Коран глава 11
| ← | КОРАН | → |
Дато у Меки. — 123 стиха.
У име Бога благога и милосрднога.
1. Елиф. Лам. Ра. Књига, које су стихови били прво основани на чврстом основу, за тијем развијени, долази од Мудрога, од Ученога.
2. Ах! немојте се клањати Богу: ја сам од његове стране ваш опомињач, ваш апостол.
3. Просите опроштење у вишњега Господа, пак се вратите к њему; он ће вам лијеп дио дати на уживање до рока напријед обиљеженога; он ће своје милости подарити сваком човјеку достојном милости. Али ако ви окренете леђа, заиста, ја се бојим да вас не стигне казна на велики дан.
4. Ви ћете се сви вратити Богу; он је свемогућан.
5. Не граде ли они боре (превоје) на својим срцима, да сакрију своје намишљаје?
6. А кад се потруде да се покрију својим хаљинама, зар Бог не зна шта они скривају, а шта остављају на јавности?
7. Заиста, он зна шта има у њиховијем срцима.
8. Нема на земљи створа којему Бог не нађе хране; он зна његово склониште и мјесто његове смрти; све је записано у очитој Књизи.
9. Он је небеса и земљу створио за шест дана; пријесто његов, прије створења, бијаше установљен на водама: Бог је хтио испрва знати ко ће од вас бити најбољи.
10. Кад им речеш: Ви ћете васкрснути послије ваше смрти, невјерници одговоре: То је овијана мађија.
11. А кад одложимо казну до одређеног времена, они говоре: Шта га смета да је одмах не изврши? — Мисле ли они да неће доћи дан у који је нико неће моћи одвратити? Оно што бијаше предмет њиховог ругања обавиће их са свијех страна.
12. Ако човјеку пружимо плодове својега милосрђа, па му их за тијем одузмемо, ето га гдје пада у очајање и постаје неблагодаран (невјеран).
13. Пружимо ли му своја доброчинства послије биједе која га бијаше снашла, он говори: Сада сам се опростио биједа, и ето га гдје постаје весео и понесен.
14. Они који су чврсте воље и чине добро, ти ће стећи опроштење и прелијепу награду.
15. Може ти се десити да заборавиш објавити један дио онога што ти је откривено, и да твоје срце задркће од стрепње кад ти они реку: Једино ако му какво благо буде озго послато, или га буде пратио какав анђео, ми ћемо вјеровати. Ти Мухамеде, само опомињеш и објављујеш, Бог једини управља свачим.
16. Рекну ли они: Он је (Мухамед) измислио тај Коран. Одговори им: Па добро! донесите десет подобнијех сурата, измишљајте, и зовните све оне које можете да вам у том помогну, осим Бога. Учините то ако сте искрени.
17. Ако то не постигнете, знајте да је он (Коран) сишао са знањем Божјим, и да нема Бога осим Бога јединога. Јесте ли ви мусломани?
18. Ми ћемо правично наградити дјела онијех које узажеле живот и задовољства овога свијета; они неће бити оштећени.
19. То су они који ће имати само ватру као дио свој у будућем животу; оно што су на овом свијету урадили неће бити ништа; њихова ће дјела бити узалудна.
20. Зар ће невјерницима бити равни они који се ослањају на очевидне доказе који долазе од њиховога Господа, доказе које им казује свједок што долази од стране Божје, коме би претеча књига Мојсијева, која је дата као путевођа и као знак Божје милости? Ти вјерују у њу; али који год између странака (Арабљана) у њу не вјерује, ватра ће му бити зборно мјесто. Немој дакле никако сумњати о тој књизи; она је сушта истина; али већи дио људи у њу не вјерује.
21. Ко је неваљалији од онога који лажи измишља на рачун Божји? Ти ће људи једнога дана изићи пред свога Господа, и свједоци ће рећи: Ево онијех који су својега Господа обманом окривљивали. Неће ли на зликовце пасти проклетство Божје?
22. Који су они који друге одвраћају од Божјега пута, и хоће да га начине кривијем? Они који нијесу вјеровали у будући живот. Они неће Бога немоћнијем учинити на земљи, и неће наћи никаква заштитника противу њега. Казна која их чека биће удвостручена. Они не могаху ништа слушати, нити у што вјероваху.
23. Они су се сами упропастили, а божанства која они бијаху измислили ишчезла су.
24. Нема никакве сумње да ће бити најнесрећнији на другом свијету.
