Kralj Vukašin/3
ČIN DRUGI
Soba u dboru Vukašinovom. Noć.
VUKAŠIN (ustaje sa naslonjače):
Kako je gadan ovaj glupi svet!
Da L' pojmi mene? Ne verujem!
Mi se više ne poznajemo —
Zaboravio sam, zaboravio sve!
Pa ipak kako je strašno kad sam tako sam:
Oteran od ljudi, zbačen s visine
Sa ostalima da se izravnam. —
Pod krunom noć da me nadvisi,
Igračka laka plemstva besnoga
Da misli mojoj pokazuje put? — (Odvažno.)
Ne, to ne sme biti! — Jošte ova noć
Vukašinovu će pokazati moć.
Šta me se tiče ko je on, a ko sam ja!
Kud me je mis’o moja zavela
Tamo ću da! —
Ne trpi me pored sebe, on me goni,
A što ja njega da trpim nad sobom?
Visoko soko leti, al’ jedna strela tek
Zemaljski će mu prekratiti vek!
Na uzvišenom srpskom prestolu
Da gledam dete slabo, nejako,
Kako ga lažu, podlo varaju
A on im mirnim srcem veruje?
To ne sme biti, ne sme, vere mi!
Bolje i njemu neka bude kraj,
Nego li zemlji da pomrkne sjaj,
Koju mu daše silni dedovi!
Ja hoću da vladam — rukom gvozdenom:
Samovoljne ću stegnut vojvode,
I teško tome, ko mi prečit sme!
U pak’o ću ga mračni poslati!
Zar njih da se strašim? —
Što u svetini traže potpore,
I misle time da su dobili,
A sutra će ih ista gomila
Prezrivim okom hladno gledati.
To nisu znali da je narod taj,
Suludo dete što se povodi,
Slabačka lađa, trošna naprava
U talasima mojih zamisli,
Na krmi joj je slabo derište
Nenaviknuto buri, vihoru.
Al' on me jutros lepo nauči
Za dvoje krma da je malena.
Za to mu hvala, dobar učitelj,
Ali od njega nije lošiji đak.
Jedan će dole, ali ko? — To ćemo videti!
(Vikne.)
Arsojeviću!
ARSOJEVIĆ (dolazi):
Zapovedaj! –
VUKAŠIN:
Uglješa i Gojko jesu l’ u dvoru?
ARSOJEVIĆ:
Na desnom krilu više tavnica,
U staroj kuli, noćas borave.
VUKAŠIN:
Koje je doba sad?
ARSOJEVIĆ:
Ravno po noći.
VUKAŠIN:
Idi ih zovi, sad mi trebaju!
([Arsojećić ] ode.)
Nikako da me sanak zavara
Bar jedan trenut. Misli krvave
U mome mozgu jure kao bes.
Ma našto snovi, kad propada sve? –
Prvo da one snove povratim,
Što ih je danas sabor srušio,
Pa onda telu odmora da dam. —
Al' gde je Vlatko? Njega nema još,
A delo treba da je svršeno.
Sigurna ruka, taj je pouzdan,
Pa ipak nešto sumnjiv izgleda:
Sve ćuti, misli. — Na Gojkovu reč
Primih ga sebi, poverovah sve,
No i njemu ću, bude l’ potrebe,
Za Urošem pokazati put. —
(Ulazi Vlatko.)
Jedva jedared, jesi l’ svršio?
VLATKO (besno):
Dalje od mene, ja nikog ne vidim,
Ja ništa ne znam, mrzak mi je svet!
Života nemam, prezirem ga ja.
Nada je moja za čas propala!
Odlaste svi!...
Tigra su ljutog u srce ranili
On će se samac njima svetiti!
VUKAŠIN:
Još jedan Vukašin!
VLATKO:
Dvojica nas je, čuješ li to!
Za hiljade nam vrede mišice.
Oh, pe oklevaj, hajde molim te —
Zajednička je silna osveta!
