Кобна тајна/31

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН V
◄   Трећа појава Четврта појава   ►

ЧЕТВРТА ПОЈАВА

Динко и Аксентије ступају на врата. Леонора и два Властелина стоје тако да закривају Јелицу. Муцијо окамењен гледа на дошавше. Иза Динка и Аксентија стоји Аница са домаћим момцима.

МУЦИЈО:
(О ужасна превиђења моје
Распаљене маште!)
ЛЕОНОРА:
(Испод мора!)
2 ВЛАСТЕЛИН:
Ви сте као громом поражени!
Шта то значи?
АКСЕНТИЈЕ:
Не видим је овдје!
ДИНКО:
Гдје је она?
МУЦИЈО:
Проговараш? Дакле
Празна с’јенка н’јеси; жив си човјек.
ДИНКО:
Одговори, гдје је Јелка моја?
МУЦИЈО:
И ти рече? твоја? ох! крв б’јесним
Опет ми се распаљује пламом.
Твоја?... Ево ти је!
(Растура сестру и властелу)
ДИНКО:
Јао мртва!
АКСЕНТИЈЕ:
Да је н’јеси ти убио?
2 ВЛАСТЕЛИН:
Није;
Од синоћ је изван себе била,
И бунцајућ изванредним болом
О некаквом утопљеном брату,
Пред нама је сада издахнула.
ДИНКО:
Вај, несрећина Јелко! (сагиње се к њој.)
МУЦИЈО:
Урлај, пакле!
Срамоти ме и код мртве! Нож ми
Нож ми дајте.
АКСЕНТИЈЕ:
Несретниче, стани,
Јер када би и небески отац
Плакат мого, гледећ сад њих двоје,
И он би се заплако од туге.
МУЦИЈО:
Лажљиви су били, без сав’јести,
Без поштења, и Бог да је хтио
Своју правду јавити на земљи,
Обоје би био већ одавна
Поразио громом.
2 ВЛАСТЕЛИН:
(Сад појмиш ли?)
1 ВЛАСТЕЛИН:
Војвода је сасвим изван себе?
МУЦИЈО:
Не госпођо, истину вам велим,
У част моју,
Најчистију истину вам велим.
Не бјеху ли, ти јим сестро реци,
Одали се развратности, блуду?
(Динко одустаје од Јелице и вади писмо приступајући Муцију).
ДИНКО:
Истина је у овоме писму.
Читај. — Шта ме кан’ изумљен гледаш?
Читај, велим, па од очајања
Урлај као дивља зв’јер.
МУЦИЈО:
Ту видим
Материн јој потпис!
АКСЕНТИЈЕ:
Њена ми га
И предала мати на самртном
Своме часу; ал тек ових дана
Рок ј’ истеко кад овлашћен бијах
Да њезиној изручим га дјеци.
ДИНКО:
Камо срећа да нам кобну тајну
С њим никада изручио н’јеси!
Та је стала њу јадницу живот.
2 ВЛАСТЕЛИН:
Ако добро по лицу му судим.
Страховит је садржај тог писма.
ЛЕОНОРА:
(Он је ц’јелим уздрхтао т’јелом,
А и моје дрхтањем је истим
Обузето. Боже! ако сам се
Привидношћу преварити дала!
(Муцијо прочитавши писмо стоји као изумљен).
2 ВЛАСТЕЛИН:
Војеводо, ми стрепећи овдје
Сви чекамо да нам ове тајне
Догађаје изведеш на свјетлост.
МУЦИЈО:
Стан’те мало, расијане мисли
Да приберем. Динко, гдје си Динко?
Приступи ми. Је ли? пошто вам је
Ово писмо отац прочитао
Ви падосте преда њ на кољена?
ДИНКО:
Да примимо благослов што мати
За дјецу му бјеше оставила.
МУЦИЈО:
И онда се загрлисте?
ДИНКО:
Светим
Загрљајем братиниства, на који
Ускликнуше радосно небеса,
А ти изли све страхоте пакла.
МУЦИЈО:
О безуман, безуман сто пута!
(испада му писмо из руке, други Властелин узимље га и чита.)
ДИНКО:
Срдо худа б’јесом засл’јепљена,
Ето видиш шта си учинио.
АКСЕНТИЈЕ:
Поштеди га, б’један је и тако
Преко мјере.
МУЦИЈО (баца се на Јелицу):
Жено, жено моја!
2 ВЛАСТЕЛИН:
Покојница по овоме писму
Бјеше Динку законита сестра.
То морамо саопштити в'јећу.
(Меће писмо у шпаг)
ЛЕОНОРА:
(Тешко мени!)
ДИНКО:
Ти, о чијој души
Судио сам по варљивом лицу,
Ти која си мјерила по твоме
Чисто срце њено, те приону
Као демон уз човјека оног,
Нечовјеком њега начинивши,
Још не идеш да пред твоју жртву
Покајана, како и он, клекнеш?
(вуче је за руку к Јелици.)
Ту, уздиши, моли за опроштај...
Ал не н’јеси достојна ни срмо
Да хаљине дотакнеш се њене;