25. Они који вјерују и чине добро, који се понижавају пред својим Господом, заузеће рај у којем ће вјечно остати.
26. Та два дијела људи наликују на слијепога и на глухога, на онога који види и који чује. Јесу ли они равни једни другима? Нећете ли на то помишљати?
27. Ми Ноја посласмо к његовоме народу: Ја сам, рече им он, послан да вас јасно опоменем
28. Да се клањате само Богу. Ја се за вас бојим казне страшнога дана.
29. Главари невјернога народа рекоше му: Ти нијеси ништа друго него човјек као и ми, и ми видимо да је за тобом пошла само најнижа свјетина без размишљања. Ви немате никакве заслуге која би вас чинила вишим од нас. Сувише, ми вас све држимо за варалице.
30. О народе мој! настави ријеч Ноје, шта ви о том мислите? Ако ја само идем за открићем Божјим и милошћу која ми долази од њега, и коју ви не видите, треба ли да вам је ја натурим преко ваше воље?
31. О народе мој! ја од вас у замјену не иштем богатства; моја је награда Божја брига, и ја не могу отурити оне који вјерују да ће једнога дана видјети Господа. Али ја видим да сте ви народ без свијести.
32. О народе мој! ко ће ми помоћи против Бога, ако отурим оне који вјерују? Нећете ли ви размишљати о том?
33. Ја вам не велим: Блага су Божја мени на расположењу. Ја не знам сакривене ствари. Ја вам не велим да сам анђео; ја не велим онијем које ваше очи гледају са презрењем: Бог им неће дијелити никаква доброчинства. Бог најбоље зна шта је у дну њиховијех душа. Кад бих ја то говорио, ја бих био у броју злијех.
34. Они одговорише: О Ноје! ти си се с нама већ препирао, и ти сам увиђаш наше свађе. Учини да се догоди оно чим нам пријетиш, ако истину говориш.
35. Бог ће без сумње учинити да се то догоди, ако буде хтио, и ви га нећете учинити немоћнијем.
36. Кад бих вам ја давао савјета, они вам не би били ни од какве користи ако би вас Бог хтио завести. Он је ваш Господ и к њему ћете се ви вратити.
37. Реку ли ти они: Он је измислио тај Коран; реци им: Ако сам га ја измислио, гријех ће пасти на мене, али ја нијесам крив за ваше гријехе.
38. За тијем је Ноју ово откривено: У твојем народу неће бити вјернијех ван онијех који су већ вјеровали. Не жалости се ти њиховијем дјелима.
39. Сагради, пред вашим очима и по нашем открићу, лађу, и не говори нам више у одбрану злога народа; он ће бити потопљен.
40. И он сагради лађу, и кад год мимо њега пролажаху главари његова народа, они му се ругаху. — Не ругајте ми се рече Ноје, доћи ће ред и на мене да вам се ругам, као што се ви мени ругате, и ви ћете сазнати
41. На кога ће пасти казна која ће га срамотом покрити. Та ће казна вјечно остати на његовој глави.
42. И то би тако до часа у који изиђе наша наредба, и у који прште пећ[a]. Ми Ноју рекосмо: Укрцај у лађу по један пар од свакога рода, и твоју породицу, изузимајући онога над којим је пресуда изречена. Узми такође све оне који су вјеровали; а мало их би који вјероваше.
43. Ноје им рече: Укрцајте се у лађу у име Бога. Нека пође и нека баци сидро. Бог је благ и милосрдан.
44. И лађа пловијаше са њима посред валова уздигнутијех као брда. Ноје викну својему сину који бијаше на стражи: О дијете моје! укрцај се с нама, не остај са невјернијем.
45. Ја ћу се уклонити, рече он, на брдо, које ће ме сачувати од воде. Ноје му рече: Данас нико неће умаћи од пресуда Божјих, изузимајући онога на којега се он сажали. Валови их раздвојише; и син Нојев би потопљен.
46. И би речено: О земљо! попиј своје воде; о небо! стани; и воде опадоше; пресуда се испуни. Лађа се заустави на брду Ал-Џуди, и би речено: Зли нека одлазе далеко одавде!
47. Ноје узвикну к својему Господу, и рече: О Господе мој! мој син је од мога рода; твоја обећања истинита су, и ти си најбољи судија.
