Пређи на садржај

Крвави престо/34

Извор: Викизворник

◄   Појава тринеста Прва појава Појава друга   ►

ПЕТИ ЧИН
(Скадар. Краљева изба)

Прва појава
ЈАКИША и МАРКО (дођу)


МАРКО:
Госпођо светла, време пролази,
А награде још несам добио.
По целој земљи свуд је гробни мир:
А на бедеми Дубровник—града
Бодинова се вије застава.
Кочопар, да, и браћа његова
У Цариград се златни склонили
Испред осветног мача краљевог,
А они што их џелат погуби
Из града свог се неће вратити.
Бојазни нема више никакве,
Бодина да ће свргнут' с’ престола,
И деци твојој владу преотет’! —
Госпођо, питам, где је награда?
ЈАКИНТА:
Зар не 'видиш? Ох! Краље је болестан,
Из двора никад никуд не иде,
А неће ни да са мном говори...
Претрпи ми се. Кад оздрави краљ,
Ја ћу му верно све саопштити,
Услуге твоје према престолу,
Те краљевски ће да те награди.
МАРКО:
Е, светла госпо, то је све лепо
Па ако сутра испусти душу,
Србија новог краља добиће,
Којино ваљда неће бит’ вољан
Области своје другом да дели...
Па зар ти ниси на то мислила?
Ал' светла госпо, ја знадем тебе,
И ђаво може шегрт ти бити,
Јер лукава си, мукла дволична,
Досетљива и мудра к'о змија,
А глатка као танка јегуља.
Молим те, немој, да се застидиш,
Па румен да ти лице облије,
Ал’ сад смо сами, нико не чује,
Ту непријатну нашу препирку. —
Немој никако дакле мислити
Да ћеш из руку утећи мојих,
Што ја сад иштем, то мора бити,
Још данас мора... одмах Јакинто!
ЈАКИНТА:
Шга мора бити?
МАРКО:
Да ти и Бодин,
Потпишете ми ову исправу.
ЈАКИНТА (узме писмо и раздере га):
Безобразниче, безочна муво!
Дахнем ли само, одпирићу те,
Ил' као црва ногом згазити. —
Нисам ли зар ја твоја краљица,
Те тако дрско нападат’ ме смеш?
МАРКО:
Краљица?... Хе, хе! Јадна ти мајка!
Ниси ли Србе од овог двора
Плеткама својим истиснула све,
И завадила оца са сином
И верну сестру са својим братом
И честитога краља Бодина
Одвратила од свога народа?...
Краљица?... Није!... Сатана си ти!
Са тебе не смем више мирна сна,
Са тебе не знам ни молитава,
Са тебе не смем, куго, клекнути,
Ни пред распеће, ни пред икону!
И да не беше тебе, Јакинто,
И твог љубимца, подлог Косора
С' ким си и љубав, — кажу, — делила:
Под земљом не би сад трунули
Радослављеви дични синови. —
Ал’ шта отежем? Кад већ морам
Да после смрти у паклу горим:
Зашт' за живота да немам мира?
Ја нећу више награде твоје,
Већ хоћу, с’ душе грехе да сперем,
И све да верно, Бодину кажем. —
ЈАКИНТА (за се):
Страхота!... Боже! Куда ћу? Шта ћу?
Не смем га више погледати... Ох!...
Медузина је глава Марко тај,
Ја не смем, не смем да га погледам! (Гласно)
Ја не знам, зашт’ си тако узрујан,
С' усана твојих не лете речи
Већ само грдње стреле крилате. —
Ти добро знадеш, сети се само,
Да ја ти нисам обећала ништ’. —
Ако је Косор негда ваљада
Обећао ти какве награде,
Овластила га нисам никада,
У моје име да ти говори. —
МАРКО:
Лако је сада! Косора нема, —
Сад он у паклу предаје ваљда
Враговима... А ти! Није л' те стид?
На Косора се сада позиваш,
Кад не може у очи да ти каже истину.
ЈАКИНТА (за се):
