Краљ Вукашин/2

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПРОМЕНА
◄   ЧИН ПРВИ ЧИН ДРУГИ   ►

ПРОМЕНА
Исте ноћи у двору Урошевом; на вратима једне собе стоји Влатко и ослушкује. Чује се песма.


Видиш ли зору како нам руди,
Да росно цвеће иза сна буди?
Чујеш ли како лагана шева
Са росног жбуна ружици пева:
„Прени се ружо из санка тога
Жељна сам, жељна мириса твога!”
ВЛАТКО:
То она пева, њен је то глас!
Ох, исте речи, исту песмицу
У њеном врту ја сам слушао,
Ал' онда беше само девојка –
А сад, невеста младог Уроша!
(Песма се продужује.)
Е тако душо, срдашце моје
За тобом тихо песмице поје
Ко зора штоно с истока руди
Нек ми те песма иза сна буди:
„Прени се душо из санка тога,
Жељна сам, жељна погледа твога!”
ВЛАТКО:
Ој, да знаш само,
Како те моје срце изгледа,
Очију твојих само један зрак
Мелем би био души боланој,
И гроба тавног онај густи мрак
У зору би се рујну створио!
Ох певај, певај, мио ми је глас
То канда анђ’о с неба силази
Да слатким гласом своје песмице
Заноси срце бола препуно —
Шта? Анђ’о с неба? — Нек се крије тај
Њено је лице много милије
И срце јој је сто пут чистије!
За љубав само створио те Бог,
И ти знадеш, ти си видела!
Због тебе како срце премире,
Па ипак пушташ нека умире:
Ох, Јелисавето!...
МАРА (долази, не види Влатка):
Сирота царица!
Како се боји за свог голуба.
Та овде никог нема, а њој се причуло,
Да у одаји неко говори! —
ВЛАТКО:
Маро! —
МАРА:
А гле, то си ти Влатко!
ВЛАТКО:
Ја, о чему збориш?
МАРА:
Царица је чула, да неко говори,
На лири звуке када устави
Те пођох да видим има л’ кога ту!
ВЛАТКО:
Ја сад баш дођох. –
МАРА:
Ниси зборио?
ВЛАТКО:
Не! —
МАРА:
Па ко је онда? — Она је пречула
Изгледајући свога Уроша! —
ВЛАТКО (за себе):
Тај јој се више неће вратити!
(Гласно.)
Је л’ сама царица? —
МАРА:
Није! Али ће нас скоро пустити,
Она сирота дуго не спава
Изгледајући младог Уроша! —
Ал’ ти шта тражиш? —
ВЛАТКО:
Дужност ме моја овде доведе,
Прегледао сам стражу ноћашњу,
А после, тражим, тражим кнеза Лазара! —
МАРА:
Са царицом се баш сад опрости,
Као што вели сутра путује,
У своје земље. —
ВЛАТКО:
Тако!
Е онда збогом!... Нисам десио
Тренутак, ког ми жеље чекају.
МАРА:
Збогом пошао! (Оде.)
ВЛАТКО (сам):
Чека Уроша!
А дочекаће Влатка убијцу,
За љубав њеном врелом погледу,
За уздах један срца боланог,
Њеног си мужа у прах срушио!
То није грозно! Хеј та стотине
Да су ми на том путу сметале,
Срдачној жељи вреле љубави
На жртвеник бих јунак предао! —
И небо, земља, нека пропадне!
Хоће ли срце? Све ћу срушити,
Хоће ли она? Све ћу створити —
Од раја пак’о, а од пакла рај!
Смрени анђ’о стаће сотона,
А сотона ће Богу летнути,
Кајући тужно бесконачни грех,
Милост ће вишњу кроз плач молити!
Хтедне ли она, све ће бити то,
Тек један поглед тавне зенице,
Из које лете пакла искрице,
Из којих с мраком пламен продире,
Срдашца болног нек оживи свет!
Ал' ако ме одбије? Не, то не сме бит’!
Жена слабачка
Без одбране у моме наручју,
Па да изгубим такву прилику?
Та то би било женски заиста!
Та ја је љубим! Нека пада све,
Љубави мојој што ми пречит сме!
А казаћу јој љубав пламену,
Која ми ломи изморену груд,
А дотле у заклон, нек ме прими ноћ,
На згодно време ваља чекати. (Оде.)
(Јелисавеша, Јелена, Урошева маши, и дворкиње долазе.)
ЈЕЛИСАВЕТА:
Маро!
МАРА:
Чујем, светлости!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Кажи ми, али само искрено,
Јеси ли кадгод будна сневала?
