Књажевска прокламација од 18. јуна 1876.
| Радови у току! |
|---|
 Један марљиви корисник управо ради на овој страници. Моле се остали корисници да допусте да заврши са радом. Напомене: Овај шаблон не важи уколико је прошло три дана од последње измене на страници. |
МОМЕ ДРАГОМ НАРОДУ.
Скоро се навршује година дана, како су наша браћа у Босни и Херцеговини устала на оружје, да се бране од необуздане самовоље и нечувеног насиља.
Патње њихове налазиле су вазда одзива у нашим братским грудима, а кад прошле године њихов вапај на ново испуни ваздух, објавих Ја нашој Народној Скупштини, да ћу и сам у границама наших слабих сила настајавати, да се пронађе успешан начин, којим би се коначно успокојили они крајеви, којих нам судбина не може бити равнодушна. Пошто Србија, рекох Ја, као непосредна сусетка ових области, више него ико трпи и у моралном и у економном погледу од периодичних устанака њихових становника, то је и она интересована да се таквом стању једном за свагда крај учини.
Но како је у исто време Висока Порта, у договору са великим силама, узела дело умирења у своје руке, искључујући свако друго суделовање, ми смо дужни били очекивати са поштовањем и стрпљењем исход оних покушаја, које су велике силе најживље предузимале у корист наше патничке браће. Међу тим искуство, које се од векова образовало у души удрученог усталог народа, није му могло улити поверења, да мере, које Висока Порта предузима за њихово умирење, дају довољно јемства против повратка зала, која их тако често на оружје нагоне. Јуначки бој продужио се и даље у Херцеговини, а крвави покољ и грозна свирепства била су, нарочито у Босни, на дневном реду. Докле смо ми очекивали крај овоме стању ствари на западној граници нашој, нов устанак народни плануо је на другој граници наше кнежевине. Бугарска је постала позорница таквих призора пустоши и истребљавања, какве наш век не познаје. Изливи мусломанског фанатизма пренели су се са крвавих бојишта кроз све крајеве европске Турске, и проврели и у самом Цариграду, у крилу слугу и проповедника корана, који данас имају пресудан утицај на судбину народа у царевини.
Према овим појавима пале су све наде, да ће се скоро умирити побуњени крајеви. Изгледи, у место да се разбистравају, постају све мутнији, па се не можемо никако храбрити надом, да ће Србија изићи из тешког положаја, у коме се већ скоро годину дана налази.
Но и ако нам је положај несносан, ми нисмо ништа предузели што би могло великим силама и Високој Порти отежати дело умирења. Напротив, влада Моја предузимала је све што је могло припомоћи к стишању и успокојењу духова. Пребегла нејач босанска примљена је и удомљена са знатним жртвама нашим; на границама нашим одржан је од стране наше примеран ред, а војска наша, која је у први мах на границу изашла била ради успокојења узнемиреног становништва, повраћена је још прошле јесени на своја огњишта. Све је у нашој мирној земљи пошло природним током; никакав повод није дат Порти Отоманској да против Србије предузима мере неповерења.
На Делиграду 18. Јуна 1876 године.
Извори
[уреди]- Српске новине, бр. 135 од недеље 20. јуна 1876, насловна страна.
- Дигитална Народна библиотека Србије
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Обреновић IV, умро 1901, пре 125 година.
|