Krvni mir/6
| ◄ V ПОЈАВА | VI POJAVA | VII ПОЈАВА ► |
POJAVA VI
STEVAN, STOJAN, radini i radilice (Stevan sa radinima i radilicama izlazi pred kuću. Čim stanu odmah otpočinje pjesma.)
Đevojčice, hej,
Sabah zora je,
Sad se svanulo,
Sunce gramilo.
Đevojčice, đe sa sinoć bila, ej
Ja sam bila, hej,
Sabah zora je itd.
Ja sam bila u mađarskom gradu...
Kad si bila, koga si vidila?
Vadiila sam jednu curu mladu.
STEVAN (Stojanu): Ti, momče, uranio, a? ... E, znam ja više zašto je to he, he, he ...
JEDAN RADIN (namiguje): Da nije zbog konja?
DRUGI: Jali zbog goveda?
JEDNA RADILICA: Nije bogme nego zbog one kuće. (Namiguje.)
DRUGA: Nije zbog kuće, ako nije zbog one što je u kući.
SVI: Tako je. Tako je!
STEVAN: Eh, ostavite ga, ostavite ga sada ... Još će se momak zastiditi pa će pobjeći.
SVI (smiju se): Tako je!
STOJAN: Molim vas nemojte se šprdati sa mnom. To nije za šalu ...
STEVAN: Gledajte ga! Još će se i naljutit’... Hajde, baš da vidimo kakav si, kad se naljutiš.
SVI: Da vidimo! Da vidimo!
STOJAN: Danas se ne može s vama. (Pobježe u kuću.)
STEVAN (u smijehu): Ne kazah li ja da ćemo ga zastiditi. Bre, ne bi vam on sad iziš’o iz kuće, pa da mu poklonite hercegovo blago ...
JEDAN RADIN: Ama, kako bi bilo, da mi polazimo?
STEVAN: Pa lijepo. Eto baš da pođemo. Ama samo veselo ... U nas treba da je sve veselo ... (Opet pjesma.)
Poranila Jagoda na vodu,
Za Jagodom Radoje na konju,
Za Radojem Jagodina majka.
»Lahk’ polako Radoje na konju,
Tamo mi je otišla Jagoda,
Jagoda je luda i nejaka...
MIRKO (iza kulisa): Lele meni danas i do vijeka!
SVI (začuđeni): Šta je? Šta je?
STOJAN (istrča iz kuće): Šta je ono?
JEDAN RADIN: Ne znamo.
MIRKO (poplašen dotrča na binu): Jao meni! (Prisloni se uza zid.)
SVI: Šta je?
STEVAN: Šta je bilo?
MIRKO: Nesreća! Zlo!
STOJAN: Ama govori, čoječe, šta je?
MIRKO: Ubio sam Jovana.
SVI (ubezeknuti): Jovana?
MIRKO: Ja. Nehotice ga ubih, kuku meni! (Uhvati se za glavu i zaplaka. Svi ostali stoje i blesasto gledaju. Stojan se uhvati za kose i uzdahnu. U isti čas nastade s polja graja ... Boško, Radan, Lazar dotrče.)
RADAN: Ko je jaukao?
BOŠKO: Šta je bilo?
STEVAN: Naša nesreća ...
RADAN: Kakva nesreća?
STEVAN: Pogin’o Jovan. Ubio ga Mirko nehotice..
RADAN (jauknu): Zar Jovan?
BOŠKO (udara se u prsa): Jao meni!
STOJAN (digo ruku put neba): Bože, vidiš li ti ovo? (I opet svi kao okamenjeni.)
Zavjesa pada
|