48. О Ноје! одговори Бог, он није од твога рода. То што чиниш, неправично је дјело. Немој искати што не знаш. Ја те опомињем, да ти не би био у броју незналица.
49. Господе! ја се предајем теби; разријеши ме да те не питам што не знам, а ако ми не опростиш, ако се не сажалиш нада мном, ја сам изгубљен.
50. А он њему рече: О Ноје! сиђи с лађе праћен нашим поздравом, и нашим благословом теби и народима који су с тобом. Има народа којима ћемо ми дати уживање блага свјетских; доцније ће их страшна казна сустићи.
51. Ево једне из непознатијех повјести. Ми ти откривамо, о Мухамеде! ову повјест коју ви до сад нијесте знали, ни ти ни твој народ. Стрпи се, срећни свршетак је за оне који се боје Бога.
52. Ми к Адовим људима посласмо његова брата Худа. Он им рече: О народе мој! клањај се Богу. Ви немате другога Бога осим њега. Ви сами измишљате друге.
53. О народе мој! ја од тебе не иштем никакве плате; о мојој плати води бригу онај који ме је створио. Нећете ли разумјети то?
54. О народе мој! проси опроштење у својега Господа, а по том врати се к њему, он ће с неба послати обилату кишу.
55. Он ће увеличати ваше силе. Не будите пријеступници (покајте се).
56. О Худе! одговорише они, ти не долазиш праћен очевиднијем знаком; ми своја божанства нећемо оставити на саму твоју ријеч; ми теби не вјерујемо.
57. Шта ћемо рећи, ако не, да те је који од наших богова дохитио каквијем ударом? Он одговори: Ја узимљем Бога за свједока, а и ви сами свједочите, да сам ја невин у том што ви друга божанства придружујете
58. Богу. Извршите своја злоковарства, и немојте да вас дуго чекам;
59. Јер сам ја своју наду положио у Бога, који је мој Господ и ваш. Нема ни једног јединог створења које он не би држао за врх косе. Бог је на правој стази.
60. Ако окренете леђа, ја сам вам казао своје посланство. Бог ће на ваше мјесто поставити други народ, и ви му (Богу) нећете моћи учинити никаква зла. Мој Господ сваку ствар одржава у њезинијем границама.
61. Кад наша воља би готова да се испуни, ми, помоћу нашега милосрђа, спасосмо Худа и оне који су вјеровали с њим; ми смо их спасли од страшне казне.
62. Тај адски народ порицао је истину својега Господа; он није слушао његове изасланике, и слиједио је наредбе људи силнијех и непокорнијех.
63. Проклетство их гони на овом свијету. На дан васкрса, довикнуће им се: Није ли Ад био невјеран својему Господу? Далеко одавде нека одлази Ад, народ Худов!
64. Ми к Темудитима посласмо Салеха, његовог брата, који им рече: О народе мој! клањај се Богу. Немојте имати других богова осим њега. Он је вас произвео од земље, и њу вам је дао за становање. Просите његово опроштење: пак се вратите к њему. Мој је Господ близу, он ће услишати оне који га моле.
65. Они одговорише: О Салеше! ти си био предмет наших нада. Зар ћеш нам сада бранити да се клањамо оному чему су се клањали наши оцеви? Ми имамо велику сумњу о вјери ка којој нас ти позиваш.
66. О народе мој! одговори он, размисли о том. Кад ме прати очевидна воља Божја, кад је његово милосрђе сишло на мене, ко ће ми помоћи ако њега не послушам? Ви бисте само увеличали моју погибију.
67. О народе мој! ова камила (дева) овдје Божја је камила; она ће за вас бити знак; оставите је да мирно пасе на земљи Божјој, не чините јој никаква зла; страшна би казна дошла одмах за тијем.
68. Они убише камилу. Салех им тада рече: Чекајте три дана у својим кућама. То обећање неће бити поречено.
69. А чим наша осуда би изречена, ми Салеха и оне који с њим вјероваху, спасосмо својим милосрђем од бешчашћа тога дана. Твој је Господ силан, моћан.
70. Силовита олуја изненади зликовце; сутра дан нађени су у њиховијем домовима, гдје ничице леже на земљи,
71. Као да ту никад нијесу ни становали. Темуд је био невјеран својему Господу. Даље одавде са Темудом!
72. Наши посланици, носиоци срећнога гласа одоше к Авраму. Они му рекоше: Мир! — Мир! одговори он; и у брзо за тијем донесе печено теле.