VUKAŠIN:
Al’ kuda? Šta bi, je li pao on? –
VLATKO:
Ko?
VUKAŠIN:
Uroš. —
VLATKO:
Ne znam je l’ Uroš pao;
Al' ako ih je dvoje živelo,
Onda sam jednog zacelo ubio.
VUKAŠIN:
Nesretiiče, on je živ?
VLATKO:
Ja nisam kriv, i da sam pređe znao
Da dva života u njemu borave,
Do sad bih ga dvaput ubio!
VUKAŠIN:
Ti si kukavac! —
Iz kaveza mi ticu ispusti,
Vukašin je ovom verov'o!
(Ulazi Uglješa.)
UGLjEŠA:
Je l' svršeno već?
VUKAŠIN:
Evo ti njega, neka kaže on!
VLATKO:
Ja ipak velim, on bi propao.
Ali koji vrag sa njim donese
Onu kukavicu, onu protuvu,
Te mesto Urošu da pomrkne zrak
Nestora našeg progut’o je mrak!
UGLjEŠA:
Dakle Uroš ne beše sam?
VLATKO:
Ne, uza nj’ ga beše Borivoj.
UGLjEŠA:
Dobro ga pamtim, ona mrgoda
Sa istoka što je došao,
Kud ga je Uroš bio poslao.
VLATKO:
U dvoru sam ga hteo ubiti,
I da car ne dođe, jedan bi pao.
VUKAŠIN:
TO je prepreka,
I od sada što će nam smetati.
S ovog sveta treba ga poslati.
VLATKO:
Meni ga daj;
A za njime ću dvojno vrebati,
U svoje kandže da ga dobavim.
VUKAŠIN:
Pa da i njega za tim upustiš.
Al’ hajde već!...
Nu pazi dobro, ja ti dadoh reč:
Zahumlje celo tebi pripada!
VLATKO (za se):
Sva silna dobra što bih dobio,
Zahumlje tvoje, slavu toliku,
Samo za gordo srce njezino —
U zaborav bih davno bacio!
(Dolazi Gojko.)
GOJKO:
Loši su glasi što vam donosim.
VUKAŠIN:
Hajd zbori, zbori! Ja već vidim sam,
Po jutru celi poznaje se dan. —
GOJKO.
Uroš je otiš’o s knezom Lazarom!
VUKAŠIN:
Ćut! Dokle te samac nisam ućutko! –
Razoriste mi nade tolike,
Što sam ih s vama do sad zidao. —
Ma zidari ste bili nevešti,
Tolikoj građi želja tolikih
Ne nađoste mi boljeg temelja,
Na sitnom ste je pesku svršili!
GOJKO:
E pa ko je kriv, Uglješa ili ja?
O brate moj!
Kome bih više dobra želio,
Kad me bih tebi bratu rođenom!
Na kocku smo se za tebe stavili.
Ti htede tako, mi smo slušali,
A slučaj što drukče učini
Mi nismo krivi!
VUKAŠIN:
Otišao je dakle odavde. –
Nu ja ga ipak moram imati,
On mora amo. Treba l’ načina,
U paklu ću ga makar tražiti!
Ja to ne trpim, da izmakne plen
A u kandži mi do sad stajaše. –
Jest, on se mora natrag vratiti.
UGLjEŠA:
Nema načina!
VUKAŠIN:
Ja ga imam već. –
Našto je jezik reči skovao
I zašto pamet daje prevare,
Već da bi lepše mis’o prikrio. –
Tek sutra ćemo pos’o početi,
A sad možete mirno spavati.
UGLjEŠA:
Dakle ujutru.
GOJKO:
Samo natraške neka ne pođe.
UGLjEŠA:
A sad laku noć! (Pođu.)
VUKAŠIN:
Očekujem vas sutra ovamo. (Odu.)
Vlatko, ti ostani još.
VLATKO:
Ja očekujem.
VUKAŠIN:
Umeš li zboriti?
VLATKO:
Za to me veruj nećeš koreti.