МАРА:
Никад, светлости;
А то је прво што сам чула сад,
Да будан човек може сањати.
Та сан је сан, а јава...
Куд снова нема она борави,
А сан се тамо само намеће,
Куд му се јава с пута уклони.
ЈЕЛИСАВЕТА:
Не разумеш ме, оставимо то.
Цео је живот само кратки сан,
Штета што није сладак вечито!
МАРА:
Па шта су онда снови, госпођо?
ЦАРИЦА:
Што је и јава!
Варљиви блесак маште слабачке,
Лажљива слика среће тренутне!
МАРА:
Ја не знам шта си сада зборила,
Ал’ око твоје тугу казује,
У твојим грудма срце болује,
Ох ман се туге, светла госпођо!
Томе је узрок она песмица,
Што си је нама тужно певала.
Дај лиру амо, ја ћу почети,
А то ће бити песма весела,
Тугу ће твоју отерати смеј. —
Први пут сам је синоћ дочула.
ЈЕЛИСАВЕТА:
ОД кога, душо?
МАРА (збуњено):
Од кога?... Не знам, јест, јест тако је!
Ето под овим овде прозором
Пролазећи је неко певао,
То беше витез или властелин.
ЦАРИЦА (смешећи се):
Или Драгош?
МАРА:
Драгош! — А ко је каз’о то?
Ја не знам, ја га нисам видела!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Не треба нико да нам казује,
Јер твоје очи, твоје зенице,
С његовима се увек сретају,
Па осмејци вам, п’ онда цео свет
О Драгошу и теби говори.
МАРА:
О Драгошу? Ја ништа не чујем!
А после тога, лаж је, госпођо,
Тек један пут сам с њиме зборила.
ЦАРИЦА (показује јој на прса):
А ова ружа?
Такву сам исту синоћ видела
Кроз прозор теби када бацише.
Знам ко беше тај — Хоћеш да кажем?
То беше... шта је, што румениш сад?
Ајд’ ућутаћу, да те не одам.
ЈЕЛЕНА:
Поноћно доба већ је настало,
Распусти, ћери, твоје дворкиње,
Па хајдмо и ми, треба спавати.
ЈЕЛИСАВЕТА:
ОХ, мајко, да знаш како зебем сад
Чекајући мога Уроша.
И зашто да ме данас остави?
ЈЕЛЕНА:
Зашто би зебла? Урош није сам.
За њим сам верне слуге послала,
До гроба очевог да га отпрате;
Знаш да је тако воља његова,
Из љубави наспрам оца свог
Трза се само из наручја твог.
ЈЕЛИСАВЕТА:
Ал’ зашто сада! Јесам ли молила?
Лако се метеж може подићи
Вукашин је пао, ал’ неће трпети,
Са војском за час може понићи.
ЈЕЛЕНА:
То веруј неће бити никада,
Већ страва твога срца слабачког
Заталасала је мисли такове:
Од травке ти се чине грмови,
Брежуљци ситни, то су планине;
А капља воде, море широко,
Уз вихор ветра — струје помамне
Разјапило је црну пучину. —
Од ничега се свашта начини:
Од Вукашина ствараш издају;
Он такав неће бити никада! —
(Милујући је.)
Што мрезаш тако? Ветрић немиран
Хтео је слаби да ухитри лет,
А теби с’ чини олуја је то,
Од које дршће васиона, свет!
Или од сенке крила широких,
Што их је црни гавран развио,
Те звезди часом светлост прикрио,
Учинише ти се грдни облаци.
Видиш? Како си страшљива,
Кад од најмањег шушња зазиреш?
Хајд иди, шћери, треба спавати!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Не могу, мајко, ја ћу чекати
Док Урош дође.
ЈЕЛЕНА:
Твоја је воља! Али од мене
Мислим да нећеш ово тражити?
Мени се спава — пусти дворкиње,
Па сада ходи, да те загрлим. —
ЈЕЛИСАВЕТА:
Лаку ноћ, мајко!
ЈЕЛЕНА:
Ллку ноћ!
Па мање мисли о твом Урошу.
(Јелена и дворкиње оду.)
ЈЕЛИСАВЕТА (сама):
Да мање мислим, не то не могу!
Кроз црне ноћи непровидан мрак
У срце ми се краду страхоте;
Сунашца свога очекујем зрак,
Тек тако ће ми страва минути.
Ал’ где си, данче, тебе нема још?
Лептиру бели, куд ми одлети?
