Краљ Вукашин/04

ЧИН ПРВИ

ПОЈАВА IV

ПОЈАВА IV
Голубан и пређашњи.

ВУКАШИН:
Голубане, приђи и говори
Пред деспотом кан’ да га и није.
Испуни ли моје запов’јести?
ГОЛУБАН:
Истина је да Јелена ноћу
Од стана се често удаљује,
И долази Струми на обалу,
Да се с главним својим присталицам’
Договара.
ВУКАШИН:
А о чему знаш ли?
ГОЛУБАН:
Из шипрага, гдје се бијах скрио,
Не могох им разабрати р’јечи.
ВУКАШИН:
Долази ли сама, ил’ у друштву?
ГОЛУБАН:
Некад сама, а праћена некад
Једним момком. И на мјесту ј’ она
Вазда прва.
ВУКАШИН:
Вазда? то је згодно;
Прескупо ће платити ту смјелост.
УГЉЕША:
Чега би се имала да боји?
Широка је од нас д’јели р’јека,
А уз р’јеку свуд им добре страже;
Поред тога још истекло није
Ни примирју вр’јеме, па јој глава
Заштићена од засједе сваке.
ВУКАШИН:
Од погибе, а не од засједе.
УГЉЕША:
На што сада ту разлику правиш?
Али као да те разум’јевам.
Чуј ме, Вукша:
Царици је глава заклоњена
Подједнако од једне и друге
Ако с’ у нас вјера јоште лржи,
Част јуначка ако још што вр’једи.
ВУКАШИН:
Ту ћу, брате, теби оставити,
А себи ћу владалачки разум
Да задржим. Цару и јунаку
Није једна стаза; сваки мора
Својом ићи. Та Јелена само
Ако нама западне у руке,
Она само може сада бити
Залога нам за мир поуздана.
А уз мене, кунем ти се свачим,
И безб’једна и штована биће
Ништа мање но што је код кнеза.
УГЉЕША:
Али ако тако што покушаш,
А не пође покушај за руком?
ВУКАШИН:
За то ће се врли мој Голубан
На вријеме вјешто побринути.
УГЉЕША:
Ипак велим, ако не успијеш?
Вукашине, промисли се добро,
Онда наде већ никакве нема
Да ћеш с’ икад с кнезом измирити.
ВУКАШИН:
Голубане, шта на ово велиш?
ГОЛУБАН:
Све начине што хитрина може
Замислити, све их ја проучих,
И путе им у потаји спремих;
А Бога ми, да их и изведем,
Смјелости ми неће недостати.
УГЉЕША:
Лако можеш главу да изгубиш,
А не усп’јеш. — Послушај ме, брате,
Одустани од намјере таке;
Баш никако мени се не свиђа.
ВУКАШИН:
Учиних ли ја икада штогод
Што не бјеше од потребе пр’јеке?
А велим ти: док та кобна жена
Гњевно пири као дух из пакла
Тој властели и кнезу на душу,
Ова ватра што међ’ нама букти
Никада се неће загасити. —
Голубане, спреми се на пос’о,
Па сврши га првом добром згодом.
Не кратим ти људи, нити блага;
Узми тога колико год треба.
Али за то главом одговараш
Да промашит’ нећеш. А сад иди.
УГЉЕША:
(К’о у вјетар бацих р’јечи... Нећу
Да га држим даљим противљењем).
ВУКАШИН:
О Угљеша, криво ти је, видим,
Али хладно, зрело све расуди,
Па пред оч’ма синуће ти јасно
Да с Јеленом што сам наумио,
То на корист више царству иде
Но и цару; вријеме је, брате,
Већ је крајње вр’јеме да престане
Ово дуго прол’јевање крви
Међу браћом, како би се народ
Сав сложио, па с читавом снагом
Пред Мослимца опаснога стао.
То, ил’ пропаст, друго не предстоји.
УГЉЕША:
Да је тако не одричем; али...
ВУКАШИН:
Па то мени и бијаше ув'јек
Сва намјера, или барем главна.
За то управ’ и с Урошем хтједох
Да окончам, јер, за њега жива,
Зла нам срећа ино не могаше
Но све више маха отимати.
Требала је много крепч’ја рука
Него што је била Урошева
Да јој кобно обустави коло.
Не, заиста, кад расудим добро,
Савјест нема шта да ми пребаци.
УГЉЕША:
(Чудно иште да обмане себе,
Не би л’ грижи жалац отунио).
ВУКАШИН:
А што неки добру ради људи
Злим морају корачати путем
Да доведу народ свој до среће,
То је само њина худа судба.
УГЉЕША:
(Кад се таким мислима још кр’јепи
Не ваља их њему побијати).
ВУКАШИН:
Ти о томе као да двоумиш?
УГЉЕША:
Тако збори, па да и двоумим
Увијек ћу за право ти дати.
Мученици за ствар узвишену
Сами могу себи пресудити.
Али сталне треба им крепчине
Да тегобним не подлегну путем
Док ствар добру на крај не изведу,
Те њом сваки рђав траг избришу.
ВУКАШИН:
Прекинимо, ето Римљанина.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.