Krvavi presto/34

PETI ČIN

Prva pojava

PETI ČIN
(Skadar. Kraljeva izba)

Prva pojava
JAKIŠA i MARKO (dođu)

MARKO:
Gospođo svetla, vreme prolazi,
A nagrade još nesam dobio.
Po celoj zemlji svud je grobni mir:
A na bedemi Dubrovnik—grada
Bodinova se vije zastava.
Kočopar, da, i braća njegova
U Carigrad se zlatni sklonili
Ispred osvetnog mača kraljevog,
A oni što ih dželat pogubi
Iz grada svog se neće vratiti.
Bojazni nema više nikakve,
Bodina da će svrgnut' s’ prestola,
I deci tvojoj vladu preotet’! —
Gospođo, pitam, gde je nagrada?
JAKINTA:
Zar ne 'vidiš? Oh! Kralje je bolestan,
Iz dvora nikad nikud ne ide,
A neće ni da sa mnom govori...
Pretrpi mi se. Kad ozdravi kralj,
Ja ću mu verno sve saopštiti,
Usluge tvoje prema prestolu,
Te kraljevski će da te nagradi.
MARKO:
E, svetla gospo, to je sve lepo
Pa ako sutra ispusti dušu,
Srbija novog kralja dobiće,
Kojino valjda neće bit’ voljan
Oblasti svoje drugom da deli...
Pa zar ti nisi na to mislila?
Al' svetla gospo, ja znadem tebe,
I đavo može šegrt ti biti,
Jer lukava si, mukla dvolična,
Dosetljiva i mudra k'o zmija,
A glatka kao tanka jegulja.
Molim te, nemoj, da se zastidiš,
Pa rumen da ti lice oblije,
Al’ sad smo sami, niko ne čuje,
Tu neprijatnu našu prepirku. —
Nemoj nikako dakle misliti
Da ćeš iz ruku uteći mojih,
Što ja sad ištem, to mora biti,
Još danas mora... odmah Jakinto!
JAKINTA:
Šga mora biti?
MARKO:
Da ti i Bodin,
Potpišete mi ovu ispravu.
JAKINTA (uzme pismo i razdere ga):
Bezobrazniče, bezočna muvo!
Dahnem li samo, odpiriću te,
Il' kao crva nogom zgaziti. —
Nisam li zar ja tvoja kraljica,
Te tako drsko napadat’ me smeš?
MARKO:
Kraljica?... He, he! Jadna ti majka!
Nisi li Srbe od ovog dvora
Pletkama svojim istisnula sve,
I zavadila oca sa sinom
I vernu sestru sa svojim bratom
I čestitoga kralja Bodina
Odvratila od svoga naroda?...
Kraljica?... Nije!... Satana si ti!
Sa tebe ne smem više mirna sna,
Sa tebe ne znam ni molitava,
Sa tebe ne smem, kugo, kleknuti,
Ni pred raspeće, ni pred ikonu!
I da ne beše tebe, Jakinto,
I tvog ljubimca, podlog Kosora
S' kim si i ljubav, — kažu, — delila:
Pod zemljom ne bi sad trunuli
Radoslavljevi dični sinovi. —
Al’ šta otežem? Kad već moram
Da posle smrti u paklu gorim:
Zašt' za života da nemam mira?
Ja neću više nagrade tvoje,
Već hoću, s’ duše grehe da sperem,
I sve da verno, Bodinu kažem. —
JAKINTA (za se):
Strahota!... Bože! Kuda ću? Šta ću?
Ne smem ga više pogledati... Oh!...
Meduzina je glava Marko taj,
Ja ne smem, ne smem da ga pogledam! (Glasno)
Ja ne znam, zašt’ si tako uzrujan,
S' usana tvojih ne lete reči
Već samo grdnje strele krilate. —
Ti dobro znadeš, seti se samo,
Da ja ti nisam obećala ništ’. —
Ako je Kosor negda valjada
Obećao ti kakve nagrade,
Ovlastila ga nisam nikada,
U moje ime da ti govori. —
MARKO:
Lako je sada! Kosora nema, —
Sad on u paklu predaje valjda
Vragovima... A ti! Nije l' te stid?
Na Kosora se sada pozivaš,
Kad ne može u oči da ti kaže istinu.
JAKINTA (za se):
Poludiću! ... Oh!
U svome dvoru, na svome pragu