Створе ниски злобом и осветом
Заражени подаље одавдје.
МУЦИЈО (устаје):
Шта то бива? По Бога још живем.
ДИНКО:
У жалости мојој неизмјерној
Остаје ми та утјеха једна
Да не везах за те судбу моју.
ЛЕОНОРА:
Ја сам ти мом дому, гдје једина
Могу теби и свакому рећи:
Стој ил иди. На то што ме б’једиш,
Просто велим: преварих с’ и сама;
У томе је сва кривица моја.
ДИНКО:
Онакова превара о жени
Онаковој само у опаком
Твоме духу излечи се могла.
МУЦИЈО:
Тешко ми је, ал на ове р’јечи
Незнам шта бих мого да прим’јетим.
(Динко приступа к Јелици.)
ДИНКО:
Јело моја! иза буре која,
Немилосно витљала је с тобом
Ту сад лежиш ко покошен цв’јетак!
Лежиш н'јема непомична, бл’једа,
Са блаженом на лицу мирноћом
Ко да си се тихо угасила!
МУЦИЈО (спушта се до ње):
Авај! авај! авај!
ДИНКО:
Да бар можеш
За тренутак отворити очи,
И видјети да невиност твоја
Синула је кан’ из магле сунце,
Да пред тобом мучиоци твоји
Или стидом поражени стоје,
Ил очајни клече, да свак горко
Твоју худу оплакује судбу!
(Муцијо брзо устаје.)
МУЦИЈО:
Дај ми да је повратим на живот,
Дај да могу, пред њом у прашини
Лежећ, чут јој опроштај из уста,
Дај ми то, па ево
Моје мјесто уступам т’ у рају.
Да л’ у рају рекох? да ли рекох
Да оживе? Не не, то нипошто;
Јер када нас и на страшном суду
Бог изведе једно према другом
Сам у пако стрмоглавићу се
Да м’ у лице она не загледа.
АКСЕНТИЈЕ:
Војеводо, не сјећаш се да је
Рајска била Јелкина доброта?
Њен опроштај имаш већ.
МУЦИЈО:
Ко вели?
АКСЕНТИЈЕ:
Ова, св’једок њених задњих мука.
МУЦИЈО:
Ти, Анице? је л’ ми опростила?
АНА:
Од свег срца,
МУЦИЈО:
Кад, Анице, када?
Каквим р’јечма? све потанко кажи.
АНА:
Кад је оно бјеше оставио
Затворену да с’ умори ножем
Ил отровом до повратка твога,
Ја се десих у собици сл’јепој,
Па остадох с њоме затворена.
МУЦИЈО:
А ја онда помислих... о глупост!
Глупост! глупост!
АНА:
Видећи да више
Спасења јој ни одкуда нема,
Предаде се као мученица
Судби својој, па ми рече тихо:
Леонори и Муцију кажи
Да јим праштам моју смрт, и да ћу
Молити се за њихову срећу.
МУЦИЈО:
Мучи, мучи, мучи!
ДИНКО:
Несретниче,
Љубила т’ и онда кад насилно
Тјераше јој из тијела душу.
МУЦИЈО:
Иимаш један, десет, сто ножева,
Сјури ми јих у срце до дршка,
Па довољно нећеш јоште бити
Осветио сестру. — Ал најприје
И о себи имаш ти да причаш;
Аничиној грозној припов’јести
Нит настави; завршетак јој је
Најгрознији, а знати га треба.
Причај дакле.
ДИНКО:
Немам шта да причам.
МУЦИЈО:
Како рече? немаш шта! ти немаш?
ДИНКО:
Не дојиста.
МУЦИЈО:
Младићу! о немој
Да ми стане памет. Чусте ли га?
Нема!... Видиш л’ону покојницу?
Сестра ти је била, а лагати
Није знала, не тако ми свете
Њене душе, лагат није знала;
И тренутак онај када мишљах
Да лагаше, мени остати ће
Најклетији у свим вјековима.
Немој ни ти лагати. Зар немаш
Да ужасни догађај испричаш
Због кога је она полудјела
И умрла? Зар нећеш да здереш
Образину с лица убојици
Који те је ринуо низ стрмен,
Па пакленом дотрчао слашћу
Да јадној ти сестри припов’једи
Разбојништво своје?
ДИНКО:
Његово га
Очајање заноси ван себе,
Па настоји очевидно да му
Крај учини, навлачећи на се
Смртну казну измишљеном кривдом.
Би ли сте му ви, госпођо, могли
Вјеровати?
МУЦИЈО:
Тако?! (Оде)
1 ВЛАСТЕЛИН:
Куд то нагли?
2 ВЛАСТЕЛИН:
Залуду би хтио да га спасеш;
Све је стражар видио с Ловр’јенца.
Дивимо се твому веледушју,
Ал’ је в’јећу прва дужност правда.
(Муцијо се враћа и слуша с врата.)
ДИНКО:
