Кобна тајна/30
| ◄ Друга појава | Трећа појава | Четврта појава ► |
ТРЕЋА ПОЈАВА
Пређашњи. Јелица долази полагано гледајући у вијенац који носи у рукама, и пјевајући слабим гласом.
ЈЕЛИЦА:
„Ој за Бога људи,
Ми смо били браћа;“
МУЦИЈО:
(Све једнако та мисао кобна!)
ЈЕЛИЦА:
„Он сад у дну мора
„Слатко братство плаћа:“
2 ВЛАСТЕЛИН:
(У дну мора?)
МУЦИЈО:
(То ако је, ја сам
Најстрашнији злочинац на св'јету.)
ЈЕЛИЦА:
„А два ока моја
„Два су вира плача.“
1 ВЛАСТЕЛИН:
Војеводо, искрено те жалим;
Жалосно је и слушат је само.
2 ВЛАСТЕЛИН:
Ал каква јој б’једа памет мути?
Жали неког утопљеног брата!
МУЦИЈО:
То ј’ и мени непојимно; брата
Ниј’ имала никад. Јел’ да није?
1 ВЛАСТЕЛИН:
Јединица бијаше у кући.
(Јелица приближа се првом властелину и упире у њ очи.)
ЈЕЛИЦА:
Из твог лица пробија доброта;
Не чујеш ли како тужно бједник
Испод мора виче: Јело. Јело!
Ја не могу да г’ извучем сама,
А неће ми нилцо да помогне;
Ох! молим те, помоз’ ти, помози.
МУЦИЈО:
Под притиском мисли те сад стоји.
2 ВЛАСТЕЛИН:
Та се мисо чудно подудара
С јучерашњим грозним догађајем.
Да не бјеше она за њ дознала?
МУЦИЈО:
Може бити,... али не вјерујем.
ЈЕЛИЦА:
Умукните... Сад још јаче виче;
Ох! његова ужасна се вика
По Даначкој долини разл’јеже:
„Муцијо је, Муцијо убица!“
Је ли когод чуо? је ли чуо?
Заклињем вас, не казујте ником.
1 ВЛАСТЕЛИН:
(Шта то слушам.)
2 ВЛАСТЕЛИН (полако):
Може л’ ово бити
Само случај? шта ти мислиш, брате?
1 ВЛАСТЕЛИН:
Ја сав трнем.
МУЦИЈО:
Ето тако, некад
Мислима се ода страшним, које
Зачет само ум бојежљив може,
А некад се занесе весељем,
Те о китним сватовима збори,
У глас пјева, и поводи коло.
Позвати ћу кога да ј’ уклони. (Оде)
ЈЕЛИЦА:
Овдје, овје на глави ми лежи
Кан’ огромна ст’јена, а ту боли,
Боли, боли,... пукнуће ми срце.
(Сиједа. Долази Муцијо с Леонором)
ЛЕОНОРА:
Кад је амо дошла?... Ох! господо,
Извините; спазила вас н’јесам.
1 ВЛАСТЕЛИН:
Госпођице, никакве о нама
Не водите бриге.
ЛЕОНОРА:
Драга Јело,
Ајд’мо.
ЈЕЛИЦА:
Камо?
Леоноро:
Хоћеш ли у башту?
Там’ ромони вода, птице поје,
А мирисом цв’јећа завејава
Лахор лица.
Јелица:
Јест, л’јепо је тамо;
Ал не могу; клонула ми снага;
Ноге једва подносе ми т’јело.
ЛЕОНОРА:
Ослони се на ме.
ЈЕЛИЦА:
А ти ко си ?
Грозна си ми;... не дирај у мене.
2 ВЛСТЕЛИН:
Не видите да јој је на лице
Смрт свој знамен ударила; страх ме
Ту пред нама срушиће се мртва.
МУЦИЈО:
Ма и силом у собу је води.
(Јелица устаје и иде посрћући првом властелину)
ЈЕЛИЦА:
Ох! не дај ме, ти, човјече добри,
Ти ме не дај. — Ет’ и мене хоће
Да одвуку немило на Данче.
Там’ и њега одвукли су тако
Све до на крај гребена, па доље
Сјурили га... па се је низ гребен
Чула крша од камења, које
С његовим се котрљаше т’јелом...
Илр!... па пљус у море, по којему
Разлила се крв његова...
МУЦИЈО:
Грозно!
Грозно! грозно!
(Јелица посрће и паде на диван викнув: Ох!)
ЛЕОНОРА:
(Боже! сам с’ одаје!)
2 ВЛАСТЕЛИН:
Престало је куцати јој срце.
По напору овом пукло јој је
У грудима.
(Сви су стали пред диван)
МУЦИЈО:
Умрла је!
ЛЕОНОРА:
Какве
Гласе чујем? Амо неко ступа.
(Окрећу се вратима. Сам Муцијо стоји на страни погружен у очајању).
1 ВЛАСТЕЛИН:
Нути Динка с оцем Аксентијем.
МУЦИЈО:
Шта, шта велиш?
2 ВЛАСТЕЛИН:
(Зло посумњих дакле.)
|