Дете и срећа

Дете и срећа
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Дете легне спавати баш код устија таког бунара у који ласно могаше превалити се и удавити. Дође срећа под видом жене, пробуди га и прошиба. Пиша дете, шлачући, зашто га бије. „ Ето зато“ — одговори она — „што спаваш код бунара, гди ласно можеш упасти и утопити се, пак онда нико не би тебе кривио, него би сви на ме зинули, и несрећом би ме нарицали.“

Наравоученије

У усти свију народа и људи ништа се чешће не чује него: срећа и несрећа, а почти нико и не мисли да чисто сазна шта су те ствари. Ово је воопште обичај људи: говоре о многим вештма само зашто су чули да и други о њима беседе, тако су: чини, бајања, уроци и којекаква ноћна привидјенија. А онде гди су се људи просветили и ова будаласта сујеверија одметнули, ништа већ тога нема међу њима, него што се случи, има свој јестествени узрок зашто. Неразуман и нерасудан највише се на несрећу тужи, а неће да позна да сва та несрећа ништа није друго него његово невниманије и неразумије. Човек предострожан и паметан више с добром срећом има посла, зашто он кад пође од куће добро веже врећу, и такова средства за своје после избира какова к добром концу воде. Млогога је у Инглитери с курјаком несрећа срела док је ту њих било, а како се сви Инглези сложише и све курјаке истребише, ту већ нејма од курјака несреће. У земљама гди нејма добра поретка, ко путује сваки час чека да ће га с кесеџијом и с злим човеком несрећа сусрести, а овде, у Саксонији, путуј колико ти драго, дању или ноћју, пешице или на коњу, нит се кога бојиш, нит те се ко боји. Кад човек не види, ласно ће у јаму пасти или о што главом лупити, а кад види, онда неће.

У стара времена срећу су почитовали за богињу, којој су се клањали и жертве приносили. Но што велим: у стара времена. И до данас међу христјани находе се који и сами не знаду шта о њојзи мисле. Карол дванаести био је срећан против Петра Великога, док је ови своје војинство научио како ваља војевати, пак онда онај пропадне. Греци су милионе побјеждавали док су соједињени и огласни били, а потом междоусобним несогласијем сами су себе затрли.

Паметан урани на дело своје, моли се богу, пак ради, путује, тргује и придомишљава се: а ленив лежи и чека да му што срећа донесе. Ја добро знам да ће многи тврдоглав против овога зинути: „Хее! Ја знам тога и тога који ништа није радио ни заслужио, али кад је срећан!” Мучно је говорити с човеком који хоће у ветар да говори, и да ни сам не зна шта мисли, шта ли беседи. Ово се може случити, али од стотине једном, пак што доказује једно против десет? А и у оном једном само нека тражимо узрок, пак ћемо наћи како и зашто му се то тако догодило. Зачудо како човек може тако упоран бити да толико срећу брани, кад својима очима многога види јуче срећним а данас несрећним? А кад би срећа у самој вешти нешто била: тако, ко је срећан морао би всегда и у свачем таков бити, но ми видимо све напротив. Али кад је већ ова реч како у све језике тако и у наш уведена, ја је не истерах да сам сторуки Вриареос, него бих само ово рад да ко хоће словесно да мудрује и да зна оно шта умствује, овако да мисли: срећа је то кад човеку његова претпријатија на добро и по његовој жељи излазе; и да су само они управ срећни који богољубно, трудољубно и паметно живу. Чинимо ми само све добро што можемо, а што од нас не зависи, то вишњем Промислу оставимо, јер иначе и шта смо ми? Данас јесмо, а сутра нас нејма. Притом и ово је сваком познато: да ко је разуман, и уме и о малом мирно, спокојно и задовољно живиш, он је срећнији и блаженији и овде на земљи него не знам колико богат који није ни миран ни спокојан, ни са свим што има задовољан. Пастир за овчицам кад пева, он је срећан у својеј сфери, илити окресности.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.