Knjaževska proklamacija od 18. juna 1876.

PROKLAMACIJA
MOME DRAGOM NARODU.

Skoro se navršuje godina dana, kako su naša braća u Bosni i Hercegovini ustala na oružje, da se brane od neobuzdane samovolje i nečuvenog nasilja.
Patnje njihove nalazile su vazda odziva u našim bratskim grudima, a kad prošle godine njihov vapaj na novo ispuni vazduh, objavih Ja našoj Narodnoj Skupštini, da ću i sam u granicama naših slabih sila nastajavati, da se pronađe uspešan način, kojim bi se konačno uspokojili oni krajevi, kojih nam sudbina ne može biti ravnodušna. Pošto Srbija, rekoh Ja, kao neposredna susetka ovih oblasti, više nego iko trpi i u moralnom i u ekonomnom pogledu od periodičnih ustanaka njihovih stanovnika, to je i ona interesovana da se takvom stanju jednom za svagda kraj učini.
No kako je u isto vreme Visoka Porta, u dogovoru sa velikim silama, uzela delo umirenja u svoje ruke, isključujući svako drugo sudelovanje, mi smo dužni bili očekivati sa poštovanjem i strpljenjem ishod onih pokušaja, koje su velike sile najživlje preduzimale u korist naše patničke braće. Među tim iskustvo, koje se od vekova obrazovalo u duši udručenog ustalog naroda, nije mu moglo uliti poverenja, da mere, koje Visoka Porta preduzima za njihovo umirenje, daju dovoljno jemstva protiv povratka zala, koja ih tako često na oružje nagone. Junački boj produžio se i dalje u Hercegovini, a krvavi pokolj i grozna svirepstva bila su, naročito u Bosni, na dnevnom redu. Dokle smo mi očekivali kraj ovome stanju stvari na zapadnoj granici našoj, nov ustanak narodni planuo je na drugoj granici naše kneževine. Bugarska je postala pozornica takvih prizora pustoši i istrebljavanja, kakve naš vek ne poznaje. Izlivi muslomanskog fanatizma preneli su se sa krvavih bojišta kroz sve krajeve evropske Turske, i provreli i u samom Carigradu, u krilu slugu i propovednika korana, koji danas imaju presudan uticaj na sudbinu naroda u carevini.
Prema ovim pojavima pale su sve nade, da će se skoro umiriti pobunjeni krajevi. Izgledi, u mesto da se razbistravaju, postaju sve mutniji, pa se ne možemo nikako hrabriti nadom, da će Srbija izići iz teškog položaja, u kome se već skoro godinu dana nalazi.
No i ako nam je položaj nesnosan, mi nismo ništa preduzeli što bi moglo velikim silama i Visokoj Porti otežati delo umirenja. Naprotiv, vlada Moja preduzimala je sve što je moglo pripomoći k stišanju i uspokojenju duhova. Prebegla nejač bosanska primljena je i udomljena sa znatnim žrtvama našim; na granicama našim održan je od strane naše primeran red, a vojska naša, koja je u prvi mah na granicu izašla bila radi uspokojenja uznemirenog stanovništva, povraćena je još prošle jeseni na svoja ognjišta. Sve je u našoj mirnoj zemlji pošlo prirodnim tokom; nikakav povod nije dat Porti Otomanskoj da protiv Srbije preduzima mere nepoverenja.
I pri svem tom vlada Otomanska opasala je otadžbinu našu silnom vojskom od ušća Timoka do ušća Drine. Vojska je turska zauzela preteći položaj prema nama, a pod njenim zakriljem divlje horde bašibozuka, Čerkeza i Arnauta, potpomagane ne retko odeljenjima redovne vojske, upadale su u našu zemlju, napadale na mirne građane, pljačkale svete hramove naše, palile nam domove, odvodile stoku i grabile drugo imanje, a za sobom ostavljale požar i ubistva.
Braćo, godina je dana skoro kako vi tripite ove krvave prizore na svojoj dragoj zemlji, koji su nam očevi skupom krvlju otkupili. Ne samo pojedini srezovi, no i čitavi okruzi pogranični, morali su bez odmora izletati na granicu da svoje imanje otimlju iz ruku razbojničkih i da zaštićavaju život svojih porodica. Uzalud su ostajali koraci, koje je vlada Moja činila kod otomanskih vlasti, pa i kod same Porte. Oružani upadaji nisu prestali, a vojska turska i dalje je držala Srbiju u opsadnom stanju, pod kojim se zaustavio svaki trgovački obrt, prestala svaka privredna radna tako, da smo morali pribegavati vanrednim merama, da spasemo ostatak narodne privrede od krajnje propasti.
I ako nismo u ratu, mi podnosimo sve štetne posledice rata.
Samo velikoj trpljivosti vašoj, samo vašem poštovanju zakona i vašoj poslušnosti naredbama Mojih vlasti ima se zahvaliti, što vi niste dosada dali zadovoljenja vašim uvređenim osećanjima, vašem pravednom gnjevu prema napadačima.
Usred ovoga teškoga položaja, može li biti osnovane zamerke, što je Moja vlada, vršeći zaključenja Narodne Skupštine, prikupljala sredstva potrebna za odbranu ovako ugrožene bezbednosti zemaljske? I opet je Porta Otomanska zamerila Srbiji, što se usuđuje da se za svoju odbranu brine, onoj Srbiji, koju je ona i prinudila, da neizmernim žrtvama iscrpljuje svoju snagu, da napušta svoja polja i ognjišta, pa da se stavlja u stanje samoodbrane.