73. А кад видје да се њихове руке и не дотичу приготовљена јела, то му не би мило, и њега обузе страх. — Не бој се, рекоше му они; ми смо послати к народу Лотову.
74. Жена његова (жена Аврамова) стајаше ту, и стаде се смјешити. Ми јој навијестисмо Исака, а послије Исака, Јакова.
75. Ах! несрећна ти сам! ја да родим? кад сам стара, а мој муж старац! Заиста, то је чудновата ствар!
76. Зар ћеш се чудити вољи Божјој? Његово милосрђе и његови благослови на вама су, чељади дома овога. Бог је достојан славе и хвале.
77. Кад Аврама пређе страх, чувши проречену срећу, он се узе с нама препирати у заштиту народа Лотова; јер Аврам беше кротак, сажаљив, наклоњен праштању.
78. О Авраме! остави се тога, јер наредба твога Господа већ је објављена; казна ће их снаћи; она је неизмјењива.
79. Наши посланици одоше к Лоту; он се ожалости њих ради, и бијаше много слаб. — Ово је мучан дан, рече он.
80. Људи из његова народа гомилама поврвјеше к њему, они чињаху стиднијех ствари. Он им рече: Ево мојих кћери; мање би било блудно гријешити с њима. Немојте ме срамотити у мојим гостима. Зар нема међу вама права човјека?
81. Ти знаш, рекоше му они, да нама не требају твоје кћери; ти знаш шта ми хоћемо.
82. Ах! кад бих ја имао довољно силе да вам се одупрем, или кад бих могао наћи уточишта код каквога моћнога главара!
83. О Лоте! рекоше му странци, ми смо посланици твојега Господа; они те неће дирнути. Ове исте ноћи изиђи са својом породицом; али нека се нико од вас не осврне за собом. То ће учинити једино твоја жена; казна која ће снаћи њих (кривце) пашће и на њу. Оно што им је пријећено испуниће се прије сутрашњега дана. Сутра није далеко.
84. Од нас потече заповијест; ми тај град разорисмо од врха до дна; ми наредисмо да пљусне киша земљанијех опека, да падају без прекида, избиљежене самијем Богом. Оне нијесу далеко од свијех зликоваца!
85. Ми Мадианитима посласмо њиховога брата Шоаиба. О народе мој! рече им он, клањајте се Богу; немојте имати другога Бога осим њега, не смањујте мјеру ни мјерице. Ја вас видим у изобиљу, али се бојим за вас казне дана која ће вас све обухватити.
86. О народе мој! пуните мјерице, право мјерите, и не варајте људе у њиховом имању; не чините неправдâ на земљи.
87. Најмања количина која вам остане по милости Божјој биће вам кориснија, ако узвјерујете.
88. Ја нијесам ваш чувар.
89. Они му рекоше: О Шоаибе! да ли ти због своје побожности наређујеш, да оставимо оно чему се клањаху наши оцеви, или да са својим имањем не чинимо што је нама драго? У осталом, ти си човек кротак и прав.
90. О народе мој! одговори Шоаиб, реците ми: Ако сам од Бога примио очевидни знак, и ако ми он даје лијеп дио од његовијех добара, треба ли да се ја противим ономе што ми је он забранио? Ја хоћу само да вас исправим, колико могу; једина помоћ долази ми од Бога, у њега се ја надам, и к њему ћу се ја вратити.
91. О народе мој! ја желим да вам моје остављање не донесе зала онаквијех каква снађоше народ Нојев, народ Худов, народ Салехов! Судбина народа Лотова није далеко од вас.
92. Просите опроштење у вашега Господа, пак се вратите к њему. Бог је милосрдан и пун љубави.
93. О Шоаибе! одговори народ, ми не разумијемо добро шта ти хоћеш да речеш; ти си међу нама слаб. Да ми немамо призрења према твојој породици, ми бисмо те каменовали. Ти нама не би одолио.
94. О народе мој! рече Шоаиб, па је ли вам моја породица дража од Бога? Хоћете ли се понашати као да га остављате за собом? Бог својим знањем обухвата оно што ви радите.
95. О народе мој! дјелајте, чините зло колико год узмогнете; ја ћу са своје стране дјелати, и ви ћете видјети
96. На кога ће пасти стидна казна, и ко је од нас лажљивац. Чекајте час, ја га такође очекујем.
