Кнегиња од Трибала (драма у три чина)/1
ПРВИ ЧИН
ГРАД КРОЈА
(Део источнога бедема на коме се, са широке кружне терасе, пење висока шестоугаона кула која на спрату носи као опасач око себе балкон, којим шета стражар и осматра. На тераси, која се пребија у виши и нижи део, на првоме један испуст у зиду који служи као заклон другоме стражару. У кулу се пење на два три степена и улази кроз гвоздена врата. Под прозором куле, на предњој страни, у дну је тамнички прозор. Са нижега дела терасе води шири, стрменит пут, каменом балустрадом ограђен, на доње бастионе, од којих се врхови догледају. Доле, у позадини, кршевита гора, камен и ретка шумица, а на врху једног од предњих и онижих брда канена кула мотриља, на којој ће се доцније, кад падне вече, прозор осветлити. Још даље високе и масивне планине.
Сунце је већ пало, још само вечерња румен траје и дан се лагано гаси.)
I
ЈОВАН СТРЕЗ: Недаћа је велика! Бар да нас је мимоишла сад, кад су нам његова мудрост и његов мач највише требали.
КАПЕТАН ПЕРДУЧИ: Кнежевом омрћу Моз је добио половину победе.
КАПЕТАН ПЕРЛАТ: Зар о смрти зборите, зар нема наде никакве?
ПЕТАР ЕМАНУИЛО: Одиста, зар рани нема пребола?
ЈОВАН СТРЕЗ: Ако је под срцем, нема јој пребола.
КАПЕТАН ВОЈНОВИЋ: Под срцем је да, и само милостиви Бог може отклонити од нас удес зао.
ЈОВАН СТРЕЗ: Капетане Владеније, је ли Господар имао ок- лоп на себи?
КАПЕТАН ВЛАДЕНИЈЕ: Имао је, ал’ поуздана рука умела је наћи срце и под оклопом.
ЈОВАН СТРЕЗ: Чија л’ то поуздана рука? Још није пала мрка ноћ, зар му у сутон ниси могао лице сагледати?
КАПЕТАН ПЕРДУЧИ: Касно сам стигао, те не чух, господо, како се све то десило?
ЈОВАН СТРЕЗ: Уз кнеза беше капетан Владеније, он једини ти може рећи то.
КАПЕТАН ВЛАДЕНИЈЕ (Устаје и прилази групи): Рекох већ, и ево ћу поновити. Још с ране вечери, чим стража објави да непријатељ напушта логоре на бигоровим стенама и креће на исток, Господар Кнез се забрину. Рече ми: "Капетав Владеније, Моз нас је заваравао са запада све док топ није салио, а од прве му је намера да удари с истока”.
ЈОВАН СТРЕЗ: Увек сам тврдио, Моз познаје добро овај град, познаје сваки камен на њему, зна стене и пропусте, и зна да су бедеми с истока најслабији са пролома који им је лане нанео трус.
ИВО БОЈИНОВИЋ: А зар не би знао, кад се до јуче овде с нама борио, те слава Кројина и његовим је мачем писана.
КАПЕТАН ВЛАДЕНИЈЕ (Наетавља казивање): Забринут позва ме Господар те пођосмо да обиђемо источне бедеме. Господар је журио да се још ноћас камен нанесе и пролом затисне, и сам је настојавао да се сврши посао тај. Кад сунце клону, ја опоменух Господара да је доцкан већ и да га код куле чекају старешине које је позвао на договор. Господар ми тада наложи да се још једном испнем на бедем који смо мало час напустили, и отуда да осмотрим догледа ли се непријатељ. Он оста сам у ноћи, и кад пођох низ стрмину, ја чух један таман крик. Потеци кнезу, али га затекох крвљу обливеног, машући руком према страни којом је убица замакао.
ЈОВАН СТРЕЗ: Зар не изусти кнез ни једну више реч?
КАПЕТАН ВЛАДЕНИЈЕ: Говорио је неке речи нејасне, прибравши задњу снагу у борби са смрћу. Свака реч била му је део живота, али — из самртникових речи ништа не разабрах...