Полудићу! ... Ох!
У своме двору, на своме прагу
Слушати морам ту просту грдњу
И не смем слуге довикнут' своје
Кроз прозор да га на поље баце. (гласно)
Овластила ја нисам Косора,
У име моје да ти говори;
Ал' кад је тако: нек ти је просто:
Поштену, ево, дајем теби реч,
У знак признања твојих заслуга,
Да ћеш још лепшу област добити,
Нег' што је Раса, тај камен драги.
МАРКО:
Рек'о сам веће: нећу ништ’ да знам
За твоју милост и за награду:
Треба већ краљу отворит' очи,
Који је слеп од пусте љубави.
Треба му рећи, на срцу своме
Отровну да је гују негов’о;
Да ј' она крива свакој несрећи
И народноме незадовољству!
ЈАКИНТА:
Бадава, залуд!... Сам си рекао,
Да Бодин мене к’о душу воли:
Он теби неће ништа вероват’!
Бодин је слуга љубави моје.
Мађионички колут' глед је мој:
Из њега не мож' никад напоље,
Већ ропски мора да ме служи он
Као што служи тело моје сен
Ил' онај олтар ропске девице
Весталску ватру што потпирују.
Сунце сам ја, а Бодин је земља,
Која се око сунца окреће...
Па шта би хтео? Па зар би смео,
Да против мене подигнеш главе?
Ти?... Ха, ха, ха! Ох, та ти не можеш
Ни тол'ко мени као мисирској
Пирамиди црв... Ти би зар?... Ха, ха!
Зар ти џелату мене да предаш?...
Опомињем те Марко, да пазиш,
Јер ја где станем не расте трава,
Већ отров ниче, и крвца тече. —
И с твојом, Марко, сиграм се главом,
Ако је пустим: размрскаће се. —
МАРКО:
Ја не разбирам више, Јакинто,
Да л' ће ми глава с' рамена пасти,
А ако падне, право ће бити...
Па било дакле како му драто
Ал' ја ћу краљу све да испричам. —
Чини ми се, да већ и долази. —
ЈАКИНТА:
Жупане, Марко! За име бога!
У овом часу, сад немој само!
Та грозна новост, страшна истина
Потресла би до срца Бодина,
Те с’ грдних бола свиснуо би он
А ти се не би користио тим. —
Смилуј се, ах, на мене грешницу,
Сети се, Марко, да сам мати ја,
Што деце имам младе, неуке,
Што не би дала у свом очају
На недра њина више да паднем
Већ би презрења муњом њихова
На чело мени ударила жиг
И проклела ме клетвом великом.
И изгнала ме из ове земље
Као скитачку просту блудницу,
Што крова нема, огњишта нема,
Већ од једног камена станца
До другога се жалосно бије...
Жупане, Марко, ако си човек,
А неси тигар, или хијена: (клекне)
На колена те преклињем, молим:
У овом часу, сад немој само!...
МАРКО:
Ха, ха, ха!... Јадна Јакинто, ха, ха!
Е, да л' вео тако ниско си пала
Те пред-а-мном у праху клечиш?
ЈАКИНТА:
Ох!...
МАРКО:
Ја не бих ништа скривио богу,
Да ти сад с’ ногом на грло станем,
Па да те згазим, к'о какву змију. —
Али ја нећу себе да каљам,
Е презирем те к'о гнусну жабу
У прљавоме што блату живи.
Јест, презирем те!... Устани, куго!
Или зар не знаш да си краљица?
По очима се копреном покриј
А да срамоту своју не видиш! (Оде)
ЈАКИНТА (сама. — устане):
Оде... Ах! Боже!... Сад ми је лакше:
Са душе камен пао ми сињи;
Ал' ако Бодин доће?... Ох! Не, не!...
У очи ја му не смем погледат’...
Даље одавде!... Ту с' земља нија,
А дворови се тврди љуљају!...
Даље одавде!... угушићу се!... (оде)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.