VUKAŠIN:
I ja se nadam, samo pametno!
Tebe vlastela mnoga poznaju
I vitezi su tvoji drugovi.
Sad idi njima — glas ćeš odneti:
Da Vukašin cara poštuje,
Prozivu njega ništa ne misli,
Već to je mreža kneza Lazara —
Da Vukašina s carem zavadi.
Tako im reci, razumeš li me?
VLATKO:
I Vukašin će voljno pristati,
Da javno pred svetom ovo dokaže? —
VUKAŠIN:
I tako reci. —
VLATKO:
Dobro dakle! (Ode.)
VUKAŠIN (sam):
Pa sad, šta misliš, kneže Lazare,
Di l’ si sačuv’o tvoga Uroša?
Ljuto se varaš, ja to dobro znam...
To mirno jagnje, mirnog goluba,
Što od kapljice krvi zazire, —
Njemu će biti mnogo milije
Sa Vukašinom da se izmiri,
Nego li ceo narod dizati, —
Zaradi krune krvcu levati.
To samo Vukašin može! — Suri orao
Pod oblake se guste podig’o,
Na laku srnu lov je počeo,
A orlu nikad ne izmače plen,
To sam video. — (Razmišljajući)
Ma šta ću posle kad njega nestane?
Između krune i mene nije Uroš sam;
Njegova majka, pa žena njegova?
Treba li i njih tamo poslati,
Gde im Uroša sada ispraćam?
Da dokončam lov, pa onda — ha!
Međ vlastelama nisam jedan ja
Koji će ruku za krunu pružiti!
Ne! ne! Treba da žive!
One će biti moje lestvice,
Po kojima ću se lakše popeti
Do moje celji, kruni zlaćenoj.
S najvažnijom ću zasad početi.
(Ulazi Paž)
PAŽ:
Svetla carica — (Ode.)
VUKAŠIN:
Da l’ dobro čujem, kroz ponoćni čas
Meni carica sama dolazi? —
I bolje s time, kocka je bačena! —
(Carica Jelena ulazi.)
JELENA:
Čudiš se, je li, što ti dolazim?
VUKAŠIN:
Kakova sreća, svetla carice!
Mišljah da mi je sunce zaišlo
A ono evo sad me ogreja!
JELENA (S prekorom):
O da sam sunce bih te zgorela
Da takav izrod više ne živi!
Il’ reci da nisi kriv? — Dede poreci,
Da sjajno sunce ne pokriva noć!
Zbog tebe moj sin iz doma pobeže,
U druge zemlje da traži staništa.
O, jadna zemljo, šga li dočeka!
VUKAŠIN:
Od mene? —
Ljuto se varaš, svetla carice,
Ta ko je njega više ljubio?
Ja ništa nemam protiv cara mog.
A to su mreže kneza Lazara,
U ovu mrežu što nas zaplete.
Vešto l’ je s planom svojim smislio,
Zamutio je bistro jezero
Da lakše u njemu ribu ulovi.
JELENA:
Ćuti, lažljivče!
Iz pakla su ti reči iznikle
Ne kaljaj njima dobrog Lazara!
VUKAŠIN:
Govori samo!
I kletve su ti za me blagoslov,
Samo govori. ( [Sa žarom])
Al' da je grudi da mi rasporiš,
U srcu bi mi našla plamenom
Ljbavnim plamom tvrdo srezana,
Imena sjajna, Uroš, Jelena!
Oh, zbori samo, ja ću slušati!
Nećeš li, ja se neću pravdati
Samo da tvojoj volji ugodim!
JELENA:
I ne možeš se pravdati! Ili nisi ti
Za Urošem ubice poslao,
Očevom grobu kad je pošao? —
VUKAŠIN (kao iznenađen):
Ubice poslao?! —
JELENA:
Ni reči više!
I to bi valjda hteo poreći?!
VUKAŠIN:
Toliko li me dakle poznaješ?
Al' imaš pravo, svetla carice!
