је својим народима сама одговорна. Кад би нестало напредне Србије, чини јој се ваљда, да не би више било никакве земље на истоку, која би даљу немогућност садашњег уређења у Турској самим својим бићем на светлост износила.
Браћо! Кад бисмо ми, и после оваких непријатељских поступака и намера турских, остали и даље на путу уздржљивости, наша умереност прешла би у слабост, наше ћутање у плашљивост, недостојно потомака Душанових и Милошевих. Но и ако је рат између Српског Народа и Отоманске Порте постао неизбежан, Ја сам опет оправио у Цариград представку, у којој сам означио и средство, којим би се побуњени народи на истоку умирили, а Србија извела из тешког положаја, у који је без своје кривице запала. Захтевао сам да се са граница наших дигне турска војска са свима дивљим хордама, које су их поседе, и објавио сам влади Царској, да ће војска Српска, у име законите самоодбране, у име човечности и братских осећања, која нас вежу за нашу патничку браћу, да уђе у побуњене крајеве, да поврати мир, да их уреди на основима правде и једнакости без призрења на верозаконске разлике.
На Порти је сад да рекне своју судбоносну реч и да заустави проливање крви.
Срби војници! Ми не полазимо у овај рат гоњени чувствама мржње и дивље освете, него проникнути неопходном потребом нашом и наше браће на истоку, потребом општега мира. Поносећи се лепим посланством просвете и слободе, које вам је божјим Промислом на истоку поверено, ступајте поуздано и смело напред, подижући своје оружје само против оних, који би нам на супрот стали. Прелазећи границу знајте, да ми остајемо верни начелу целокупности отоманске царевине, докле нас год отпор царске војске не би принудио, да судбини оружја предамо исход наше свете ствари. Не заборављајте ни на један тренутак, да у пределима, у које идете, живе браћа ваша, која ће вас као своје избавитеље раширеним рукама дочекати. Има тамо, истина, и таквих, који су нам се вером одавно отуђили, али су и они, по крви и језику права браћа наша. Ако вам се они успротиве с оружјем у руци, оружјем их сузбијајте, али чим га положе, штедите их, као и све друге противнике, и заклањајте њихов живот, њихове породице, имање и веру. То је Моја тврда воља, а вама света дужност; то ће вам набавити поштовање просвећеног света, и убедити га, да сте у њему заслужили боље место. Наш је покрет чисто народан. Он мора затворити своје редове свима елементима социјалног преврата и верозаконог фанатизма. Ми не носимо собом преврат, ватру и опустошавање, но правду, ред и безбедност.
Странце штедите оним гостољубљем, које Србину доликује; поштујте границе суседне монархије и не дајте никаква основа незадовољству царско-краљевске владе, која је стекла права на нашу признателност, примивши хиљадама нејачи босанско-херцеговачке под своје крило, и заклонивши их од зиме и глади.
Браћо! Пун поуздања у ваше родољубље и ваше војничке врлине, Ја ћу с вама и пред вама, а с нама ће наша храбра браћа Црногорци, под својим витешким вођем, Мојим братом књазом НИКОЛОМ, с нама ће наши дивни јунаци Херцеговци и наши многоискушени паћеници Босански. Наша вредна браћа Бугари чекају на нас, а од слободоумља поноситих Грка можемо очекивати, да не ће иза нас дуго заостати ти славни потомци Темистокла и Бочариса.
Пођимо дакле напред, моји дични јунаци, у име Свемоћнога Бога, свима народима праведнога оца, пођимо у име правде, слободе и просвете!
На Делиграду 18. Јуна 1876 године.

МИЛАН М. ОБРЕНОВИЋ IV
КЊАЗ СРПСКИ

Извори

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Обреновић IV, умро 1901, пре 125 година.