Краљ Вукашин/3
ЧИН ДРУГИ
Соба у дбору Вукашиновом. Ноћ.
ВУКАШИН (устаје са наслоњаче):
Како је гадан овај глупи свет!
Да Л' појми мене? Не верујем!
Ми се више не познајемо —
Заборавио сам, заборавио све!
Па ипак како је страшно кад сам тако сам:
Отеран од људи, збачен с висине
Са осталима да се изравнам. —
Под круном ноћ да ме надвиси,
Играчка лака племства беснога
Да мисли мојој показује пут? — (Одважно.)
Не, то не сме бити! — Јоште ова ноћ
Вукашинову ће показати моћ.
Шта ме се тиче ко је он, а ко сам ја!
Куд ме је мис’о моја завела
Тамо ћу да! —
Не трпи ме поред себе, он ме гони,
А што ја њега да трпим над собом?
Високо соко лети, ал’ једна стрела тек
Земаљски ће му прекратити век!
На узвишеном српском престолу
Да гледам дете слабо, нејако,
Како га лажу, подло варају
А он им мирним срцем верује?
То не сме бити, не сме, вере ми!
Боље и њему нека буде крај,
Него ли земљи да помркне сјај,
Коју му даше силни дедови!
Ја хоћу да владам — руком гвозденом:
Самовољне ћу стегнут војводе,
И тешко томе, ко ми пречит сме!
У пак’о ћу га мрачни послати!
Зар њих да се страшим? —
Што у светини траже потпоре,
И мисле тиме да су добили,
А сутра ће их иста гомила
Презривим оком хладно гледати.
То нису знали да је народ тај,
Сулудо дете што се поводи,
Слабачка лађа, трошна направа
У таласима мојих замисли,
На крми јој је слабо дериште
Ненавикнуто бури, вихору.
Ал' он ме јутрос лепо научи
За двоје крма да је малена.
За то му хвала, добар учитељ,
Али од њега није лошији ђак.
Један ће доле, али ко? — То ћемо видети!
(Викне.)
Арсојевићу!
АРСОЈЕВИЋ (долази):
Заповедај! –
ВУКАШИН:
Угљеша и Гојко јесу л’ у двору?
АРСОЈЕВИЋ:
На десном крилу више тавница,
У старој кули, ноћас бораве.
ВУКАШИН:
Које је доба сад?
АРСОЈЕВИЋ:
Равно по ноћи.
ВУКАШИН:
Иди их зови, сад ми требају!
([Арсојећић ] оде.)
Никако да ме санак завара
Бар један тренут. Мисли крваве
У моме мозгу јуре као бес.
Ма нашто снови, кад пропада све? –
Прво да оне снове повратим,
Што их је данас сабор срушио,
Па онда телу одмора да дам. —
Ал' где је Влатко? Њега нема још,
А дело треба да је свршено.
Сигурна рука, тај је поуздан,
Па ипак нешто сумњив изгледа:
Све ћути, мисли. — На Гојкову реч
Примих га себи, поверовах све,
Но и њему ћу, буде л’ потребе,
За Урошем показати пут. —
(Улази Влатко.)
Једва једаред, јеси л’ свршио?
ВЛАТКО (бесно):
Даље од мене, ја никог не видим,
Ја ништа не знам, мрзак ми је свет!
Живота немам, презирем га ја.
Нада је моја за час пропала!
Одласте сви!...
Тигра су љутог у срце ранили
Он ће се самац њима светити!
ВУКАШИН:
Још један Вукашин!
ВЛАТКО:
Двојица нас је, чујеш ли то!
За хиљаде нам вреде мишице.
Ох, пе оклевај, хајде молим те —
Заједничка је силна освета!
ВУКАШИН:
Ал’ куда? Шта би, је ли пао он? –
ВЛАТКО:
Ко?
ВУКАШИН:
Урош. —
ВЛАТКО:
Не знам је л’ Урош пао;
Ал' ако их је двоје живело,
Онда сам једног зацело убио.
ВУКАШИН:
Несретииче, он је жив?
ВЛАТКО:
Ја нисам крив, и да сам пређе знао
Да два живота у њему бораве,
До сад бих га двапут убио!
ВУКАШИН:
Ти си кукавац! —
Из кавеза ми тицу испусти,
Вукашин је овом веров'о!
(Улази Угљеша.)
УГЉЕША:
Је л' свршено већ?
ВУКАШИН:
Ево ти њега, нека каже он!
ВЛАТКО:
Ја ипак велим, он би пропао.
Али који враг са њим донесе
Ону кукавицу, ону протуву,
Те место Урошу да помркне зрак
Нестора нашег прогут’о је мрак!
УГЉЕША:
Дакле Урош не беше сам?
