Краљ Вукашин/19
ПОЈАВА V
Горњи. Улази нагло Краљевић, па спазив оца, стаје и подиже челенку с лица.
КРАЉЕВИЋ:
Оче!
ВУКАШИН:
Ти ди с’ овдје?... О мој сине,
Долазиш ми кад највише требаш.
УГЉЕША:
Краљевићу, сви се радујемо
Твом доласку неочекиваном.
ГОЈКО:
Мјесто твоје и јест међу твој’ма.
КРАЉЕВИЋ:
Чим сам амо био отправио
Своју војску са војводом Срећком,
Смислих да се за њом и сам кренем;
Ал’ не амо, но у кнежев табор,
Да ублажит’ царицу покушам,
Еда ли бих са помоћу њеном
На мир поштен кнеза приволио.
ВУКАШИН:
Па?
КРАЉЕВИЋ:
Па тамо рекоше ми, оче,
Да царица би од твојих људи
На пр’јевару ноћас заробљена.
Тад преплових воду, и ево ме
Овдје сада. Клечећи те молим
Царицу ми слободну отпусти.
(Марко је поклекнуо; отац га мрко гледа; па од једанпут каже):
ВУКАШИН:
У бој, браћо.
КРАЉЕВИЋ (устаје):
Нећеш напр’јед, оче,
Докле год ми молбу не уважиш.
(Вукашин иде два корака натраг, гледајући у сина распламтелим очима).
Не срди се; овим само вршим
Свету дужност, на коју се заклех,
И сам знадеш, у приштинском двору.
Сва ми војска теби посвећена,
А Јелени једна сабља моја.
Син бранићу оца прит’јешњена,
А царичин борац заробљену
Сад царицу морам избавити.
ВУКАШИН:
Мораш?
КРАЉЕВИЋ:
Морам, оче.
ВУКАШИН:
С царем збориш;
Па када би цар ти на пут стао?
КРАЉЕВИЋ:
Не дај Боже!
ВУКАШИН:
Онда, ако добро
У оч’ма ти узв’јереним читам,
Ти бунтовно на њ би с’ устрмио.
То је дивно! Шта велите, људи?
Нијесам ли срећан са њим отац?
УГЉЕША:
Немој, Вукша, тако да тумачиш
Поступак му; наш је Марко до сад
Ув’јек знао добро угодити
Једну с другом све дужности своје.
ПОСЛАНИК:
Са намјером посве племенитом
Кренуо је из Прилипа; само
Изненадни случај са царицом
Потрес’о га, па му дух узбуђен
Сад се не зна изјавити сходно
Синовљему осјећању.
ВУКАШИН:
Тако
Ви мислите?... Можда и јест тако.
Ни ја онда нећу
Код својега свега узбуђења
Да сувишњом строгошћу га кушам,
И натјерам на какову крајност,
Која с’ не би дала извинити.
Ну по што се у бој сад упутих
Није вр’јеме да Јелену пустим.
(Марку).
Притрпи се док се на траг вратим.
КРАЉЕВИЋ:
Не одлажи, но послушај одмах
Благи нагон срца; ја се бојим
Да одложив не предомислиш се.
ВУКАШИН:
(О изроде, сад те штедјет’ морам;
Али само почекај ме мало.)
(Полако Гојку).
Дај Јелену одмах окружити
Јаком сгражом да нам је не отме.
(Гласно).
Хајд’мо, браћо. Ти остајеш, Марко?
КРАЉЕВИЋ:
Вукашине, оче Вукашине,
Већ си једном мене обмануо,
И то онда кад ме у бој посла
На приштинско племетво, а ти оста
Сам с Урошем затворен у двору.
Нећеш ли ме и сад обманути?
ВУКАШИН:
Зан’јемио нав’јек!... Сви на коње.
(Сви одлазе сем Краљевића).
КРАЉЕВИЋ:
Шта је Гојку шануо на ухо?
Да бијаше штогод по њу добро,
То б’ Угљеши био наложио.
Не, не могу вјероват’ му више;
Убио је сина, и матер ће...
Идем с мјеста царици, па ако
Баш узморам, отет’ ћу ј’ и силом.
(Долази један комак).
МОМАК:
Ни овдје га нема.
КРАЉЕВИЋ:
Кога тражиш?
МОМАК:
Посланика римског.
КРАЉЕВИЋ:
Сад отиде.
МОМАК:
Бог би знао гдје заклања главу
За вријеме овог љутог боја?
КРАЉЕВИЋ:
А шта ће ти?
МОМАК:
Овај час из Рима
Хитна писма стигоше на њега. —
Домишљам се; биће код царице.
КРАЉЕВИЋ:
Знаш јој шатор? Там’ и мене води.
(Одлазе).
|