Краљ Вукашин/18
| ◄ ПОЈАВА III | ПОЈАВА IV | ПОЈАВА V ► |
ПОЈАВА IV
Горњи. Улази посланик; за њим Дијак и Голубан.
ВУКАШИН:
Часни оче, чекамо те жељно;
Јеси л’ вјесник рата или мира?
ПОСЛАНИК:
Кнез мир даје; али задржава
С горње стране Маћедонских међа
Све области што је освојио;
Одриче ти и краљевски наслов,
А камо ли да би призн’о царски.
ГОЈКО:
Рат до смрти.
ПОСЛАНИК:
Тај посљедњи услов
Од гњева је додао, кад зачу
Да царицу твоји заробише.
ВУКАШИН:
Кнез опијен првим усп’јеснма
Нерасудном охолошћу буја,
Те говори на по пута тако
Као да је на крај му већ стао.
УГЉЕША:
Ал’ Бога ми, да је и посљедњу
Отео нам там на југу област,
Не знам би ли још и онда мог’о
Услова нам таких пошиљати.
ВУКАШИН:
Како видим он на круну моју
Више смјера но и на области.
Голубане, дај кацигу бојну,
Дај овамо моју добру сабљу.
Хо! и опет сила ми је данас
Покушат’ јој оштрац.
(Голубан оружа га).
Гром у кнеза,
Који мисли да клонуше крила
Вукашину, што му је из ових
Ишчупао неколико пера!
И лав каткад испред хајке бјежи,
Али оштру чим осјети стр’јелу
У ребрима, сав јаростан натраг
Осврне се, и зло тад по оног
Који први пред њиме се деси.
(Голубан меће му шлем на главу).
Ту челенку круном надвишену
Скопчај добро, вјерни штитоношо;
Док је скину цару твоме с главе
Потећи ће више српске крви
Него што је Струмом ноћас воде. —
Сад ево ме готова, мој оче;
У гвожђу сам од главе до пета.
Ово гвожђе кнез пробити може,
Ал’ ће наћи испод њега срце
На његове услове још тврђе.
ПОСЛАНИК:
Ја се надам да бих још могао
Од посљедњег одвратит’ га, царе.
Остави ми овај дан до мрака
Да покушам.
ВУКАШИН:
Сад ни једног часа.
Дужан сам му одговор што бржи,
А не могу брже послат’ му га
До на шиљку крилате стријеле;
Нек увиди, да о круни кад је
Са мном говор, других р’јечи немам. —
Ви с крајева бој почните, браћо;
А средином ја ћу управљати.
Нек зазвече трубе. Худој срећи
Досадимо својом упорношћу.
|