Стражар, рече? с каквом ми се мишљу
Приближио војвода на Данчам
Незнам, али од његове руке
Не бих сваљен. Чувши иза себе
Ухитрених корачаја бахат
Осврнух се; тим покретом наглим
Заљуља се испод мене ст’јена,
Одкотрља, те заједно с њоме
Ја одлетих на дно сиња мора.
Сметен силним падом једва могох
Докопат се морске површине.
Тад пливачка вјештина ме спасла.
ЛЕОНОРА:
(Авај! таког човјека изгубих!)
МУЦИЈО:
Да и н’јеси, оче, сачувао
Оно писмо, сам поступак његов
Довољан би био да м’ увјери
Да бијаше брат Јелици зајста.
О младићу, ти си и незнајућ
Њим посљедњи задао ми удар.
Тек сад душом клонух. Кад погледам
На вас двоје, па на мене, видим
Да је стидно што ме и носила
Та ништавна земља. — Јест, господо,
Муцијо је двоструки убица,
И за дјела што је починио
Часна казна вјешала би била.
Али на њих није ме навела
Крволочна за осветом жеља,
Не, тако ми тих небеса, није;
Него чуства очајане части
И љубави сплетоше ме тако
Да слијепо у свему поступих
Као човјек сваке св’јести лишен.
То сви знајте и кажите сваком.
Међу вама, о господо часна,
Пријатељства и штовања нађох,
Усрдна вам хвала,
Ма да на та узвишена чуства
Више немам никаквога права.
ЛЕОНОРА:
Ти зло неко намјераваш, брате!
МУЦИЈО:
Авај! нађох и дјевицу ону
Која ме је опила блаженством!...
Из небеске своје круне творац
Кам најљепши бјеше истргнуо,
И мени га бацио у крило;
Ја кам узех, пољубих га, па га
Бјесомуично у бездану вргох.
Кад би сада његова доброта
Читав овај св’јет ми поклањала,
Ја бих њему на читавом св’јету
Захвалио, само
Да ми један онај камен врати.
Али то је за све в’јеке прошло. —
Да је једном још пољубим... Ох! ох!
Већ си хладна, о Јелице моја,...
Хладна, хладна ко мраморни гробац
У кој’ ће те скоро положити!
И тако ће иструлити твоје
Њежно т’јело? Ох проклество на ме!
Шта си пала демону у крило,
Јадна дјево?... Још пољубац један...
Јоште један и посљедни... Збогом.
АКСЕНТИЈЕ:
(Да на себи нож сакривен нема?)
2 ВЛАСТЕЛИН:
(И ја тога највише се бојим.)
АКСЕНТИЈЕ:
Пријатељу, довољно си маха
Тузи дао, па је већ вријеме
Да одступиш.
МУЦИЈО:
То и хоћу одмах.
Јест, ако сам у заносу страсти
Обневидив до злочина крајњег
Дотјерао, заблуду сам своју
И патњама покајао крајњим,
Па заслужих, мислим, сажаљење
Више него презирање ваше.
Ал оваке страховите патње
Кад у срце човјеку се слегну,
Својом му га распрсну жестином,
И отворе њему пут у вјечност.
(пробада се ножем из њедара)
ЛЕОНОРА:
Не, за Бога!...
2 ВЛАСТЕЛИН:
Нож имаше дојста!
АКСЕНТИЈЕ:
О несрећни војводо, зар тако
Да окончаш?
1 ВЛАСТЕЛИН:
Племенити Муц’јо!
МУЦИЈО:
Сестро, ни ти не треба да живеш.
Њу невину отровом и ножем
Понудио бијах; то ми криви
Под’јелимо сада међу собом.
Нож ја избрах, а ти узми отров.
(Баца јој цакленце, али га шчепа отац Аксентије,)
Над тобом ћу испустити душу...
Потоке сам суза истјерао
Из очију твојих, за оне ти
Ево сузе сву крв моју дајем.
2 ВЛАСТЕЛИН:
Скончао је.
ДИНКО:
Црна, грозна дана!
АКСЕНТИЈЕ:
Леоноро, пошто земљи предаш
Ове жртве твоје, свјетујем те
Да се склониш у самостан, ондје
Твој гр’јех грдни кајући до смрти.
Ти, мој синко, (обративши се Динку) са Деспотом пођи
И уз њега бојном славом настој
Да претрпаш спомен
Ових јадних догађаја што јих
Са хитности којом су се збили
Не могосмо препр’јечити. Мени
Не остаје друго но да плаћан,
Неутјешан вучем се к мом гробу,
И да молим за њихове душе.

(Сврха.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 117 година.