Kneginja od Tribala (drama u tri čina)/1
PRVI ČIN
GRAD KROJA
(Deo istočnoga bedema na kome se, sa široke kružne terase, penje visoka šestougaona kula koja na spratu nosi kao opasač oko sebe balkon, kojim šeta stražar i osmatra. Na terasi, koja se prebija u viši i niži deo, na prvome jedan ispust u zidu koji služi kao zaklon drugome stražaru. U kulu se penje na dva tri stepena i ulazi kroz gvozdena vrata. Pod prozorom kule, na prednjoj strani, u dnu je tamnički prozor. Sa nižega dela terase vodi širi, strmenit put, kamenom balustradom ograđen, na donje bastione, od kojih se vrhovi dogledaju. Dole, u pozadini, krševita gora, kamen i retka šumica, a na vrhu jednog od prednjih i onižih brda kanena kula motrilja, na kojoj će se docnije, kad padne veče, prozor osvetliti. Još dalje visoke i masivne planine.
Sunce je već palo, još samo večernja rumen traje i dan se lagano gasi.)
I
JOVAN STREZ: Nedaća je velika! Bar da nas je mimoišla sad, kad su nam njegova mudrost i njegov mač najviše trebali.
KAPETAN PERDUČI: Kneževom omrću Moz je dobio polovinu pobede.
KAPETAN PERLAT: Zar o smrti zborite, zar nema nade nikakve?
PETAR EMANUILO: Odista, zar rani nema prebola?
JOVAN STREZ: Ako je pod srcem, nema joj prebola.
KAPETAN VOJNOVIĆ: Pod srcem je da, i samo milostivi Bog može otkloniti od nas udes zao.
JOVAN STREZ: Kapetane Vladenije, je li Gospodar imao ok- lop na sebi?
KAPETAN VLADENIJE: Imao je, al’ pouzdana ruka umela je naći srce i pod oklopom.
JOVAN STREZ: Čija l’ to pouzdana ruka? Još nije pala mrka noć, zar mu u suton nisi mogao lice sagledati?
KAPETAN PERDUČI: Kasno sam stigao, te ne čuh, gospodo, kako se sve to desilo?
JOVAN STREZ: Uz kneza beše kapetan Vladenije, on jedini ti može reći to.
KAPETAN VLADENIJE (Ustaje i prilazi grupi): Rekoh već, i evo ću ponoviti. Još s rane večeri, čim straža objavi da neprijatelj napušta logore na bigorovim stenama i kreće na istok, Gospodar Knez se zabrinu. Reče mi: "Kapetav Vladenije, Moz nas je zavaravao sa zapada sve dok top nije salio, a od prve mu je namera da udari s istoka”.
JOVAN STREZ: Uvek sam tvrdio, Moz poznaje dobro ovaj grad, poznaje svaki kamen na njemu, zna stene i propuste, i zna da su bedemi s istoka najslabiji sa proloma koji im je lane naneo trus.
IVO BOJINOVIĆ: A zar ne bi znao, kad se do juče ovde s nama borio, te slava Krojina i njegovim je mačem pisana.
KAPETAN VLADENIJE (Naetavlja kazivanje): Zabrinut pozva me Gospodar te pođosmo da obiđemo istočne bedeme. Gospodar je žurio da se još noćas kamen nanese i prolom zatisne, i sam je nastojavao da se svrši posao taj. Kad sunce klonu, ja opomenuh Gospodara da je dockan već i da ga kod kule čekaju starešine koje je pozvao na dogovor. Gospodar mi tada naloži da se još jednom ispnem na bedem koji smo malo čas napustili, i otuda da osmotrim dogleda li se neprijatelj. On osta sam u noći, i kad pođoh niz strminu, ja čuh jedan taman krik. Poteci knezu, ali ga zatekoh krvlju oblivenog, mašući rukom prema strani kojom je ubica zamakao.
JOVAN STREZ: Zar ne izusti knez ni jednu više reč?
