Коран глава 12
| ← | КОРАН | → |
Дато у Меки. — 111 стихова.
У име Бога благога и милосрднога.
1. Елис. Лам. Ра. Ево знакова очевидне Књиге.
2. Ми смо је с неба спустили на арапском језику, да бисте је разумјели.
3. Ми ћемо теби, о Мухамеде! испричати најљепшу међу повјестима откривенијем у овом Корану, повјест о којој ти до сада нијеси помишљао.
4. Једнога дана Јосиф рече: О оче мој! видио сам једанаест звијезда и сунце и мјесец који ми се клањаху.
5. О дијете моје! одговори му Јаков, добро се чувај да твој сан не испричаш својој браћи, да они не би против тебе измислили какво злоковарство; јер је сотона јавни непријатељ човјеку.
6. То је отуда што ће те Бог узети за својега избраника и научити те тумачењу догађаја; он ће својим доброчинствима обасути тебе и породицу Јаковљеву, као што је он њима обасуо твоје некадашње дједове, Аврама и Исака. Твој је Господ знајућ и мудар.
7. Заиста, у повјести о Јосифу и његовој браћи, има поучнијех знакова за оне који питају.
8. Једнога дана његова браћа говораху један другому: Јосиф и његов брат Вениамин дражи су нашему оцу, па ипак, ми смо многобројнији. За цијело, наш је отац у очитој заблуди.
9. Убијте Јосифа или га бар удаљите некуда; погледи вашега оца биће искључиво на вама. За тијем ћете се владати као добри људи.
10. Један од њих тада рече: Немојте Јосифа убијати, боље је да га бацимо на дно убла; наићи ће какав путник и узеће га; ако баш хоћете да учините нешто са њим.
11. Једнога дана Јосифова браћа рекоше Јакову: О оче наш! Зашто ти нећеш да нам повјериш Јосифа? ми му међу тијем добра желимо.
12. Пусти га сутра да пође с нама; он ће јести воћа и играће се; ми ћемо бити његови чувари.
13. Биће ми жао, рече Јаков, ако га одведете; бојим се да га вук не поједе кад ви на њега не успазите.
14. Ако ће га вук појести, ми, кад нс толико има, не бисмо имали ни мало среће, кад га не бисмо могли одбранити.
15. По том они одведоше Јосифа са собом и сложно га бацише на дно убла. Ми Јосифу тада дадосмо ово откриће: Једнога дана, ти ћеш им исказати шта су урадили, а они неће разумјети.
16. Вечером они се плачући јавише оцу.
17. О оче наш! рекоше они, ми се удаљисмо утркујући се међусобно, а Јосифа остависмо код наших прња, и ето вук га је изио. Али ти нама нећеш вјеровати, и ако ми говоримо истину.
18. Пак му показаше Јосифову кошуљу умазану лажном крвљу. Јаков им рече: То сте ви све сами тако удесили; али је стрпљење најбоље. Ја просим помоћ у Бога, у несрећи коју ми јависте.
19. Деси се те путници наиђу туда; они послаше човјека да им донесе воде. Тај човјек спусти своју кову у убао и повика: Да срећна удеса! млада човјека нађох. Они га сакрише да га продаду; али Бог знадијаше њихова дјела.
20. Они га продадоше за ниску цијену, за неколико сребрнијех драхама, и као да им мало бијаше стало да га задрже.
21. Онај који га купи (неки Мисирац) рече својој жени: Предусретни га великодушнијем гостопримством; он нам може бити користан једнога дана, или боље, ми ћемо га усвојити за својега сина. Таквијем начином ми настанисмо Јосифа у оној земљи; ми га научисмо тумачењу догађаја. Бог је моћан у својим дјелима, али већи дио људи то не знају.
22. Кад Јосиф узрасте, ми му дадосмо мудрост и знање: таквијем начином ми награђујемо оне који чине добро.
23. Жена у кући, у којој се он налажаше, распали се страшћу за њим; она затвори сва врата на стану, и рече му: Ходи амо. — Боже ме сачувај! одговори Јосиф. Мој господар ме је примио к себи племенито и гостољубиво. Зликовци не успијевају.
24. Али га она нукаше, а и он имаде исту намисао, али доби опомену од својега Господа. Ми смо му опомену дали да га одвратимо од зла, од срамоте, јер је он био из наших искренијех слуга.