JELENA:
O, ja te dobro znam,
Sreća te dockan nije, a ko bi znao još,
Dokle te mis’o ne bi odvela!
VUKAŠIN:
Istina je u laži propala,
Nju više niko neće da vidi,
A laž se podla širi, likuje —
U nedrima je kruna miluje!
JELENA:
Da Vukašin mudrovati zna,
Poznato mi je, al’ što se ne pravda,
To mu ne beše dosad običaj!
VUKAŠIN:
Da se pravdam, gotov sam, carice,
Na svaku reč ti odgovor da dam.
JELENA:
TI SI Urošu o glavi radio!
VUKAŠIN (odsečno):
Nije istina!
JELENA:
Sve ti je jedno, ma se pravdao –
Ja ti ne verujem.
VUKAŠIN:
Ne!
Ta i ’nako sam dosta ćutao,
A sada ću ti verno kazati
Što je do sada srce skrivalo.
Ti ne znaš to!
Ovo se mladom dobu oprašta,
A mladost mi je davno minula,
Odletela je kao tihi san;
Ma srce stoji jošte mlađano.
Oprosti, svetla carice,
Iz mojih usta što će letnuti
Gde koja rečca bujne mladosti.
Da li osećaš? —
Da l’ čuješ ove gorke uzdahe?
Ta za tobom su oni leteli
Da rečcu jednu tebi prozbore,
Što sobom nose tužne bolove
U mome srcu tobom začete,
Carice, svetla —
JELENA:
Vukašine!
VUKAŠIN:
Čuj me svetlosti,
Još nisam moje jade svršio. –
Još za života silnog Dušana
Ja gledah tebe, zvezdo sjajana,
Gde tiho sjaješ, treptiš nada mnom.
Ej toj bih zvezdi onda letnuo,
Al’ zvezda beše vrlo visoko,
A moja krila slaba nejaka.
Na snu te gledah,
Na javi gledah tebe
Carice svetla,
I tvoj mi večno
Na srcu osta lik,
Od ljubavi sam se silne zaneo,
Omrzoh život, sreću omrzoh;
Nesretan gledah sretnog Dušana.
Dušan je umro, a ja ostadoh,
Pa ipak skrivah ljubav nesitu
Što mi je sreću, život odnela!
Htedoh da zaboravim, oj, al’ zaludu,
Na licu tvoga sina Uroša
Ugledah oči tvojih očiju.
Te blage oči!
Na usni tvoga sina Uroša,
Ugledah osmej tvojih usana,
I ja ga zavoleh. —
Al’ zavidljivci osetiše to,
Milije im je da bude Uroš sam,
Ta tako će ga lakše varati.
Dobro sam znao njine namere,
Kako će mene lakše srušiti.
Ja znadoh to;
Pa zbog toga sam na sabor došao
Da pravo moje sabor potvrdi;
Al' sabor beše sušta zavera
Ne dadoh pravo, ali caru svom
Samac sam hteo voljno predati.
Do krvi samo neka ne dođe,
A svega ću se voljno odreći.
JELENA (dvoumeći):
Šta da mislim sad?
Vukašinova borba tolika,
A sad se tako lako odriče...
Je l' to istina? — Ta za jednu noć
Promeniti se nisi mogao?
VUKAŠIN:
Ja sam isti taj,
Koga a si dosad pred sobom gledala;
Ja sam orao suri ponosan,
Nad neprijateljem zemlje Srbije
Visoko što sam sebe uzneo;
Kod tvojih nogu trunak sićani,
Pred tvojim dahom trošan pepeo!
JELENA:
Pretvarati se umeš to vidim.
Ma zalud su ti muke suvišne
Daleko ode, tamo nije put –
Lažljivim zborom reči, obmane
Kud si se tako sada uzneo!
Ja nisam svikla takvim rečima.
Toj misli traži skriveniji kut.
Pa Vukašinu ko da veruje?
VUKAŠIN:
Srce mi zna!
JELENA:
A imaš li ga?
I jesi li ga kadgod imao?