А увек си ми вечно зборио,
Да ми је срце ружа пролетња
Што те мирисом мами слађаним –
Ох, дођи, дођи пролетњи те цвет
Из свега срца жељно изгледа!
Ал’ што га нема, како ме је стра.
Знам ко је Вукашин, неће се смирити,
Данас је његов помркнуо сјај,
А веле да се упорно бранио.
Па тај о добру да сања?
Ал’ шта зборим ја!
За њим је мајка слуге послала,
А они ће га знати бранити
До те несреће кад би дошло тек.
Зашто се бојим? — Лиро, овамо,
На твојима ћу танким жицама,
Докле ми војно натраг не дође,
Извијати лаке песмице,
Ко девојци што ми је певао,
Уз звучне лире тихе песмице...
Ах, док дође само!...
Ма зар бих њега могла корити?
Туга би ми се у радост створила,
А срдња лака у осмеј стопила. –
(Удешава жице)
Тако! — Сад коју да певнем?
Да л’ ону лепу, милу песмицу
Под прозором што ми је певао
Кад ми је млађан лице згледао?
Ил’ ону другу, у врту зеленом,
Први пут кад се сами нађосмо,
Пољубац први
Ох, како су му усне гореле!
Оне су моје срце згореле
А ја сам, ја сам само дрхтала!
Не знадох зашто, ал’ сам ћутала.
Ни речи да рекох — чеках пољупце,
Што их је тако слатко низао. –
И он ћуташе, ал’ не!
Једну је речцу само шапнуо
То беше реч, више не хтедох:
„Ја те љубим!”
Ја сам ћутала!
Ој, дивна беше та мила ноћ!
И тада ми је песму певао,
Баш ту ћу песму сада почети.
(Пислања лиру.)
Али камо га? Не могу певати.
Нека ми зебња срцем продире,
Бадава што се снажим, о мој Уроше,
Мени је тешко кад те не видим. –
АЛ' шта чујем сад? — То су кораци!
Јест он је, он! — Смиловало се небо милосно
Те ми доведе мога сокола!
(Пошрчи врашима — Влатко улази.)
ЈЕЛИСАВЕТА:
Не, није он! —
ВЛАТКО:
Преварила се.
ЈЕЛИСАВЕТА:
Ти овде Влатко! Кроз поноћни час,
Да не долазиш од мог Уроша?
ВЛАТКО:
Ноћашњој стражи налог издајем
Па ме и овде дужност наведе.
ЈЕЛИСАВЕТА:
Је си ли гдегод вид’о Уроша?
ВЛАТКО:
Како се за њ’га плашиш светлости!
ЈЕЛИСАВЕТА:
О Влатко, Влатко! –
Нека ми слутња срце обузе,
Дуго је ост’о па га нема још
А метеж овај после сабора,
Па ноћно доба! —
ВЛАТКО (за себе):
Како јој лепо туга приличи,
На рајским вратима анђео снуждени
За самртником тужи, уздише! — (Гласно.) Да!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Може пропасти!
ВЛАТКО:
За киме тако срце уздише,
Тај не пропада никад светлости.
О, он је сретан! —
ЈЕЛИСАВЕТА:
Мислиш одиста? —
ВЛАТКО:
Да с вама срећа живи, другује. —
ЈЕЛИСАВЕТА:
О, такву срећу, такве часове,
Никоме нисам желила.
Спокојство моје лепе прошлости,
Од кад сам златну круну понела
Одлетело је као тихи сан. –
ВЛАТКО:
Јест, оно доба мило заиста.
Ал’ ко би натраг мого вратити
Увелој ружи свежност прсђашњу!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Па снови моји — ти се сећаш јошт’
Како сам некад слатко сневала,
У врту моме, рајској тишини.
ВЛАТКО:
Покрај Омира ,
Читајућ о лепој Јелени! –
Па да л’ се сећаш оне песмице
Кад бујни Парис њојзи одлете
Ил’ да је отме, ил’ да погине?
Ја питах тебе, како мислиш ти?
Да ли Парису желиш победу
Ил’ Менелају — а ти рече тад...
ЈЕЛИСАВЕТА:
Сретно Парисе!
Јест, ја сам њему срећу желила.
ВЛАТКО:
А сад, светлости ?
Кад би се нешто Парис јавио,
Да отме Јелу, ил’ да погине,
Би ли му и сад срећу желела?
ЈЕЛИСАВЕТА:
Нек му Минерва мудра помогне.
(Замишљено.) Ал’ што га нема, што не долази.
Толико никад није остао! –
ВЛАТКО:
А Феб је исто тако светлио,
Казујућ путе смелом Парису,
Ко ове ноћи што је синуо.
