Kneginja od Tribala (drama u tri čina)/31
VII
KNEGINjA, GOSPAVA. GOSPODAR GROPA, KAPETAN PERLAT EMANUPLO, BOJINOVIĆ, i još nekoliko starešnna.
GOSPODAR GROPA (Uzlazi uz stepenik sa ostalim starešinama. Čim se uspnu gore, skidaju kape i za sve vreme ostaju gologlavi. Svi su oni brižna lica i umorni od borbe. Bojinović nosi o vratu vezanu jednu ruku.)
KNEGINjA (Oslonjena na odar, diže glavu): Dakle izdaja?
GOSPODAR GROPA: Podla izdaja.
KNEGINjA: Recte još jednom, gospodo, ima l’ ma kakve nade, ili je ovo zbilja Krojin zadnji čas?
GOSPODAR GROPA: Posle ove izdaje uzalud bi te bilo tešiti!
KNEGINjA (Odru): Ču li. gospodaru moj! Krojin zadnji čas! O zadnjem času pred tobom zborimo. Pred licem tvojim, evo, priznajemo mi, da nismo kadri bili tvoj sveti zavet ispuniti.
GOSPODAR GROPA: Ne čini, gospo, prekore. Ne čini ih bar onima koji su bili kadri izginuti i ne čini ih ovima koji su kadri izginuti.
KNEGINjA: Pa dobro, izginućemo svi! Nek nam to bude poslednja reč odluke. Nek Moz, kad likujući uđe u ove zidine, zateče samo naše grobove i, mesto pozdravnih usklika pobeđenih, neka ga pozdravi prezrivi osmeh hladnih lešina.
KAPETAN PERDUČI: Prosti, markezo svetla, što ću drugače zboriti. Mladosti tvojoj grob nije postelja, slava Krojina ne traži tvoju smrt. Ako Mozovoj pobedi treba i zadnje žrtve podneti, tad ostani, markezo tu, kraj mrtva tela gospodara svog. Mi ćemo svojim grudima kulu opasati i tek poslednji od nas kad ispusti mač, moći će Moz ovaj prag prekoračiti.
GOSPODAR GROPA: Trenutak nije, gospo, za dugi razgovor... Odsudni čas ište i odsudnu odluku. Moz je na donjim bedemima već, a tri hiljade Debrana, sa izdajstva Vladenijeva, eno mu listom prilaze i pozdravljaju pobednika, ljubimca svog. U ovome času dati život bez cilja, znači izbeći dužnost čast Krojinu da spasemo. Hrabrost je manja vrlina od mudrosti u času odsudnom.
KNEGINjA: Šta mudrost može tamo gde već gospodari smrt?
GOSPODAR GROPA: Reći ću ti i to, gospo, ma da je teško reć’. Sedina me je obujmila, a nigda još dosad tu kobnu ne izrekoh reč. Pa ipak. Kad je svima zazorno... reći ću je ja! (Sa teškim bolom)...Predaja!
KNEGINjA (Cikne): Ne! Samo to ne!
GOSPODAR GROPA: Časna predaja!
KNEGINjA (Odlučno): Nikakva! Časna može biti samo smrt, a ne predaja! (Odru) Gospodaru, ču l’ strašnu reč?! Zbori, zbori, vreme je mrtvi da prozbore; zadnji je već čas tvoja da se čuje reč! (Užasnuta od pomisli nastavlja sama sebi) ...Predaja?!.... Njemu?... Mozu se predati?... (Strese se. Glasno) Ne, tako ne mislite i vi, gospodo! (Pogleda po svima redom, oni oborili glave i ćute. Razumev da svi misle kao i Gospodar Gropa preneraženo)... Il’ mislite svi?!
GOSPODAR GROPA: Kad sudba kolo zavitla, svaki trenutak što mine prošlost je koja se više ne vraća. Mi poslasmo već Mozu glasnika da mu ponudi časnu predaju.
KNEGINjA (Poražena): Poslaste?
GOSPODAR GROPA: Da nismo, mi ne bi mogli, u ovome času, napustiti vojsku i doći ovde na zbor.
KNEGINjA: Poslaste, veliš, vojvodo?!... U čije ime? Ko je taj ko je smeo Mozu ponuditi Konte Branov mač, u ime njega mrtvoga?
GOSPODAR GROPA: Niko, od nas ne bi poumio da vređa ime mrtvoga gospodara svog. Njegov mač nismo ponudili.
KNEGINjA: Ko je otišao?
GOSPODAR GROPA: Poslasmo kapetana Streza i jednog starešinu.
KNEGINjA (Razmišlja): Predati?.... Njemu se predati?!... (Trgne se probuđena novom odlukom koju je u tome trenugku donela.) Pa dobro, kad već mora bit’, tad jedno tražim za sebe. Neka se Mozu postavi uslov, kad u grad uđe vojskom pobednom, da poštedi naša groba dva, gospodarev i — moj! (Glas roga).
GOSPODAR GROPA: Kapetan Strez se vraća. Čujmo, gospo, najpre Mozove uslove!
KNEGINjA (Jetko): A vi mu svoje niste postavili?
GOSPODAR GROPA: Jedan jedini: da tuđinska vojska ne sme u Kroju kročiti da ne oskrnavi tle na koje tuđa noga još nikad nije zgazila.
|