Крвни мир/6
| ◄ V ПОЈАВА | VI ПОЈАВА | VII ПОЈАВА ► |
ПОЈАВА VI
СТЕВАН, СТОЈАН, радини и радилице (Стеван са радинима и радилицама излази пред кућу. Чим стану одмах отпочиње пјесма.)
Ђевоjчице, хеј,
Сабах зора је,
Сад се свануло,
Сунце грамило.
Ђевојчице, ђе са синоћ била, еј
Ја сам била, хеј,
Сабах зора је итд.
Ја сам била у мађарском граду...
Кад си била, кога си видила?
Вадиила сам једну цуру младу.
СТЕВАН (Стојану): Ти, момче, уранио, а? ... Е, знам ја више зашто је то хе, хе, хе ...
ЈЕДАН РАДИН (намигује): Да није због коња?
ДРУГИ: Јали због говеда?
ЈЕДНА РАДИЛИЦА: Није богме него због оне куће. (Намигује.)
ДРУГА: Није због куће, ако није због оне што је у кући.
СВИ: Тако је. Тако је!
СТЕВАН: Ех, оставите га, оставите га сада ... Још ће се момак застидити па ће побјећи.
СВИ (смију се): Тако је!
СТОЈАН: Молим вас немојте се шпрдати са мном. То није за шалу ...
СТЕВАН: Гледајте га! Још ће се и наљутит’... Хајде, баш да видимо какав си, кад се наљутиш.
СВИ: Да видимо! Да видимо!
СТОЈАН: Данас се не може с вама. (Побјеже у кућу.)
СТЕВАН (у смијеху): Не казах ли ја да ћемо га застидити. Бре, не би вам он сад изиш’о из куће, па да му поклоните херцегово благо ...
ЈЕДАН РАДИН: Ама, како би било, да ми полазимо?
СТЕВАН: Па лијепо. Ето баш да пођемо. Ама само весело ... У нас треба да је све весело ... (Опет пјесма.)
Поранила Јагода на воду,
За Јагодом Радоје на коњу,
За Радојем Јагодина мајка.
»Лахк’ полако Радоје на коњу,
Тамо ми је отишла Јагода,
Јагода је луда и нејака...
МИРКО (иза кулиса): Леле мени данас и до вијека!
СВИ (зачуђени): Шта је? Шта је?
СТОЈАН (истрча из куће): Шта је оно?
ЈЕДАН РАДИН: Не знамо.
МИРКО (поплашен дотрча на бину): Јао мени! (Прислони се уза зид.)
СВИ: Шта је?
СТЕВАН: Шта је било?
МИРКО: Несрећа! Зло!
СТОЈАН: Ама говори, чојече, шта је?
МИРКО: Убио сам Јована.
СВИ (убезекнути): Јована?
МИРКО: Ја. Нехотице га убих, куку мени! (Ухвати се за главу и заплака. Сви остали стоје и блесасто гледају. Стојан се ухвати за косе и уздахну. У исти час настаде с поља граја ... Бошко, Радан, Лазар дотрче.)
РАДАН: Ко је јаукао?
БОШКО: Шта је било?
СТЕВАН: Наша несрећа ...
РАДАН: Каква несрећа?
СТЕВАН: Погин’о Јован. Убио га Мирко нехотице..
РАДАН (јаукну): Зар Јован?
БОШКО (удара се у прса): Јао мени!
СТОЈАН (диго руку пут неба): Боже, видиш ли ти ово? (И опет сви као окамењени.)
Завјеса пада
|