Корњача и орао
| ←Жена и кокош | Корњача и орао Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Дете и срећа→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Корњача молила орла дa je научи летити. Вели јој орао: „Седи ти с миром, и ходај тако пониско како си и досад, боље ће за те бити; зашто сложеније твојега тела није за висину начињено.“ Неђе ова оно шта је за њу, него све досађује молећи. Узме је орао, подигне у висину, пак је пусти: „'Ajдe, лети caд!“ Почне она летити, ал' како не ваља. Падне на земљу, и сва се згрува.
Меримо и познајемо себе, и не иштимо шта није за нас, зашто ако не подучимо, осрамотићемо се. Но то је ништа, нека иде. Али ово што ћу рећи видиће се многима за παράδοξον (чрезвичајно), обаче права је истина: баш онда кад получи ко оно што није за њега, највећма се осрамоти. Зашто онде гди ствари управ и како ваља иду, а не наопако (штоно реч) и наузнако, коме се год велико што даје, неотложно мора се од њега што велико и ожидавати, које ако он није кадар исполнити, онда је управ: „Осрамотисмо се!” Те веома!
Један шаљив игуман мољаше Викентија Јоановича, белиградскога митрополита, да га учини владиком, ако ће барем за неколико дана. „А нашто ти то?” — рече му митрополит. — „Како нашто? Да се протежем у кревету кад ми попови јутрењу чате, да оданде м и р в с ј е м вичем, и да благосливљам!” Леп сарказмус!
Но не само они који иште ваља да добро гледа шта иште, но и онај који има власт давати дужан је колико више може гледати шта и коме даје, зашто и он весма греши ако даје гди не пристоји.
Александру Македонскому дође један од његових дворјана и запроси од њега два таланта да удоми кћер своју. Цар заповеди да му се даду пет таланта. Вели дворјанин: „То је много за моју кћер.” — „Узми, пак ћути,” — рече му цар; — „Александру би срамота била мало дати.” Ово су многи хвалили и до неба дизали. Али сад сви паметни људи находе да је у том Александер сасвим лудо поступао. Цар мора бити најправдољубивији од свију других, а света правда изискује да се даје што коме надлежи, сљедователно праведан владјетељ дужан је добро сматрати што од кога узима и што коме даје, да све с правдом бива. Александер је сву Азију разграбио и толике народе одерао, а другима без разлога и лудо давао. Како дошло наопако, тако и прошло! Педесет штапа по туђи бутина, шта је то?
Филип, његов отац, у овом што ћу казати, паметније је поступио. Један ритор, парасит, илити похљебник, ил' јошт лепше лижисахан, при трапези учини му велику похвалу, и зато заиште на поклон једну златну чашу. Филип намах заповеди да се та иста чаша даде Еврипиду, трађедијотворцу, који јеђаше с миром, мучећи. „Како то?” — вели ритор — „Ја је иштем, а ти је другом дајеш који је не иште!” „Правда”, — одговори Филип — „он је не иште, али је достојнији од тебе имати.” Један персијски султан, и он је у овом што сљедује паметно учинио. Дође му један лукав дервиш, који се чињаше луд, знајући да Турци луде као свеце почитују, и запита га верује ли он у алкоран. „Јао, јао, каково је то питање?” — рече му султан. — „Јеси л' ти читав? Како ја не бих у њега веровао кад сам, хвала богу, Турчин?” — „А стоји ли у алкорану написано” — опет запита дервиш — „да су сви Турци браћа?” — „Бака! како не би стајало кад стоји?” — одговори султан. — „А пише ли у алкорану” — придода дели-дервиш — „да браћа што год имаду право међу собом разделе?“ — „Та пише, прођи ме се, аман! Ко вели да не пише?” — „ Е добро”, — приложи други, — „а ти 'ајде пак раздели са мном све што год имаш.” Онда султан, за избавити га се, пружи му једну пијастру. — „Те тако ти право делиш”, — рече му онај — „од толиког блага мени, брату твоме, само једну пијастру?” — „Бре, узми, пак јошт ни пискац!” — отвешта паметни султан — „јер знаш шта га нас је кардаша; ако сви навале и поврву свој део искати, неће ти, бојим се, ни толико допасти.“ Узме чини-луда пијастру, пак опраши, мислећи у себи: „Не замочи! Хитар си ти, али је ови још хитрији.”
Добро се је мало у књизи и прошалити, јер би иначе моја дечица задремала читајући, а књизи мало атара над којом се дрема.
Навластито просвештен владјетељ добро гледа какви су они који службе и достојинства од њега ишту. Цар Петар Велики уредио је закон да се на општа достојинства добродјетељни и учени избирају. „А гди се не нађе учен”, — упитају га — „што ћемо ту?” — „Ту ваља тражити добродјетељна”, одговори монарх. Правда, ово се добро зна: може многи учен бити а за нека дела ништа не ваљати. А јошт ако је учен а зао, строптивонараван, пакостан, лукав и злобан, онда се управ крсти од њега и „господи помилуј” вичи, зашто је такови с намјеренијем и са знањем зао, а ко је на ови начин зао, подај му само власт у шаке, пак ето ти Нерона и Калигуле заједно, који су желили да сав народ римски само један врат има, да им се с једним ударцем све главе смлате. Управ добро срце, красна и благородна душа и здрава человеческа памет, у коме се находе, такови је за велико достојинство, зашто он кад о чему сумња, уме совјет искати и примати, а најпаче његова нелесна и чиста љубов к добродјетељи њега ће всегда на добро наставити.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|