Pređi na sadržaj

Kobna tajna/30

Izvor: Викизворник

TREĆA POJAVA

Pređašnji. Jelica dolazi polagano gledajući u vijenac koji nosi u rukama, i pjevajući slabim glasom.

JELICA:
„Oj za Boga ljudi,
Mi smo bili braća;“
MUCIJO:
(Sve jednako ta misao kobna!)
JELICA:
„On sad u dnu mora
„Slatko bratstvo plaća:“
2 VLASTELIN:
(U dnu mora?)
MUCIJO:
(To ako je, ja sam
Najstrašniji zločinac na sv'jetu.)
JELICA:
„A dva oka moja
„Dva su vira plača.“
1 VLASTELIN:
Vojevodo, iskreno te žalim;
Žalosno je i slušat je samo.
2 VLASTELIN:
Al kakva joj b’jeda pamet muti?
Žali nekog utopljenog brata!
MUCIJO:
To j’ i meni nepojimno; brata
Nij’ imala nikad. Jel’ da nije?
1 VLASTELIN:
Jedinica bijaše u kući.
(Jelica približa se prvom vlastelinu i upire u nj oči.)
JELICA:
Iz tvog lica probija dobrota;
Ne čuješ li kako tužno bjednik
Ispod mora viče: Jelo. Jelo!
Ja ne mogu da g’ izvučem sama,
A neće mi nilco da pomogne;
Oh! molim te, pomoz’ ti, pomozi.
MUCIJO:
Pod pritiskom misli te sad stoji.
2 VLASTELIN:
Ta se miso čudno podudara
S jučerašnjim groznim događajem.
Da ne bješe ona za nj doznala?
MUCIJO:
Može biti,... ali ne vjerujem.
JELICA:
Umuknite... Sad još jače viče;
Oh! njegova užasna se vika
Po Danačkoj dolini razl’ježe:
„Mucijo je, Mucijo ubica!“
Je li kogod čuo? je li čuo?
Zaklinjem vas, ne kazujte nikom.
1 VLASTELIN:
(Šta to slušam.)
2 VLASTELIN (polako):
Može l’ ovo biti
Samo slučaj? šta ti misliš, brate?
1 VLASTELIN:
Ja sav trnem.
MUCIJO:
Eto tako, nekad
Mislima se oda strašnim, koje
Začet samo um boježljiv može,
A nekad se zanese veseljem,
Te o kitnim svatovima zbori,
U glas pjeva, i povodi kolo.
Pozvati ću koga da j’ ukloni. (Ode)
JELICA:
Ovdje, ovje na glavi mi leži
Kan’ ogromna st’jena, a tu boli,
Boli, boli,... puknuće mi srce.
(Sijeda. Dolazi Mucijo s Leonorom)
LEONORA:
Kad je amo došla?... Oh! gospodo,
Izvinite; spazila vas n’jesam.
1 VLASTELIN:
Gospođice, nikakve o nama
Ne vodite brige.
LEONORA:
Draga Jelo,
Ajd’mo.
JELICA:
Kamo?
Leonoro:
Hoćeš li u baštu?
Tam’ romoni voda, ptice poje,
A mirisom cv’jeća zavejava
Lahor lica.
Jelica:
Jest, l’jepo je tamo;
Al ne mogu; klonula mi snaga;
Noge jedva podnose mi t’jelo.
LEONORA:
Osloni se na me.
JELICA:
A ti ko si ?
Grozna si mi;... ne diraj u mene.
2 VLSTELIN:
Ne vidite da joj je na lice
Smrt svoj znamen udarila; strah me
Tu pred nama srušiće se mrtva.
MUCIJO:
Ma i silom u sobu je vodi.
(Jelica ustaje i ide posrćući prvom vlastelinu)
JELICA:
Oh! ne daj me, ti, čovječe dobri,
Ti me ne daj. — Et’ i mene hoće
Da odvuku nemilo na Danče.
Tam’ i njega odvukli su tako
Sve do na kraj grebena, pa dolje
Sjurili ga... pa se je niz greben
Čula krša od kamenja, koje
S njegovim se kotrljaše t’jelom...
Ilr!... pa pljus u more, po kojemu
Razlila se krv njegova...
MUCIJO:
Grozno!
Grozno! grozno!
(Jelica posrće i pade na divan viknuv: Oh!)
LEONORA:
(Bože! sam s’ odaje!)
2 VLASTELIN:
Prestalo je kucati joj srce.
Po naporu ovom puklo joj je
U grudima.
(Svi su stali pred divan)
MUCIJO:
Umrla je!
LEONORA:
Kakve
Glase čujem? Amo neko stupa.
(Okreću se vratima. Sam Mucijo stoji na strani pogružen u očajanju).
1 VLASTELIN:
Nuti Dinka s ocem Aksentijem.
MUCIJO:
Šta, šta veliš?
2 VLASTELIN:
(Zlo posumnjih dakle.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 121 godina.