Краљ Вукашин/17
ПОЈАВА III
Исти и Дијак.
ДИЈАК:
Увријеђен преко мјере кнезом,
Пребјег’о је млади Арсојевић,
И подноси своју сабљу цару.
ВУКАШИН:
Он?... с његовим именом ми пада
Мраз на срце; никаквога добра
Тај не може носилац ми бити.
Волио бих да га овдје нема.
ГОЈКО:
Празним слутњам’ често ти подлежеш,
Ја ћу да га међу своје узмем.
Ако буде кан’ и отац храбар,
Част ће сваку наћи, а пође ли
Очиним му невјерничким трагом,
Очиним ће и свршити концем.
ДИЈАК:
Сад не ваља одбијати племство
Што од кнеза нама добјегава;
Истим средством њега ослабимо,
Којима нас је он већ надјачао.
ВУКАШИН:
Кад хоћете, примам га. Нек стане
У Гојкове чете. Ти, Дијаче,
Изјави му ту одлуку нашу;
А преда се пустићу га кашње.
(Одлази Дијак).
Још отуда нема посланика
Да чујемо пристаје ли Лазар
На увјете наше.
УГЉЕША:
Што год било,
Распоред је за бој сав учињен.
ГОЈКО:
И не желим да излишан буде.
ВУКАШИН:
Ја на против желим мир, и морам
Добити га; што брже, то боље.
Зли сусједи земљиште нам крње
На све стране: озго краљ Људевит,
А падишах оздо. Ако наша
Још потраје унутрашња борба,
Неће проћи ни година ц’јела
А нећемо већ имати с кнезом
Око чега да се препиремо.
ДИЈАК:
Римљанина могу ли да пустим?
УГЉЕША:
Дошао је?
ВУКАШИН:
Нека одмах уђе.
|