ЈЕЛИСАВЕТА (зачуђено):
Влатко! Шта говориш то?
ВЛАТКО:
Ништа светлости! -
Сећам се оних красних стихова
Заједно што смо негда читали
У двору томе — перивоју твом.
Баш тог је дана рано пролеће
По твоме врту зумбул просуло...
Да ли се сећаш, кад га узабрах,
Да косу твоју њиме накитиш?!
ЈЕЛИСАВЕТА (тужио):
С прошлошћу ми је и он увео,
Не буди више спомен жалосни
Да већма срце тужи, уздише! —
ВЛАТКО:
Увео велиш! О, то није јошт!
Зумбула оба лепши, краснији,
Под веђама се твојим станише,
Да овај живот у лаж терају,
Показујући вечно пролеће
По лицу твоме што се осуло!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Влатко?! — Шта говориш то?
М 1А гко (јој прилази):
Што љубав мога срца налаже
У мирне дане твоје прошлости
Из садашњости да те одведем.
Ја даље нећу! Па шта марим ја?
Крај твојих ногу да ме убију,
Да моју крвцу овде пролију:
Ја даље нећу! Овај тренутак...
Толико сам га лета чекао. —
Ти беше тада младо девојче,
Од тог се доба љубав зачела.
Због тебе свет сам цели презрео.
ЈЕЛИСАВЕТА:
Одлази, несретниче!
Док Урош није дошао. —
ВЛАТКО:
Гониш ме дакле! Чекаш Уроша?
Хајд чекај, чекај, та живот је дуг!
Ако се из гроба кадгод подигне,
Јавиће ти се можда који пут!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Шта велиш?! Збори јасније!
Где ми је Урош?
ВЛАТКО:
Од куд се нико више не враћа,
Тамо је Урош. Разумеш ли сад?
ЈЕЛИСАВЕТА:
Ти лажеш! Знам чему си рад.
Али и мртва да га угледам.
С тим, веруј, нећеш ништа добити.
ВЛАТКО:
Ну молбом што се не да добити,
Ту силом миш’це љубав продире.
ЈЕЛИСАВЕТА:
Позваћу стражу...
ВЛАТКО:
Залуд, у двору нема никога!
Стражу сам твоју добро склонио.
ЈЕЛИСАВЕТА:
Ох, Боже мој!
ВЛАТКО:
Пољубац само кад бих добио,
Цео бих живот жртвовао свој!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Твој живот! Ти си врагу предао...
ВЛАТКО:
А теби душу
ЈЕЛИСАВЕТА:
Ако си срећи и животу рад,
Из одаје ми брзо одлази!
ВЛАТКО:
С животом ја сам давно свршио,
Нек њему ђаво прописује лет.
Напоље где ћу? Овде ми је све:
Ту ми је живот! Ту цео свет.
ЈЕЛИСАВЕТА:
И живот нека пропадне:
Зар мужу да сам неверна?
ВЛАТКО:
Ти немаш мужа!
ЈЕЛИСАВЕТА:
С тим више мрзим тебе, убицо!
ВЛАТКО:
Дакле тако? Та то је јад:
Што срце хоће учинићу сад.
(Хоће да је пољуби.)
ЦАРИЦА (диже нож):
Ни крока! Робе...
Паклени нек те однесе свет.
ВЛАТКО:
И у пакао за овакав цвет
Стрмоглав идем — удри, лепојко! —
(Улази Боривоје.)
БОРИВОЈЕ:
Ниткове... и овде зар?!
ВЛАТКО:
Ха! ха! ха!
Из мртвих дал' те не посла цар.
(Хвата се за мач.)
БОРИВОЈЕ:
Да видим витеза на мачу какав је.
Са женом се је лако борити.
(Хвата мач. Улази Урош.)
УРОШ (изненађен):
Шта је ово сад.
Свуда мачеви, свуда сама смрт!
ВЛАТКО (тргне се уплашено):
Да л' видим добро?
Ваљда се мртав није дигао?!
УРОШ:
Говори, Боривоје, одкуд борба та?
БОРИВОЈЕ (презриво):
Та овај овде нешто ме увреди,
И добро те га нисам убио;
А морао бих мача бацити,
Да га поганог не бих носио.
ВЛАТКО (за се):
Ух! (лупи се руком по челу)
Ни речи о делу да ме оптужи;
Већ тако гордо! — Е па добро,
Ја се умем светити! (гласно)
Обиђох страже, светли царе мој,
Па ме и овде дужност доведе,
Сад могу ићи, у реду је све.