25. Тада се они обадвоје затрчаше к вратима, он да побјегне, а она да га заустави, и жена раздера остраг доламу Јосифову. Обадвоје сретоше на вратима својега господара (њезина мужа). Шта заслужује, рече жена, онај који је сновао грешне намјере спрам твоје жене, ако не тамницу или страшну казну?
26. Она је, рече Јосиф, мене нукала на зло. Један женин рођак посвједочи тада противу ње, говорећи: Ако је долама спријед раздерана, то је жена истину рекла, и Јосиф је лажа.
27. Ако ли је долама остраг раздерана, то је жена слагала, а Јосиф је истину рекао.
28. Муж разгледа доламу, и видје да је остраг раздјерана. — Ето ваших пријевара! рече муж, и заиста, велике су ваше пријеваре!
29. О Јосифе, не мисли више о овој ствари, а ти жено! ишти опроштење за твој пријеступ, јер си ти сагријешила.
30. Градске жене причаху, једна другој, тај догађај, говорећи: Азизова жена имала је намјеру са својим младићем у којега се лудо загледала. Ми налазимо да је она очито на кривом путу.
31. Кад је Азизова жена чула те ријечи, она пошаље позиве тијем женама, приготови гозбу и свакој жени даде по један нож; за тијем нареди Јосифу да се појави. Чим га оне опазише, одмах се стадоше заносити за њим, и у расијаности посјекоше своје прсте, узвикујући: Боже нас сачувај! ово није људско створење, ово је чаробни анђео.
32. Ето, рече им Азизова жена, онога који је на мене навукао ваше пријекоре. Ја сам хтјела да га склоним да попусти мојој жељи, али он хоће да остане чист; ако у будуће не учини што му ја наредим, он ће бити бачен у тамницу, и биће у броју најнесрећнијих.
33. Господе! узвикну Јосиф, тамница је боља од злочинства којим ме нуде ове жене; ако ме ти не спасеш од њихових лукавстава, ја ћу попустити својој наклоности спрам њих, и бићу у броју безумнијех.
34. Бог га услиша, и одврати од њега њихове замке, јер он чује и зна све.
35. Па ипак, њима би драго, баш и послије доказâ његове невиности, бацити га у тамницу, за неко вријеме.
36. У исто вријеме буду с њим затворена два човјека. Један од њих двојице рече: Ноћас сам снио да тијештим грожђе. А ја сам, рече други, снио да на глави ношах хљебова, које птице долажаху кљувати. — Протумачи нам ове снове, јер ми тебе сматрамо као човјека пуна врлине.
37. Јосиф њима одговори: Прије него вам буде донесена ваша дневна грана, ја ћу вам истумачити ваше снове, прије него се они испуне. Ово знање долази ми од Бога, који ме је тому научио; јер сам ја оставио вјеру онијех који не вјерују у Бога и нијечу будући живот.
38. Ја исповиједам вјеру својих отаца, Аврама, Исака и Јакова; ми Богу не придружујемо никакву ствар. То долази од Божје милости спрам нас као и спрам свијех људи; али већина људи није благодарна.
39. О моји тамнични другови! је ли множина господара боља, или је бољи Бог једини и моћни?
40. Они које ви обожавате поред Бога само су празна имена која сте измислили ви и ваши оцеви. Бог вам није дао никаква доказа у потпору ваше вјере. Врховна власт припада само Богу; он вам наређује да се не клањате другому Богу осим њему. Такова је истинска вјера, али већина људи то не зна.
41. О моји тамнични другови! један од вас додаваће својему господару чашу с вином; други ће бити жртвован, и тице ће долазити да једу са његове главе. Ствар о којој сте ме питали непорјечно је ријешена.
42. По том Јосиф рече оному којему прорицаше да ће бити ослобођен, спомени ме својему господару. Ђаво учини, те он својему господару заборави говорити о Јосифу, и Јосиф остаде у тамници још неколико година.
43. Једнога дана цар мисирски рече великашима својега царства: Ја сам видио у сну седам претилијех крава које поједоше седам мршавијех крава, и седам зеленијех класова и седам сухих класова. Господо! истумачите ми ово привиђење, ако знате тумачити снове.
44. То је само гомила снова без смисла и свезе; ми се ништа не разумијевамо у тумачењу снова.
