Kornjača i orao

Kornjača i orao
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Kornjača molila orla da je nauči letiti. Veli joj orao: „Sedi ti s mirom, i hodaj tako ponisko kako si i dosad, bolje će za te biti; zašto složenije tvojega tela nije za visinu načinjeno.“ Neđe ova ono šta je za nju, nego sve dosađuje moleći. Uzme je orao, podigne u visinu, pak je pusti: „'Ajde, leti cad!“ Počne ona letiti, al' kako ne valja. Padne na zemlju, i sva se zgruva.

Naravoučenije

Merimo i poznajemo sebe, i ne ištimo šta nije za nas, zašto ako ne podučimo, osramotićemo se. No to je ništa, neka ide. Ali ovo što ću reći vidiće se mnogima za παράδοξον (črezvičajno), obače prava je istina: baš onda kad poluči ko ono što nije za njega, najvećma se osramoti. Zašto onde gdi stvari uprav i kako valja idu, a ne naopako (štono reč) i nauznako, kome se god veliko što daje, neotložno mora se od njega što veliko i ožidavati, koje ako on nije kadar ispolniti, onda je uprav: „Osramotismo se!” Te veoma!

Jedan šaljiv iguman moljaše Vikentija Joanoviča, beligradskoga mitropolita, da ga učini vladikom, ako će barem za nekoliko dana. „A našto ti to?” — reče mu mitropolit. — „Kako našto? Da se protežem u krevetu kad mi popovi jutrenju čate, da odande m i r v s j e m vičem, i da blagoslivljam!” Lep sarkazmus!

No ne samo oni koji ište valja da dobro gleda šta ište, no i onaj koji ima vlast davati dužan je koliko više može gledati šta i kome daje, zašto i on vesma greši ako daje gdi ne pristoji.

Aleksandru Makedonskomu dođe jedan od njegovih dvorjana i zaprosi od njega dva talanta da udomi kćer svoju. Car zapovedi da mu se dadu pet talanta. Veli dvorjanin: „To je mnogo za moju kćer.” — „Uzmi, pak ćuti,” — reče mu car; — „Aleksandru bi sramota bila malo dati.” Ovo su mnogi hvalili i do neba dizali. Ali sad svi pametni ljudi nahode da je u tom Aleksander sasvim ludo postupao. Car mora biti najpravdoljubiviji od sviju drugih, a sveta pravda iziskuje da se daje što kome nadleži, sljedovatelno pravedan vladjetelj dužan je dobro smatrati što od koga uzima i što kome daje, da sve s pravdom biva. Aleksander je svu Aziju razgrabio i tolike narode oderao, a drugima bez razloga i ludo davao. Kako došlo naopako, tako i prošlo! Pedeset štapa po tuđi butina, šta je to?

Filip, njegov otac, u ovom što ću kazati, pametnije je postupio. Jedan ritor, parasit, iliti pohljebnik, il' jošt lepše ližisahan, pri trapezi učini mu veliku pohvalu, i zato zaište na poklon jednu zlatnu čašu. Filip namah zapovedi da se ta ista čaša dade Evripidu, trađedijotvorcu, koji jeđaše s mirom, mučeći. „Kako to?” — veli ritor — „Ja je ištem, a ti je drugom daješ koji je ne ište!” „Pravda”, — odgovori Filip — „on je ne ište, ali je dostojniji od tebe imati.” Jedan persijski sultan, i on je u ovom što sljeduje pametno učinio. Dođe mu jedan lukav derviš, koji se činjaše lud, znajući da Turci lude kao svece počituju, i zapita ga veruje li on u alkoran. „Jao, jao, kakovo je to pitanje?” — reče mu sultan. — „Jesi l' ti čitav? Kako ja ne bih u njega verovao kad sam, hvala bogu, Turčin?” — „A stoji li u alkoranu napisano” — opet zapita derviš — „da su svi Turci braća?” — „Baka! kako ne bi stajalo kad stoji?” — odgovori sultan. — „A piše li u alkoranu” — pridoda deli-derviš — „da braća što god imadu pravo među sobom razdele?“ — „Ta piše, prođi me se, aman! Ko veli da ne piše?” — „ E dobro”, — priloži drugi, — „a ti 'ajde pak razdeli sa mnom sve što god imaš.” Onda sultan, za izbaviti ga se, pruži mu jednu pijastru. — „Te tako ti pravo deliš”, — reče mu onaj — „od tolikog blaga meni, bratu tvome, samo jednu pijastru?” — „Bre, uzmi, pak jošt ni piskac!” — otvešta pametni sultan — „jer znaš šta ga nas je kardaša; ako svi navale i povrvu svoj deo iskati, neće ti, bojim se, ni toliko dopasti.“ Uzme čini-luda pijastru, pak opraši, misleći u sebi: „Ne zamoči! Hitar si ti, ali je ovi još hitriji.”

Dobro se je malo u knjizi i prošaliti, jer bi inače moja dečica zadremala čitajući, a knjizi malo atara nad kojom se drema.

Navlastito prosvešten vladjetelj dobro gleda kakvi su oni koji službe i dostojinstva od njega ištu. Car Petar Veliki uredio je zakon da se na opšta dostojinstva dobrodjeteljni i učeni izbiraju. „A gdi se ne nađe učen”, — upitaju ga — „što ćemo tu?” — „Tu valja tražiti dobrodjeteljna”, odgovori monarh. Pravda, ovo se dobro zna: može mnogi učen biti a za neka dela ništa ne valjati. A jošt ako je učen a zao, stroptivonaravan, pakostan, lukav i zloban, onda se uprav krsti od njega i „gospodi pomiluj” viči, zašto je takovi s namjerenijem i sa znanjem zao, a ko je na ovi način zao, podaj mu samo vlast u šake, pak eto ti Nerona i Kaligule zajedno, koji su želili da sav narod rimski samo jedan vrat ima, da im se s jednim udarcem sve glave smlate. Uprav dobro srce, krasna i blagorodna duša i zdrava čelovečeska pamet, u kome se nahode, takovi je za veliko dostojinstvo, zašto on kad o čemu sumnja, ume sovjet iskati i primati, a najpače njegova nelesna i čista ljubov k dobrodjetelji njega će vsegda na dobro nastaviti.

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.