ВЛАТКО:
Не, уза њ’ га беше Боривој.
УГЉЕША:
Добро га памтим, она мргода
Са истока што је дошао,
Куд га је Урош био послао.
ВЛАТКО:
У двору сам га хтео убити,
И да цар не дође, један би пао.
ВУКАШИН:
ТО је препрека,
И од сада што ће нам сметати.
С овог света треба га послати.
ВЛАТКО:
Мени га дај;
А за њиме ћу двојно вребати,
У своје канџе да га добавим.
ВУКАШИН:
Па да и њега за тим упустиш.
Ал’ хајде већ!...
Ну пази добро, ја ти дадох реч:
Захумље цело теби припада!
ВЛАТКО (за се):
Сва силна добра што бих добио,
Захумље твоје, славу толику,
Само за гордо срце њезино —
У заборав бих давно бацио!
(Долази Гојко.)
ГОЈКО:
Лоши су гласи што вам доносим.
ВУКАШИН:
Хајд збори, збори! Ја већ видим сам,
По јутру цели познаје се дан. —
ГОЈКО.
Урош је отиш’о с кнезом Лазаром!
ВУКАШИН:
Ћут! Докле те самац нисам ућутко! –
Разористе ми наде толике,
Што сам их с вама до сад зидао. —
Ма зидари сте били невешти,
Толикој грађи жеља толиких
Не нађосте ми бољег темеља,
На ситном сте је песку свршили!
ГОЈКО:
Е па ко је крив, Угљеша или ја?
О брате мој!
Коме бих више добра желио,
Кад ме бих теби брату рођеном!
На коцку смо се за тебе ставили.
Ти хтеде тако, ми смо слушали,
А случај што друкче учини
Ми нисмо криви!
ВУКАШИН:
Отишао је дакле одавде. –
Ну ја га ипак морам имати,
Он мора амо. Треба л’ начина,
У паклу ћу га макар тражити!
Ја то не трпим, да измакне плен
А у канџи ми до сад стајаше. –
Јест, он се мора натраг вратити.
УГЉЕША:
Нема начина!
ВУКАШИН:
Ја га имам већ. –
Нашто је језик речи сковао
И зашто памет даје преваре,
Већ да би лепше мис’о прикрио. –
Тек сутра ћемо пос’о почети,
А сад можете мирно спавати.
УГЉЕША:
Дакле ујутру.
ГОЈКО:
Само натрашке нека не пође.
УГЉЕША:
А сад лаку ноћ! (Пођу.)
ВУКАШИН:
Очекујем вас сутра овамо. (Оду.)
Влатко, ти остани још.
ВЛАТКО:
Ја очекујем.
ВУКАШИН:
Умеш ли зборити?
ВЛАТКО:
За то ме веруј нећеш корети.
ВУКАШИН:
И ја се надам, само паметно!
Тебе властела многа познају
И витези су твоји другови.
Сад иди њима — глас ћеш однети:
Да Вукашин цара поштује,
Прозиву њега ништа не мисли,
Већ то је мрежа кнеза Лазара —
Да Вукашина с царем завади.
Тако им реци, разумеш ли ме?
ВЛАТКО:
И Вукашин ће вољно пристати,
Да јавно пред светом ово докаже? —
ВУКАШИН:
И тако реци. —
ВЛАТКО:
Добро дакле! (Оде.)
ВУКАШИН (сам):
Па сад, шта мислиш, кнеже Лазаре,
Ди л’ си сачув’о твога Уроша?
Љуто се вараш, ја то добро знам...
То мирно јагње, мирног голуба,
Што од капљице крви зазире, —
Њему ће бити много милије
Са Вукашином да се измири,
Него ли цео народ дизати, —
Заради круне крвцу левати.
То само Вукашин може! — Сури орао
Под облаке се густе подиг’о,
На лаку срну лов је почео,
А орлу никад не измаче плен,
То сам видео. — (Размишљајући)
Ма шта ћу после кад њега нестане?
Између круне и мене није Урош сам;
Његова мајка, па жена његова?
Треба ли и њих тамо послати,
Где им Уроша сада испраћам?
Да докончам лов, па онда — ха!
Међ властелама нисам један ја
Који ће руку за круну пружити!
Не! не! Треба да живе!
Оне ће бити моје лествице,
По којима ћу се лакше попети
До моје цељи, круни злаћеној.
С најважнијом ћу засад почети.
(Улази Паж)
ПАЖ:
Светла царица — (Оде.)
ВУКАШИН:
Да л’ добро чујем, кроз поноћни час
Мени царица сама долази? —
И боље с тиме, коцка је бачена! —
(Царица Јелена улази.)
ЈЕЛЕНА:
Чудиш се, је ли, што ти долазим?
