Краљица Јакинта/34

Краљица Јакинта
Писац: Јован Суботић
ТРЕЋИ ПРИЗОР

ТРЕЋИ ПРИЗОР
Ђорђе (уђе с леве стране тужан).

ЈАКННТА (гледи га):
Удиљ тужан Ђорђе!
ЂОРЂЕ:
Како нећу тужит’ и жалити
Кад такова два изгубих добра...
Златну круну, најлепшу девојку.
ЈАКИНТА:
Несрећа је што и љута зима
Коју прати снег, лед, мрак и магла.
Но и срећа пролећу је равна.
Како ово бистрим зраком сијне
Ето цвећа песме и светлости;
Па и у том један лик имају
Што за зимом долази пролеће
А несрећу срећа измењује.
Сад зло на нас све крило изпразни...
Ал’ на окоро сијнуће нам сунце,
Па ће онда облити нас срећа
Својим благом, својим радостима.
Само слушај своју стару мајку
И учини што ти чинит’ рекне.
Изврши ли, што ти оно прије
Чинит’ рекох да народ добијеш?
ЂОРЂЕ:
Јесам, мајко, све чинио верно.
Сваком бијах добар и пријатан;
Рекох: брате, ко ми рече: кнеже
Назва ли ме когод краљевићем,
Томе дадох име пријатеља.
Отискох се у горе зелене,
У лов идох али људе тражах.
Свуд казивах ко ми отац беше,
Често име свог спомињах деда;
А за мајку сваком приповедах
Да израни клечећи колена,
Дугим постом да изцеди тело,
Па кад умре, да ће оставити
Своје благо својој сиротињи.
Све сам до сад послушно чинио,
А и од сад слушаћу те, мајко:
Но то народ може придобит’ ми,
Крунославу никад ни до века:
А без ње ти мени среће нема
Ни на самом отчином престолу!
ЈАКИНТА:
Само чини што ти каже мајка
А не питај: ни за што, ни на што?
(Значајно.)
Кад нам пада дажда из облака
Нико у њој не види пшенице,
Па и опет без ње хлеба нема;
И у оном зраку сунчаноме
Нит' се види ружа нит’ неранџа,
Па и опет без сунчаног зрака
Нит' би било сока нит’ мириса!
ЂОРЂЕ:
Слушаћу те док узмогу, мајко,
Опости ми кад већ не узмогу. (Пође.)
ЈАКИНТА:
Што одлазиш?
ЂОРЂЕ:
Јер ми немир неда
Ни на једном дуго бити месту. (Оде.)
ЈАКИНТА:
Само држ’ се моје дете драго.
Ко се пусти у бој са свијетом,
Нека само гледа да издржи:
Ко издржи, оног је победа.
ЂОРЂЕ:
Златну круну жалим и не жалим,
Крунославе прежалит’ не могу,
На зло сам је своје угледао.
(Изиђе на десно.)
ЈАКИНТА:
Круна м’ треба, краљица ми треба...
Мора дакле Владимир мријети
(Мисли се.)
Јагње траву на ливади гњави,
Вук пак јагње, вука човек дави;
Јача светлост слабију побија,
Звезде мркну кад сунце засија...
И сам бог је господар од света
Само зато што нема јачега!
КАЛУЂЕРИЦА (уђе с лева):
Краљ с краљицом к теби желе ући.
ЈАКИНТА (даје знак да уђу).
КАЛУЂЕРИЦА (изиђе).
ЈАКИНТА:
Помози ми златна претворности.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.