KAPETAN VLADENIJE: Govorio je neke reči nejasne, pribravši zadnju snagu u borbi sa smrću. Svaka reč bila mu je deo života, ali — iz samrtnikovih reči ništa ne razabrah...
KAPETAN PERLAT: Pa poteče li za ubicom?
KAPETAN VLADENIJE: Kako da ne, al’ već beše uzalud. Jer, dugo ostavih kneza te mu se iz rane otvorene silna krv istoči.
PETAR EMANUILO: Te šta učini?
KAPETAN VLADENIJE: Ubica mi zamače, a knezu dođe zadnji čas te pozvah stražu s bedema i ukrstismo koplja te ponesmo obamrla kneza da se bar ovde, u kuli, sa dušom oprosti.
KAPETAN PERDUČI: Kako je kneginja primila udar taj?
KAPETAN VLADENIJE: Ja ne znam, nisam joj smeo na oči; boleo me je udes njen.
PETAR EMANUILO: Ubica nije neprijatelj, jer gde bi u grad dospeo, ali je možda plaćenik...
KAPETAN PERLAT: Il’ izdajnik...
KAPETAN BOJINOVIĆ: Il’ Mozov poklonik...
JOVAN STREZ: A ja čak slutim...
KAPETAN VLADENIJE (Uznemireno): Šta?
JOVAN STREZ: Jednom — još prvih dana opsade — vodio sam dug razgovor sa Gospodarom knezom. Rekoh mu da u našoj posadi imamo tri hiljade Debrana, Mozu naklonjenih, a knez mi reče da on njima veruje. „A neće li se međ’ tolikima ma jedan naći — rekoh knezu tad — koji će poumiti da naklonost Mozu krvavom mržnjom iskaže!” Tad mi reče knez: „Ne bojim se ja ruke neprijateljeve; ta ruka smrt mi neće zadati!”
PETAR EMANUILO: No?
JOVAN STREZ: „Bojim se, reče, zmije koja mi pod pragom spije.”
KAPETAN PERLAT: Čudnih li reči, ja im smisao ne razumem.
JOVAN STREZ: Da, ne dozire se istina zatvorenih očiju. — Al’ dozirete li bar Mozovu vojsku koja nam je opasala grad. Vele uhode: sto dvadeset ih je hiljada. Neka je manje, neka je pola od tog i neka pola izgine — ono što ostane, četiri puta je veća sila od naše posade. Pa dozirete li bar šta tu i toliku silu iskupi; šta odvede Moza, najhrabrijeg vojvodu Skenderovog, u izdaju?
KAPETAN PERLAT: Vele...
JOVAN STREZ: Ne zbori, kapetane, o onome što vele, već o onome što znaš. Znaš dobro ti šta je Moza odvelo u izdaju, kao što znaš i to, da je ruku koja danas zari mač u grudi kneževe vodilo isto to. Ne opsađuje Kroju Moz da bi nas pobedio; ne zabada ubica nož knezu u srce da bi nam vođu smaknuo.
KAPETAN PERDUČI: Već?...
JOVAN STREZ: Samo taj kom ženski osmeh još nije dušu zamaglio, mogao bi se zar i pitati: šta biva i zašto sve to što biva oko nas.
KAPETAN VLADENIJE: Kapetane, reci jasnije, čiji osmeh to?
JOVAN STREZ: Što mene pitaš, kapetane, kad si odgovorom bliži sebi sam.
KAPETAN VLADENIJE: Dovrši ipak tu pakosnu reč!
JOVAN STREZ: Što bih ja, vreme će je dovršiti.
KAPETAN VLADENIJE: Al’ vreme neće tebe osloboditi da pokaješ tu ružnu potvoru. (Trza iač) Za Kneginjinu čast!
JOVAN STREZ: Znao sam da će to mladost biti koja će se založiti! (Vadi mač).
KAPETAN PERDUČI (Vadi takođe mač): Ne mladost samo već i dužnost viteška!
KAPETAN BOJINOVIĆ (Također vadi mač): I odanost knezu i domu njegovom! (Svi potržu mačeve i, podeljeni u dve grupe, ukrste ih).
|