ВУКАШИН:
Какова срећа, светла царице!
Мишљах да ми је сунце заишло
А оно ево сад ме огреја!
ЈЕЛЕНА (С прекором):
О да сам сунце бих те згорела
Да такав изрод више не живи!
Ил’ реци да ниси крив? — Деде пореци,
Да сјајно сунце не покрива ноћ!
Због тебе мој син из дома побеже,
У друге земље да тражи станишта.
О, јадна земљо, шга ли дочека!
ВУКАШИН:
Од мене? —
Љуто се вараш, светла царице,
Та ко је њега више љубио?
Ја ништа немам против цара мог.
А то су мреже кнеза Лазара,
У ову мрежу што нас заплете.
Вешто л’ је с планом својим смислио,
Замутио је бистро језеро
Да лакше у њему рибу улови.
ЈЕЛЕНА:
Ћути, лажљивче!
Из пакла су ти речи изникле
Не каљај њима доброг Лазара!
ВУКАШИН:
Говори само!
И клетве су ти за ме благослов,
Само говори. ( [Са жаром])
Ал' да је груди да ми распориш,
У срцу би ми нашла пламеном
Љбавним пламом тврдо срезана,
Имена сјајна, Урош, Јелена!
Ох, збори само, ја ћу слушати!
Нећеш ли, ја се нећу правдати
Само да твојој вољи угодим!
ЈЕЛЕНА:
И не можеш се правдати! Или ниси ти
За Урошем убице послао,
Очевом гробу кад је пошао? —
ВУКАШИН (као изненађен):
Убице послао?! —
ЈЕЛЕНА:
Ни речи више!
И то би ваљда хтео порећи?!
ВУКАШИН:
Толико ли ме дакле познајеш?
Ал' имаш право, светла царице!
ЈЕЛЕНА:
О, ја те добро знам,
Срећа те доцкан није, а ко би знао још,
Докле те мис’о не би одвела!
ВУКАШИН:
Истина је у лажи пропала,
Њу више нико неће да види,
А лаж се подла шири, ликује —
У недрима је круна милује!
ЈЕЛЕНА:
Да Вукашин мудровати зна,
Познато ми је, ал’ што се не правда,
То му не беше досад обичај!
ВУКАШИН:
Да се правдам, готов сам, царице,
На сваку реч ти одговор да дам.
ЈЕЛЕНА:
ТИ СИ Урошу о глави радио!
ВУКАШИН (одсечно):
Није истина!
ЈЕЛЕНА:
Све ти је једно, ма се правдао –
Ја ти не верујем.
ВУКАШИН:
Не!
Та и ’нако сам доста ћутао,
А сада ћу ти верно казати
Што је до сада срце скривало.
Ти не знаш то!
Ово се младом добу опрашта,
А младост ми је давно минула,
Одлетела је као тихи сан;
Ма срце стоји јоште млађано.
Опрости, светла царице,
Из мојих уста што ће летнути
Где која речца бујне младости.
Да ли осећаш? —
Да л’ чујеш ове горке уздахе?
Та за тобом су они летели
Да речцу једну теби прозборе,
Што собом носе тужне болове
У моме срцу тобом зачете,
Царице, светла —
ЈЕЛЕНА:
Вукашине!
ВУКАШИН:
Чуј ме светлости,
Још нисам моје јаде свршио. –
Још за живота силног Душана
Ја гледах тебе, звездо сјајана,
Где тихо сјајеш, трептиш нада мном.
Еј тој бих звезди онда летнуо,
Ал’ звезда беше врло високо,
А моја крила слаба нејака.
На сну те гледах,
На јави гледах тебе
Царице светла,
И твој ми вечно
На срцу оста лик,
Од љубави сам се силне занео,
Омрзох живот, срећу омрзох;
Несретан гледах сретног Душана.
Душан је умро, а ја остадох,
Па ипак скривах љубав неситу
Што ми је срећу, живот однела!
Хтедох да заборавим, ој, ал’ залуду,
На лицу твога сина Уроша
Угледах очи твојих очију.
Те благе очи!
На усни твога сина Уроша,
Угледах осмеј твојих усана,
И ја га заволех. —
Ал’ завидљивци осетише то,
Милије им је да буде Урош сам,
Та тако ће га лакше варати.
Добро сам знао њине намере,
Како ће мене лакше срушити.
Ја знадох то;
Па због тога сам на сабор дошао
Да право моје сабор потврди;
Ал' сабор беше сушта завера
Не дадох право, али цару свом
Самац сам хтео вољно предати.
До крви само нека не дође,
А свега ћу се вољно одрећи.
ЈЕЛЕНА (двоумећи):
Шта да мислим сад?
Вукашинова борба толика,
А сад се тако лако одриче...