Braćo, ne ostavljajući ni za jedan trenutak puta umerenosti i razloga, zamerajući se vašim uvređenim osećanjima, Ja sam sledovao savetima garantnih sila, te i u svojim i vašim grudima zatvarao odziv, koji su izazivali ovi, u obrazovanom svetu neviđeni, postupci turski. Ovaj put umerenosti nisam Ja ni onda ostavio, kad je Porta u mesto da ukloni uzroke ovome stanju stvari, našla za dobro, da potraži od Mene objašnjenje o merama, koje smo mi za odbranu svoje zemlje morali preduzimati. I tada, objasniv se skromno i predusretljivo sa suverenim dvorom, Ja izjavih gotovost, da pošljem u Carigrad naročitog poslanika, koji bi u dogovoru s Portom potražio osnovu za trajno sporazumljenje između nas i carske vlade. I šta mislite, kakav prijam u Otomanske Porte nađe ovaj novi dokaz Moje pomirljivosti? Dokle je Porta Moju pomirljivu ponudu ćutanjem prešla, turska vojska počela se novim naporima upućivati našim granicama; divlje horde bašibozuka, Čerkeza i Arnauta počinju se s nova primicati Srbiji; iz dubine Azije dozivaju se varvarski Kurdi u nameri, da se Srbija preda plenu i vatri, da se njeno blagostanje uništi, njen ponos narodni pogasi i postidi. Ne mogući se opravdati pred svetom za svoju zločestu upravu, Porta je očividno naumila, da na Srbiju baci odgovornost za grehe, za koje je svojim narodima sama odgovorna. Kad bi nestalo napredne Srbije, čini joj se valjda, da ne bi više bilo nikakve zemlje na istoku, koja bi dalju nemogućnost sadašnjeg uređenja u Turskoj samim svojim bićem na svetlost iznosila.
Braćo! Kad bismo mi, i posle ovakih neprijateljskih postupaka i namera turskih, ostali i dalje na putu uzdržljivosti, naša umerenost prešla bi u slabost, naše ćutanje u plašljivost, nedostojno potomaka Dušanovih i Miloševih. No i ako je rat između Srpskog Naroda i Otomanske Porte postao neizbežan, Ja sam opet opravio u Carigrad predstavku, u kojoj sam označio i sredstvo, kojim bi se pobunjeni narodi na istoku umirili, a Srbija izvela iz teškog položaja, u koji je bez svoje krivice zapala. Zahtevao sam da se sa granica naših digne turska vojska sa svima divljim hordama, koje su ih posede, i objavio sam vladi Carskoj, da će vojska Srpska, u ime zakonite samoodbrane, u ime čovečnosti i bratskih osećanja, koja nas vežu za našu patničku braću, da uđe u pobunjene krajeve, da povrati mir, da ih uredi na osnovima pravde i jednakosti bez prizrenja na verozakonske razlike.
Na Porti je sad da rekne svoju sudbonosnu reč i da zaustavi prolivanje krvi.
Srbi vojnici! Mi ne polazimo u ovaj rat gonjeni čuvstvama mržnje i divlje osvete, nego proniknuti neophodnom potrebom našom i naše braće na istoku, potrebom opštega mira. Ponoseći se lepim poslanstvom prosvete i slobode, koje vam je božjim Promislom na istoku povereno, stupajte pouzdano i smelo napred, podižući svoje oružje samo protiv onih, koji bi nam na suprot stali. Prelazeći granicu znajte, da mi ostajemo verni načelu celokupnosti otomanske carevine, dokle nas god otpor carske vojske ne bi prinudio, da sudbini oružja predamo ishod naše svete stvari. Ne zaboravljajte ni na jedan trenutak, da u predelima, u koje idete, žive braća vaša, koja će vas kao svoje izbavitelje raširenim rukama dočekati. Ima tamo, istina, i takvih, koji su nam se verom odavno otuđili, ali su i oni, po krvi i jeziku prava braća naša. Ako vam se oni usprotive s oružjem u ruci, oružjem ih suzbijajte, ali čim ga polože, štedite ih, kao i sve druge protivnike, i zaklanjajte njihov život, njihove porodice, imanje i veru. To je Moja tvrda volja, a vama sveta dužnost; to će vam nabaviti poštovanje prosvećenog sveta, i ubediti ga, da ste u njemu zaslužili bolje mesto. Naš je pokret čisto narodan. On mora zatvoriti svoje redove svima elementima socijalnog prevrata i verozakonog fanatizma. Mi ne nosimo sobom prevrat, vatru i opustošavanje, no pravdu, red i bezbednost.
Strance štedite onim gostoljubljem, koje Srbinu dolikuje; poštujte granice susedne monarhije i ne dajte nikakva osnova nezadovoljstvu carsko-kraljevske vlade, koja je stekla prava na našu priznatelnost, primivši hiljadama nejači bosansko-hercegovačke pod svoje krilo, i zaklonivši ih od zime i gladi.
Braćo! Pun pouzdanja u vaše rodoljublje i vaše vojničke vrline, Ja ću s vama i pred vama, a s nama će naša hrabra braća Crnogorci, pod svojim viteškim vođem, Mojim bratom knjazom NIKOLOM, s nama će naši divni junaci Hercegovci i naši mnogoiskušeni paćenici Bosanski. Naša vredna braća Bugari čekaju na nas, a od slobodoumlja ponositih Grka možemo očekivati, da ne će iza nas dugo zaostati ti slavni potomci Temistokla i Bočarisa.
Pođimo dakle napred, moji dični junaci, u ime Svemoćnoga Boga, svima narodima pravednoga oca, pođimo u ime pravde, slobode i prosvete!
Na Deligradu 18. Juna 1876 godine.

MILAN M. OBRENOVIĆ IV
KNjAZ SRPSKI

Izvori

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milan Obrenović IV, umro 1901, pre 125 godina.