97. Кад наша осуда би изречена, ми, нашим милосрђем, спасосмо Шоаиба и оне који су с њим вјеровали. Жестока олуја изненади зликовце; сутра дан нађени су мртви, лежећи у њиховијем домовима,
98. Као да никада нијесу становали у том мјесту. Није ли се Мадиан удаљио од правога пута, од којега се бијаше удаљио Темуд?
99. Ми к Фараону и његовијем великашима посласмо Мојсија праћена нашим знаковима и неоспоривом влашћу. Великаши послушаше наредбе Фараонове; али Фараонове наредбе не бијаху правичне.
100. На дан васкрса Фараон ће ићи пред својим народом; он ће га довести и спустити у ватру. Да ужасна силаска!
101. Проклетство их прати овога свијета; а на дан васкрса даће им се страшан дар!
102. Ево повјести о градовима коју ми теби причамо: Има их који још стоје, а други су као пожњевени.
103. Нијесмо ми неправично поступали спрам њих, него они сами. Божанства која они призиваху поред Бога нијесу их ни у чему послужила у тренутку кад је Божја осуда изречена. Она су само увеличала њихов пораз.
104. Кад Бог осваја грјешне градове, он их тијем начином осваја. Он их осваја страховито, плаховито.
105. Заиста, у том има знакова за онога који се боји мучења на другом свијету. То ће бити дан у који ће сви људи бити скупљени, то ће бити дан који ће видјети небеса и земља.
106. Ми га одлажемо само до рока напријед утврђенога.
107. Тога дана ни једна душа неће изустити ријеч без допуштења Божјега. Међу људима, неки ће бити проклет, неки ће бити блажен.
108. Одбачени ће бити стрмоглављени у ватру; ту ће они уздисати и јецати.
109. Они ће ту становати дотле док устрају небеса и земља, осим ако Бог не усхтије друкчије. Твој Господ ради што он хоће.
110. Блажени ће бити у рају; они ће у њему становати докле устрају небеса и земља, осим ако твој Господ не буде хтио поклонити какво доброчинство које се неће прекидати.
111. Немој двоумити о оном чему се они (невјерници) клањају. Ти се људи клањају чему се, прије њих, клањаху њихови оцеви. Ми ћемо им платити њихов дио без икаква одбитка.
112. Ми Мојсију дадосмо Књигу; о тој се књизи они стадоше препирати. Да Божја ријеч (одлажући казну) није била изговорена, заиста би њихова препирања била одмах свршена. Твој народ, о Мухамеде! такође сумња о том.
113. Бог ће свијем платити по њиховијем дјелима, јер је он извијештен о свему што ви радите.
114. Слиједи прави пут, као што ти је то наређено; нека они који се обраћају (у вјеру) с тобом не гријеше више, јер Бог види ваша дјела.
115. Немојте се ослањати на зликовце, да вас ватра не снађе; ви противу Бога нећете имати заштитника, вама неће бити помоћи.
116. Молитву свршавај у почетку и на крају дана, и при наступању ноћи; добра дјела отклањају рђава дјела. Опомена онијем који мисле.
117. Буди постојан, јер Бог неће допустити да угине награда онијех који чине добро.
118. Међу нараштајима који бијаху прије вас, мало је било онијех који имађаху врлине и забрањиваху да се не чине неправде. Ми смо их спасли; али зли пођоше за својим пожудама, и сагријешише.
119. Твој Господ не уништава неправедно градове којих су становници правични.
120. Да је Бог хтио, он би само један народ учинио од свијех људи. Али они ће се и даље међу собом разликовати, изузевши оне којима Бог удијели своје милосрђе. Он их је зато створио, да би се испунила она Божја ријеч коју он бијаше рекао: Ја ћу у исто време напунити пакао и ђенијима и људима.
121. Ми теби причамо те повјести о нашим посланицима да укријепимо твоје срце. Преко њих силази истина на тебе, и опомена, и објава вјернијем.
122. Реци онијем који не вјерују: Радите толико колико је у вашој моћи, ми ћемо такође радити; али чекајте пошљедак, ми ћемо га такође чекати.
123. Богу припадају сакривене ствари небеса и земље; све се враћа њему. Клањај му се и у њ полажи своју наду. Твој Господ није неосетљив спрам онога што они раде.
- ↑ Тумачи нијесу сложни у тумачењу ове ријечи. Можда ријечи: прште пећ нијесу друго до сликован израз за: спусти се плаха киша, као што и смисао на то указује.