Slušati moram tu prostu grdnju
I ne smem sluge doviknut' svoje
Kroz prozor da ga na polje bace. (glasno)
Ovlastila ja nisam Kosora,
U ime moje da ti govori;
Al' kad je tako: nek ti je prosto:
Poštenu, evo, dajem tebi reč,
U znak priznanja tvojih zasluga,
Da ćeš još lepšu oblast dobiti,
Neg' što je Rasa, taj kamen dragi.
MARKO:
Rek'o sam veće: neću ništ’ da znam
Za tvoju milost i za nagradu:
Treba već kralju otvorit' oči,
Koji je slep od puste ljubavi.
Treba mu reći, na srcu svome
Otrovnu da je guju negov’o;
Da j' ona kriva svakoj nesreći
I narodnome nezadovoljstvu!
JAKINTA:
Badava, zalud!... Sam si rekao,
Da Bodin mene k’o dušu voli:
On tebi neće ništa verovat’!
Bodin je sluga ljubavi moje.
Mađionički kolut' gled je moj:
Iz njega ne mož' nikad napolje,
Već ropski mora da me služi on
Kao što služi telo moje sen
Il' onaj oltar ropske device
Vestalsku vatru što potpiruju.
Sunce sam ja, a Bodin je zemlja,
Koja se oko sunca okreće...
Pa šta bi hteo? Pa zar bi smeo,
Da protiv mene podigneš glave?
Ti?... Ha, ha, ha! Oh, ta ti ne možeš
Ni tol'ko meni kao misirskoj
Piramidi crv... Ti bi zar?... Ha, ha!
Zar ti dželatu mene da predaš?...
Opominjem te Marko, da paziš,
Jer ja gde stanem ne raste trava,
Već otrov niče, i krvca teče. —
I s tvojom, Marko, sigram se glavom,
Ako je pustim: razmrskaće se. —
MARKO:
Ja ne razbiram više, Jakinto,
Da l' će mi glava s' ramena pasti,
A ako padne, pravo će biti...
Pa bilo dakle kako mu drato
Al' ja ću kralju sve da ispričam. —
Čini mi se, da već i dolazi. —
JAKINTA:
Župane, Marko! Za ime boga!
U ovom času, sad nemoj samo!
Ta grozna novost, strašna istina
Potresla bi do srca Bodina,
Te s’ grdnih bola svisnuo bi on
A ti se ne bi koristio tim. —
Smiluj se, ah, na mene grešnicu,
Seti se, Marko, da sam mati ja,
Što dece imam mlade, neuke,
Što ne bi dala u svom očaju
Na nedra njina više da padnem
Već bi prezrenja munjom njihova
Na čelo meni udarila žig
I proklela me kletvom velikom.
I izgnala me iz ove zemlje
Kao skitačku prostu bludnicu,
Što krova nema, ognjišta nema,
Već od jednog kamena stanca
Do drugoga se žalosno bije...
Župane, Marko, ako si čovek,
A nesi tigar, ili hijena: (klekne)
Na kolena te preklinjem, molim:
U ovom času, sad nemoj samo!...
MARKO:
Ha, ha, ha!... Jadna Jakinto, ha, ha!
E, da l' veo tako nisko si pala
Te pred-a-mnom u prahu klečiš?
JAKINTA:
Oh!...
MARKO:
Ja ne bih ništa skrivio bogu,
Da ti sad s’ nogom na grlo stanem,
Pa da te zgazim, k'o kakvu zmiju. —
Ali ja neću sebe da kaljam,
E prezirem te k'o gnusnu žabu
U prljavome što blatu živi.
Jest, prezirem te!... Ustani, kugo!
Ili zar ne znaš da si kraljica?
Po očima se koprenom pokrij
A da sramotu svoju ne vidiš! (Ode)
JAKINTA (sama. — ustane):
Ode... Ah! Bože!... Sad mi je lakše:
Sa duše kamen pao mi sinji;
Al' ako Bodin doće?... Oh! Ne, ne!...
U oči ja mu ne smem pogledat’...
Dalje odavde!... Tu s' zemlja nija,
A dvorovi se tvrdi ljuljaju!...
Dalje odavde!... ugušiću se!... (ode)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 136 godina.