Кнегиња од Трибала (драма у три чина)/31
VII
КНЕГИЊА, ГОСПАВА. ГОСПОДАР ГРОПА, КАПЕТАН ПЕРЛАТ ЕМАНУПЛО, БОЈИНОВИЋ, и још неколико старешнна.
ГОСПОДАР ГРОПА (Узлази уз степеник са осталим старешинама. Чим се успну горе, скидају капе и за све време остају гологлави. Сви су они брижна лица и уморни од борбе. Бојиновић носи о врату везану једну руку.)
КНЕГИЊА (Ослоњена на одар, диже главу): Дакле издаја?
ГОСПОДАР ГРОПА: Подла издаја.
КНЕГИЊА: Рецте још једном, господо, има л’ ма какве наде, или је ово збиља Кројин задњи час?
ГОСПОДАР ГРОПА: После ове издаје узалуд би те било тешити!
КНЕГИЊА (Одру): Чу ли. господару мој! Кројин задњи час! О задњем часу пред тобом зборимо. Пред лицем твојим, ево, признајемо ми, да нисмо кадри били твој свети завет испунити.
ГОСПОДАР ГРОПА: Не чини, госпо, прекоре. Не чини их бар онима који су били кадри изгинути и не чини их овима који су кадри изгинути.
КНЕГИЊА: Па добро, изгинућемо сви! Нек нам то буде последња реч одлуке. Нек Моз, кад ликујући уђе у ове зидине, затече само наше гробове и, место поздравних усклика побеђених, нека га поздрави презриви осмех хладних лешина.
КАПЕТАН ПЕРДУЧИ: Прости, маркезо светла, што ћу другаче зборити. Младости твојој гроб није постеља, слава Кројина не тражи твоју смрт. Ако Мозовој победи треба и задње жртве поднети, тад остани, маркезо ту, крај мртва тела господара свог. Ми ћемо својим грудима кулу опасати и тек последњи од нас кад испусти мач, моћи ће Моз овај праг прекорачити.
ГОСПОДАР ГРОПА: Тренутак није, госпо, за дуги разговор... Одсудни час иште и одсудну одлуку. Моз је на доњим бедемима већ, а три хиљаде Дебрана, са издајства Владенијева, ено му листом прилазе и поздрављају победника, љубимца свог. У овоме часу дати живот без циља, значи избећи дужност част Кројину да спасемо. Храброст је мања врлина од мудрости у часу одсудном.
КНЕГИЊА: Шта мудрост може тамо где већ господари смрт?
ГОСПОДАР ГРОПА: Рећи ћу ти и то, госпо, ма да је тешко рећ’. Седина ме је обујмила, а нигда још досад ту кобну не изрекох реч. Па ипак. Кад је свима зазорно... рећи ћу је ја! (Са тешким болом)...Предаја!
КНЕГИЊА (Цикне): Не! Само то не!
ГОСПОДАР ГРОПА: Часна предаја!
КНЕГИЊА (Одлучно): Никаква! Часна може бити само смрт, а не предаја! (Одру) Господару, чу л’ страшну реч?! Збори, збори, време је мртви да прозборе; задњи је већ час твоја да се чује реч! (Ужаснута од помисли наставља сама себи) ...Предаја?!.... Њему?... Мозу се предати?... (Стресе се. Гласно) Не, тако не мислите и ви, господо! (Погледа по свима редом, они оборили главе и ћуте. Разумев да сви мисле као и Господар Гропа пренеражено)... Ил’ мислите сви?!
ГОСПОДАР ГРОПА: Кад судба коло завитла, сваки тренутак што мине прошлост је која се више не враћа. Ми посласмо већ Мозу гласника да му понуди часну предају.
КНЕГИЊА (Поражена): Посласте?
ГОСПОДАР ГРОПА: Да нисмо, ми не би могли, у овоме часу, напустити војску и доћи овде на збор.
КНЕГИЊА: Посласте, велиш, војводо?!... У чије име? Ко је тај ко је смео Мозу понудити Конте Бранов мач, у име њега мртвога?
ГОСПОДАР ГРОПА: Нико, од нас не би поумио да вређа име мртвога господара свог. Његов мач нисмо понудили.
КНЕГИЊА: Ко је отишао?
ГОСПОДАР ГРОПА: Посласмо капетана Стреза и једног старешину.
КНЕГИЊА (Размишља): Предати?.... Њему се предати?!... (Тргне се пробуђена новом одлуком коју је у томе тренугку донела.) Па добро, кад већ мора бит’, тад једно тражим за себе. Нека се Мозу постави услов, кад у град уђе војском победном, да поштеди наша гроба два, господарев и — мој! (Глас рога).
ГОСПОДАР ГРОПА: Капетан Стрез се враћа. Чујмо, госпо, најпре Мозове услове!
КНЕГИЊА (Јетко): А ви му своје нисте поставили?
ГОСПОДАР ГРОПА: Један једини: да туђинска војска не сме у Кроју крочити да не оскрнави тле на које туђа нога још никад није згазила.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|