Крвни мир/15
V ПОЈАВА
МИРКО, она двојица рођака и пређ.
МИРКО (иде између рођака на ногама и рукама. О рамену му виси пушка крвница. Он долази пред Радана, па нијемо окрене цијев од пушке у се (тј. напери пушку на се) и тако је предаје Радану.)
РАДАН (прихваћа пушку и држи је тако окренуту, као размишљајући се: шта да ради.)
СВЕ ТРИ ЖЕНЕ (изму нагло колијевке и поднесу пред Радана): Прими бога и светог Јована и поштеди овој нејачи ’ранитеља. (Сви гледају са напетом пажњом ову сцену.)
РАДАН (застане мало, па онда bаци пушку): Нек ти је просто! (Дигне Мирка и пољуbи се с њиме. Мирко се љуби и са осталим рођацима Радановима.)
СТЕВАН (Радану, раширивши руке): Ходи, брате!
РАДАН: Ево ме, брате! (Чврсто се загрле и пољубе.)
ПОП: Тако, браћо моја! Само тако! Од сада живите к’о браћа у слози и љубави и још боље него што сте и прије живили. Без слоге нема ни среће ни задовољства. (Дигне крст.) Бог нека вас благослови! (Свечано.) А сад приступите!
СТЕВАН (скине капу и прекрсти се, па се окрену свима): Кунем вам се, браћо, богом и светијем острошкијем Василиј'ом да ћу од сада бит’ исти пријатељ ваше куће к’о и прије... И ако ико из моје куће макар и прстом дирне ваше чељаде, ја ћу га својом руком убити. (Пољуби крст.)
РАДАН (учини све као и он): И ја се кунем исто тако ... (Пољуби крст, кога затим сви љубе.)
ПОП: Ето, сад смо сасвијем готови. Сад можете лијепо ићи свак на своју страну.
РАДАН: Јок! Нећемо свак на своју страну, него ћемо к’о браћа — заједно! Помирили смо се и више нас нико неће и не може завадити.
СТЕВАН: Тако и ја велим. (Загрле се и пођу.)
МИЛОШ: Е, сад би се од рахатлука чисто напио! (Пође за Лазаром, а за њима остали и Раданови и Стеванови рођаци заједно оду. Поп оде иза осталих.)
|