45. Онај од двојице тамничара, који је био ослобођен, рече им тада (Јосифа са бијаше сјетио послије неколико година): Ја ћу вам дати његово објашњење. Пустите ме да одем до човјека који ће то учинити.
46. О Јосифе! истинити човјече, протумачи нам, шта значе седам претилијех крава које поједоше седам мршавијех крава, и седам зеленијех класова и седам сухих класова, да би, кад се вратим к онијем који су ме послали, и они знали то тумачење.
47. Јосиф му одговори: Ви ћете сијати седам година, као што је то обичај; жито које будете пожели оставите у класу, изузевши оно мало што ћете потрошити за ваше потребе.
48. По том ће доћи седам тешких година које ће потрошити све што, с обзиром на њих, будете оставили на страну, изузимајући оно мало што будете пажљиво сачували.
49. По том ће доћи година у којој ће становници овога мјеста имати много киша, и тијештити грожђе и маслине.
50. Тада цар рече: Доведите ми тога човјека. Кад улак дође к Јосифу, овај му рече: Врати се својему господару, и упитај га шта су хтјеле радити оне жене које су посјекле своје прсте. — Мој Господ (Бог) савршено зна њихове сплетке.
51. Тада цар запита те жене: Шта су значила она наваљивања на Јосифа да попусти вашим жељама? — Боже нас сачувај! одговорише оне; он се није ничим сагријешио, колико ми знамо. А жена Азизова (управитеља Мисира) додаде: Сад је истина добро позната, ја сам Јосифа на зло нукала; он је вазда истину говорио.
52. Кад Јосиф све то сазнаде, он рече: Онда нека мој првашњи господар сазна сада да га ја нијесам изневјерио за вријеме његова одсуства. Бог не даје добар свршетак злоковарствима издајничким.
53. Ни ја нећу рећи да сам потпуно невин; заиста крв вучна зло, осим кад се Бог на нас сажали; али Бог је благ и милосрдан.
54. Цар тада рече: Доведите ми Јосифа, ја ћу га узети у своју личну службу. Па пошто му управи неколико ријечи, он му рече: Још од данас ти ћеш бити уз нас, снабдјевен влашћу и нашим повјерењем.
55. Јосиф му рече: Дајте ми управу над житницама земаљским; ја ћу бити њихов разумни чувар.
56. Таквијем начином смо ми учврстили Јосифа у тој земљи; њему је било остављено да изабере гдје год хоће своје станиште. Ми своје милости пружамо на кога год хоћемо, и не допуштамо да угине награда људи који чине добро.
57. Али награда будућега живота преча је за оне који вјерују и боје се Бога.
58. Деси се да Јосифова браћа дођоше у Мисир и изиђоше пред њега: он их познаде; али они њега не познадоше.
59. И пошто их снабдје храном, он им рече: Доведите ми вашега брата који је остао са вашим оцем. Зар не видите да вам дајем добру мјеру и да добро примам своје госте?
60. Ако ми га не доведете, нећу вам више дати жита; без њега се немојте пред мене враћати.
61. Ми ћемо се постарати рекоше они, да га изиштемо од нашега оца, заиста ми ћемо то урадити.
62. По том Јосиф својим људима рече: Метните у њихов пртљаг цијену њиховог жита; може бити ће је опазити кад дођу својем дому, и доћи ће да је врате.
63. Кад се вратише к својему оцу, они му рекоше: Више нам се неће дати жита у Мисиру; допусти да наш брат пође с нама, па ћемо имати жита. Ми ћемо се бринути о њему.
64. Хоћу ли вам повјерити овога као што сам вам негда повјерио његова брата (Јосифа)? Бог је најбољи чувар; он је најмилостивији.
65. А кад раздријешише свој пртљаг, нађоше да им је враћена цијена жита. О оче наш! рекоше они, шта боље можемо жељети? Ево нам је враћена цијена нашега жита; ми идемо поново тамо да купимо што треба за наше породице; ми ћемо се бринути о нашем брату. Овога пута донијећемо један камилни товар више. Тај товар мале је вриједности.
66. Ја га нећу пустити да се с вама крене, рече Јаков, осим ако ми се пред Богом закунете, да ћете ми га довести здрава и читава, ако вам се не деси каква крупна ствар. Кад му то обећаше, Јаков узвикну: Бог ми је залога ваших заклетавâ.