Је л' то истина? — Та за једну ноћ
Променити се ниси могао?
ВУКАШИН:
Ја сам исти тај,
Кога а си досад пред собом гледала;
Ја сам орао сури поносан,
Над непријатељем земље Србије
Високо што сам себе узнео;
Код твојих ногу трунак сићани,
Пред твојим дахом трошан пепео!
ЈЕЛЕНА:
Претварати се умеш то видим.
Ма залуд су ти муке сувишне
Далеко оде, тамо није пут –
Лажљивим збором речи, обмане
Куд си се тако сада узнео!
Ја нисам свикла таквим речима.
Тој мисли тражи скривенији кут.
Па Вукашину ко да верује?
ВУКАШИН:
Срце ми зна!
ЈЕЛЕНА:
А имаш ли га?
И јеси ли га кадгод имао?
ВУКАШИН:
Признајем нисам право казао;
Од како твоје очи угледах
Од кад ти видох лика пребела,
Ти си ми моје срце однела!
ЈЕЛЕНА:
И ласкати знаш.
ВУКАШИН:
Сунашце моје, да дивно ли сјаш!
На мутном небу мога живота
Може ли се сјати таква дивота?
Плашим се ноћи да не скрије дан,
Ох, реци само, да то није сан?
Ко би се таквој јави надао!
До сада ником нисам ласкао
А то ме ова јава научи!
ЈЕЛЕНА:
А ко ми може за то јамчити,
Да срце лажно ниси обмот’о
Одећом сјајном речи ласкаве?
Ко ће јамчити,
Да мом Урошу о злу не мислиш?
ВУКАШИН:
Моја верност.
ЈЕЛЕНА:
Слабо јамчење.
ВУКАШИН:
Искреност моја, моје поштење.
ЈЕЛЕНА:
Ја га не видим.
ВУКАШИН:
Дакле видећеш.
Још ноћас гласник њему полази,
Молићу цара да ми опрости,
Казаћу тугу што је осећам.
Због моје мржње с кнезом Лазаром
Он не сме бити жртва несретна!
Прегорећу част,
Те ћу Лазару руке пружити.
Ал’ и ти, моја светла царице,
Заједно са мном мораш радити!
ЈЕЛЕНА:
Ако заслужиш, ја ти дајем реч.
ВУКАШИН:
Зар нисам већ? —
Велики Душан муж ти покојни
Мени је веров’о, у мени се надао,
И преварио се није никада.
Тад си ме и ти друкче гледала,
А данас си још више дознала,
У мога срца књизи искреној,
П рочитала си све, и опет сумњаш сад
Да твоме сину добра не мислим?
ЈЕЛЕНА:
Буде ли истина што си казао,
О добру да мислиш, учинићу све
Да сина мога натраг доведем.
ВУКАШИН:
Царице!
ЈЕЛЕНА:
Шта хоћеш више?
ВУКАШИН:
Зар само то?
ЈЕЛЕНА:
Уроша мога, моје благо сво
У твоје руке опет предајем.
Речима твојим поверовах сад,
А да се нећу за то кајат кад?
ВУКАШИН:
Разумем, царице, љубав матерња
И верујући ипак сумњичи,
На оног ког су гадно црнили.
Ал' иде време у брзани лет,
О мени друкче говориће свет.
ЈЕЛЕНА:
Да бог да!
У двору те сутра очекујем;
Нек јсдан гласник писма обадва
Урошу моме однесе, а сад лаку ноћ! (Оде.)
ВУКАШИН (сам):
Лаку ноћ! — Дакле сврши се!
Где ума мудрост тако пропада
Ту лудост срца увек ликује. —
Са бродом ће се бродар вратити.
Сад мирно само. Треба ли чекати,
И ако нисам вичан послу томе
Да чекам већ да летнем циљу своме, —
Ја ћу чекати!
Ма брже, броде, где си зашао?
Окрени крмом, сулуд бродаре,
Досадиле су ми ове обале!
Зар нисам доста на њима чекао,
А ја те нисам тамо послао.
Ти ниси вичан бури, вихору
Занеће те, куд си зашао?
Ја ћу ти наћи мирног склоништа,
Сазидаћу ти тврде дворове,
Вечитог мира, вечне тишине,
Мрачне вечности! Ха, ха, ха!
Облци црни њиних завера
Што моје наде сунце сакрише,
Ала се брзо, лако разбише!
Сјајнија нада, много лепши свет,
По небу мога тешког живота,
Расипа зраке вреле светлости,
Да свелих жеља опораве цвет.
Немањић Урош, бледа звездица
Опустила је зраке блеђане,
АЛ' како ј’ тавна, слабачак јој зрак,
Од једног даха с мојих усана
И вечни ће га загрлити мрак...
Ја сам добио!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|