VUKAŠIN:
Priznajem nisam pravo kazao;
Od kako tvoje oči ugledah
Od kad ti vidoh lika prebela,
Ti si mi moje srce odnela!
JELENA:
I laskati znaš.
VUKAŠIN:
Sunašce moje, da divno li sjaš!
Na mutnom nebu moga života
Može li se sjati takva divota?
Plašim se noći da ne skrije dan,
Oh, reci samo, da to nije san?
Ko bi se takvoj javi nadao!
Do sada nikom nisam laskao
A to me ova java nauči!
JELENA:
A ko mi može za to jamčiti,
Da srce lažno nisi obmot’o
Odećom sjajnom reči laskave?
Ko će jamčiti,
Da mom Urošu o zlu ne misliš?
VUKAŠIN:
Moja vernost.
JELENA:
Slabo jamčenje.
VUKAŠIN:
Iskrenost moja, moje poštenje.
JELENA:
Ja ga ne vidim.
VUKAŠIN:
Dakle videćeš.
Još noćas glasnik njemu polazi,
Moliću cara da mi oprosti,
Kazaću tugu što je osećam.
Zbog moje mržnje s knezom Lazarom
On ne sme biti žrtva nesretna!
Pregoreću čast,
Te ću Lazaru ruke pružiti.
Al’ i ti, moja svetla carice,
Zajedno sa mnom moraš raditi!
JELENA:
Ako zaslužiš, ja ti dajem reč.
VUKAŠIN:
Zar nisam već? —
Veliki Dušan muž ti pokojni
Meni je verov’o, u meni se nadao,
I prevario se nije nikada.
Tad si me i ti drukče gledala,
A danas si još više doznala,
U moga srca knjizi iskrenoj,
P ročitala si sve, i opet sumnjaš sad
Da tvome sinu dobra ne mislim?
JELENA:
Bude li istina što si kazao,
O dobru da misliš, učiniću sve
Da sina moga natrag dovedem.
VUKAŠIN:
Carice!
JELENA:
Šta hoćeš više?
VUKAŠIN:
Zar samo to?
JELENA:
Uroša moga, moje blago svo
U tvoje ruke opet predajem.
Rečima tvojim poverovah sad,
A da se neću za to kajat kad?
VUKAŠIN:
Razumem, carice, ljubav maternja
I verujući ipak sumnjiči,
Na onog kog su gadno crnili.
Al' ide vreme u brzani let,
O meni drukče govoriće svet.
JELENA:
Da bog da!
U dvoru te sutra očekujem;
Nek jsdan glasnik pisma obadva
Urošu mome odnese, a sad laku noć! (Ode.)
VUKAŠIN (sam):
Laku noć! — Dakle svrši se!
Gde uma mudrost tako propada
Tu ludost srca uvek likuje. —
Sa brodom će se brodar vratiti.
Sad mirno samo. Treba li čekati,
I ako nisam vičan poslu tome
Da čekam već da letnem cilju svome, —
Ja ću čekati!
Ma brže, brode, gde si zašao?
Okreni krmom, sulud brodare,
Dosadile su mi ove obale!
Zar nisam dosta na njima čekao,
A ja te nisam tamo poslao.
Ti nisi vičan buri, vihoru
Zaneće te, kud si zašao?
Ja ću ti naći mirnog skloništa,
Sazidaću ti tvrde dvorove,
Večitog mira, večne tišine,
Mračne večnosti! Ha, ha, ha!
Oblci crni njinih zavera
Što moje nade sunce sakriše,
Ala se brzo, lako razbiše!
Sjajnija nada, mnogo lepši svet,
Po nebu moga teškog života,
Rasipa zrake vrele svetlosti,
Da svelih želja oporave cvet.
Nemanjić Uroš, bleda zvezdica
Opustila je zrake bleđane,
AL' kako j’ tavna, slabačak joj zrak,
Od jednog daha s mojih usana
I večni će ga zagrliti mrak...
Ja sam dobio!
|