67. За тијем им рече: О дјецо моја! приспјевши у Мисир, немојте сви улазити на једна врата, него на више врата у један пут; али ја не могу ништа за вас учинити противу Божјих наредаба, јер врховна власт припада Богу. Ја у њега полажем своје уздање, као што у њега полажу своје уздање људи, који се покоравају.
68. Они дакле уљегоше у град владајући се по наредби својега оца, али та обазривост не могаше им бити ни од какве користи противу Божје судбине; једино што задовољаваше жељу Јаковљеву, који им је бијаше препоручио. Међу тијем Јаков владаше знањем којему га ми научисмо; али већи дио људи немају то знање.
69. А кад изиђоше пред Јосифа, овај задржа на ручку својега брата Вениамина, и рече му: Ја сам твој брат, немој више туговати ради злочинства које су они учинили.
70. Јосиф, снабдјевши их потребама, тури један пијаћи пехар у пртљаг својега брата Бениамина; по том по његовој наредби гласник викне за њима: Ој путници, зар сте ви лупежи?
71. Синови Јаковљеви вратише се, и повикаше: Шта тражите?
72. Ми тражимо, одговори им се, царев пехар. Ко га врати добиће у награду камилни товар жита; ја јамчим за то, рече гласник.
73. Ми се Богом заклињемо, одговорише Јаковљеви синови, ви знате да ми нијесмо овамо дошли да крадемо; ми нијесмо лупежи.
74. А, ако лажете, каква да буде казна оном који то буде учинио? рекоше други.
75. Онај, одговорише они, у чијем се пртљагу нађе пехар биће вам предат на испаштање. Таквијем начином ми кажњавамо кривце.
76. Јосиф поче прије тражити по њиховијем врећама но по врећи својега брата, за тијем пехар извуче из вреће својега брата. Ми Јосифа научисмо тој пријевари; он по закону цара мисирскога, не би могао ухватити својега брата, осим ако би то Бог хтио. Ми подижемо степен онога којега ми хоћемо. Има неко ученији од научњакâ.
77. Синови Јаковљеви тада рекоше: Ако је Венијамин учинио крађу, његов је брат прије њега учинио другу[a]. Јосиф стегну истину у дубини својега срца и не даде се познати; он рече сам у себи: Ви сте у жалоснијем положају од нас двојице. Бог боље зна што ви причате.
78. О господару! рекоше они тада, он има оца стара, поштовања вредна; ми бисмо вољели да једнога од нас узмеш на мјесто њега. Ми знамо да си ти великодушан.
79. Не дај Боже да ја узмеме другога кога осим онога код кога је нађен наш пехар! кад бих ја то учинио, ја бих неправедно поступио.
80. Кад изгубише наду у успјех своје молбе, они се измакоше, да се посавјетују. Најстарији од њих рече: Зар не знате да је ваш отац добио од вас обећање дато пред Богом? Зар се не сјећате какво сте злочинство учинили према Јосифу? Ја нећу оставити ову земљу док ми то мој отац не допусти, или док ми Бог не објави своју наредбу, јер је он најбољи судија.
81. Вратите се к вашему оцу, и реците му: О оче наш! твој је син крао: ми можемо свједочити само оно што знамо, и ми се не могасмо сачувати од непредвиђенијех ствари.
82. Извијести се у граду у којем бијасмо, и код каравана с којим смо дошли, и увјерићеш се да ми говоримо истину.
83. Кад се вратише својој кући, Јаков им овако говораше: Ви сте сами све то удесили; али будимо бадри, може бити ће ми Бог вратити обадвојицу, јер је он пун знања и мудрости.
84. Он се дакле одмаче од њих и повика: Јаох! О Јосифе! и његове очи побијелише, од жалости, и он би тугом притиснут.
85. Његови му синови рекоше: За име Божје, зар ти мислиш говорити о Јосифу док год те смрт не снађе или док туга не прекрати твоје дане?
86. Ја своју љубав и своју тугу износим пред Бога, и ја о Богу знам што ви не знате.
87. О дјецо моја! Идите и свуда распитајте за Јосифа и његова брата, и немојте очајавати о доброти Божјој; јер само неблагодарници очајавају о доброти Божјој.
88. Они се вратише у Мисир и изишавши пред Јосифа, рекоше му: Господару! јад је притиснуо нас и нашу породицу; ми донијесмо само мало новаца; али дај нам пуне мјерице, учини нам милостињу. Бог ће наградити оне који дају милостињу.