КАПЕТАН ПЕРЛАТ: Па потече ли за убицом?
КАПЕТАН ВЛАДЕНИЈЕ: Како да не, ал’ већ беше узалуд. Јер, дуго оставих кнеза те му се из ране отворене силна крв источи.
ПЕТАР ЕМАНУИЛО: Те шта учини?
КАПЕТАН ВЛАДЕНИЈЕ: Убица ми замаче, а кнезу дође задњи час те позвах стражу с бедема и укрстисмо копља те понесмо обамрла кнеза да се бар овде, у кули, са душом опрости.
КАПЕТАН ПЕРДУЧИ: Како је кнегиња примила удар тај?
КАПЕТАН ВЛАДЕНИЈЕ: Ја не знам, нисам јој смео на очи; болео ме је удес њен.
ПЕТАР ЕМАНУИЛО: Убица није непријатељ, јер где би у град доспео, али је можда плаћеник...
КАПЕТАН ПЕРЛАТ: Ил’ издајник...
КАПЕТАН БОЈИНОВИЋ: Ил’ Мозов поклоник...
ЈОВАН СТРЕЗ: А ја чак слутим...
КАПЕТАН ВЛАДЕНИЈЕ (Узнемирено): Шта?
ЈОВАН СТРЕЗ: Једном — још првих дана опсаде — водио сам дуг разговор са Господаром кнезом. Рекох му да у нашој посади имамо три хиљаде Дебрана, Мозу наклоњених, а кнез ми рече да он њима верује. „А неће ли се међ’ толикима ма један наћи — рекох кнезу тад — који ће поумити да наклоност Мозу крвавом мржњом искаже!” Тад ми рече кнез: „Не бојим се ја руке непријатељеве; та рука смрт ми неће задати!”
ПЕТАР ЕМАНУИЛО: Но?
ЈОВАН СТРЕЗ: „Бојим се, рече, змије која ми под прагом спије.”
КАПЕТАН ПЕРЛАТ: Чудних ли речи, ја им смисао не разумем.
ЈОВАН СТРЕЗ: Да, не дозире се истина затворених очију. — Ал’ дозирете ли бар Мозову војску која нам је опасала град. Веле уходе: сто двадесет их је хиљада. Нека је мање, нека је пола од тог и нека пола изгине — оно што остане, четири пута је већа сила од наше посаде. Па дозирете ли бар шта ту и толику силу искупи; шта одведе Моза, најхрабријег војводу Скендеровог, у издају?
КАПЕТАН ПЕРЛАТ: Веле...
ЈОВАН СТРЕЗ: Не збори, капетане, о ономе што веле, већ о ономе што знаш. Знаш добро ти шта је Моза одвело у издају, као што знаш и то, да је руку која данас зари мач у груди кнежеве водило исто то. Не опсађује Кроју Моз да би нас победио; не забада убица нож кнезу у срце да би нам вођу смакнуо.
КАПЕТАН ПЕРДУЧИ: Већ?...
ЈОВАН СТРЕЗ: Само тај ком женски осмех још није душу замаглио, могао би се зар и питати: шта бива и зашто све то што бива око нас.
КАПЕТАН ВЛАДЕНИЈЕ: Капетане, реци јасније, чији осмех то?
ЈОВАН СТРЕЗ: Што мене питаш, капетане, кад си одговором ближи себи сам.
КАПЕТАН ВЛАДЕНИЈЕ: Доврши ипак ту пакосну реч!
ЈОВАН СТРЕЗ: Што бих ја, време ће је довршити.
КАПЕТАН ВЛАДЕНИЈЕ: Ал’ време неће тебе ослободити да покајеш ту ружну потвору. (Трза иач) За Кнегињину част!
ЈОВАН СТРЕЗ: Знао сам да ће то младост бити која ће се заложити! (Вади мач).
КАПЕТАН ПЕРДУЧИ (Вади такође мач): Не младост само већ и дужност витешка!
КАПЕТАН БОЈИНОВИЋ (Такођер вади мач): И оданост кнезу и дому његовом! (Сви потржу мачеве и, подељени у две групе, укрсте их).
|