(Поклони се и оде.)
УРОШ:
Реци ми, ти, кад Боривоје ћути,
Кога се тиче она увреда?
ЈЕЛИСАВЕТА (збуњено):
Та ништа... луда реч?
Ал' хвала Богу те си дошао,
А тако сам се за те бринула!
УРОШ (нежно):
О, како ми се плашиш! Не бој се:
Та ко би на ме, драга грлице?
Зар није сабор јутрос доказ’о,
Како ме народ српски поштује?
Зар ниси чула тол’ке усклике?
До двора ме је народ пратио,
Па што се плашиш? — Не бој се,
Данашњи дан је најсретнији дан!
ЈЕЛИСАВЕТА (са зебњом):
Али Вукашин!
УРОШ (мирно):
Па он је право своје предао,
Вукашина се више не плаши.
Шта може он?
БОРИВОЈЕ:
Оно што хтеде у цркви.
ЈЕЛИСАВЕТА (уплашено):
У цркви? Да није завера?
Ох, Уроше, ја сам слутила...
УРОШ (умирује је):
Та није ништа, ништа, царице!
Увукао се нитков некакав,
И било б’ штогод, да не дође он (Руком на Боривоја.)
Те га за навек са света уклони!
БОРИВОЈЕ:
Ал’ оно није обичан убица!
За стубом сам се био склонио,
С нитковом неким кадје зборио.
На растанку му незнани рече:
„Пази, да не промашиш,
Вукашин ће ти лепо платити!”
ЈЕЛИСАВЕТА:
Дакле ме слутња не изневери?
Тај никад неће заборавит пад.
УРОШ:
И ја сам тако мого мислити;
Ал' данас сам проучио тек
То славољубље, што га постиче:
Да светли свету, да он царује. —
БОРИВОЈЕ:
Баш зато и ми отпочнимо што.
УРОШ:
Па шта мислиш ти?
БОРИВОЈЕ:
Оно што и он.
Не смеш чекати, похитајмо сад,
Док он не пође с таквим мислима:
Врелу му ђорду пред очи ставит.
Нек слепац хода по белом свету!
УРОШ:
Да га ослепим?
За љубав круне сјаја варљивог?
Та ја се грозим таквог помисла!
Нашто ми онда круну носити?
То нећу!
Ја ћу се одрећи мога престола,
Ако се тако само царује.
Не могу л’ владат ко што влада цар,
Ко зликовац нећу никада!
БОРИВОЈЕ:
Па добро, бар то је лако,
А он ће с тобом чинити тако.
УРОШ:
И то је боље, жели л’ народ то,
Него што би се после зборило:
Урош је ову крвцу пролио
На престолу да се задржи.
БОРИВОЈЕ:
Ал’ кажи само, где је престо тај,
Злаћене круне који није сјај
Од бунтовника мачем бранио?
УРОШ:
Ако не беше таквог владара
На овом свету тај ћу бити ја!
Међ’ браћом својом братски живети,
Ал’ зарад сјаја круне злаћене
Повести борбу против онога,
Који ми ову круну дарова;
За љубав круне, царске порфире —
Гасити крвљу љубав народну
То не!
БОРИВОЈЕ:
За такве мисли није овај век,
Ту треба рука, срца челичног.
ЈЕЛИСАВЕТА:
Немој га слушат’ господару мој,
Из љубави према цару свом
Верност је вазда сумњат’ готова
Ал’ ти то нећеш чинит никада!
УРОШ:
Веруј, никада! —
БОРИВОЈЕ:
Другог ти, царе, нема излаза,
Пут једини што ти остаје:
Да живот спасеш, бежи Лазару.
Код противника много јачега
Кад дозна Вукашин да си отишо,
Намере ће се своје махнути.
УРОШ:
Ти мислиш тако!
БОРИВОЈЕ:
Тврдо верујем.
УРОШ (замишљен):
Па добро, нек буде тако
Још ове ноћи поћи ћемо сви
И ћеш с нама! —
БОРИВОЈЕ:
С тобом, светлости.
УРОШ:
Буди спреман јер кроз који час
Ја ћу те звати. (Оде с царицом.)
БОРИВОЈЕ (сам):
Јадни Уроше!
За Божијега створен си анђела,
Анђели те земљи послаше
Да љубав сејеш међу људима.
Ма људи нису за то створени,
За љубав нису љути тигрови,
Међ њима ћеш јадно пропасти
Ја напред видим узалудан труд! (Одлази.)

ЗАВЕСА ПАДА

Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 94 године.