89. Знате ли ви шта сте урадили с Јосифом и с његовијем братом, кад бијасте огрезли у незнању?
90. Да нијеси ти Јосиф? рекоше му они. — Јест, ја сам Јосиф, а овај је мој брат. Бог је био добар спрам нас; јер ко се њега боји, а постојан је, срећан је, и Бог неће допустити да угине награда честитијех.
91. У име Божје, одговорише они, Бог ти је допустио да нам добра чиниш, и ако смо ми гријешили.
92. Ја вам овим нећу чинити пријекорâ; Бог ће вам опростити ваше пријеступе, јер је он најмилосрднији.
93. Пођите и понесите моју доламу; покријте њом лице мојега оца, вид ће му се повратити. За тијем ми доведите сву своју породицу.
94. Кад се караван крену из Мисира, Јаков рече онијем који бијаху око њега: Ја осјећам мирис Јосифов; ви, може бити, мислите да сам ја у бунилу?
95. За име Божје, одговорише му, ти си у твојој старој заблуди.
96. Кад гласоноша дође са срећним гласом, он Јосифову доламу врже на лице Јаковљево, и Јакову се вид поврати.
97. Нијесам ли вам рекао да ја о Богу знам ствари које ви не знате.
98. Оче наш! рекоше његови синови, проси у Бога наше опроштење, јер смо ми сагријешили.
99. Јест, ја ћу у Бога просити опроштење за вас; он је благ и милосрдан.
100. Кад Јаков, са својом породицом, која бијаше приспјела у Мисир, дође код Јосифа, он их прими к себи и рече им: Уђите у Мисир, ако је то Богу драго, и станујте у овој земљи ослобођени свакога страха.
101. Он својега оца и своју матер постави на једно узвишено сједиште, они падоше ничице да му се поклоне. О оче мој! рече Јосиф, ето, протумачен је мој ономадашњи сан: Бог га је испунио; он је био добар спрам мене, кад ме је ослободио тамнице, кад је вас из пустиње довео к мени, пошто је ђаво био раздвојио мене и моју браћу. Бог је пун доброте кад хоће. Он је пун знања и мудрости.
102. Господе, ти си ми подарио власт и научио ме тумачењу догађаја. Створитељу небеса и земље, ти си мој заштитник на овом свијету и на другом; дај ми да умрем покоран твојој вољи, и постави ме у број честитијех.
103. Таква је та повјест, о Мухамеде! из броја непознатијех приповиједања која ми теби откривамо. Ти нијеси био присутан кад Јосифова браћа заједнички сноваше своја злоковарства, и кад му запеше замку; али већи дио људи, ма како ти желио, неће вјеровати у то.
104. Ти ми нећеш искати плате за ту причу: то је прича која је управљена свијем.
105. Шта је чудеса расијанијех на небесима и на земљи! Они пролазе поред њих и окрећу им леђа.
106. Већи дио не вјерује у Бога, док не мијеша са његовом вјером вјеру у идоле.
107. Па јесу ли они увјерени да их Божја казна неће опсегнути, да час на њих неће грунути плахо, и онда кад се они томе не узнадају?
108. Реци им: Ево моје стазе, ја вас зовем Богу, опирући се на очевидни доказ. Ја и онај који за мном пође, слава Богу! ми нијесмо незнабошци.
109. Ми прије тебе сласмо само људе изабране између народа различитијех градова, којима откривасмо своје заповијести. Нијесу ли они путовали по мјесту? Они би тамо видјели какав је био крај онијех који су живјели црије њих. Заиста, станиште другога свијета од веће је цијене за оне који се боје Бога. Неће ли они то разумјети?
110. Кад најзад наши апостоли изгубише наду у успјех својих напрезања, кад људи мнидијаху да они лажу, наша помоћ не изостаде апостолима; ми избављамо оне које ми хоћемо, и наша освета не може бити отклоњена од глава зликовацâ.
111. Повјест о пророцима препуна је поучнијех примјера за људе од разбора. Ова Књига није прича по вољи измишљена: она потврђује Писма откривена прије ње, она даје тумачење о свакој ствари, она је руковођење и доказ божанствене милости спрам вјернијех.
- ↑ Тумачи веле на овом мјесту, да је Јосиф учинио неку малу крађу у свом дјетињству.