Калуђер и хајдук/V
V
Леп јесењи дан нагињао је заранцима у богатој долини Топлице међу Прокупљем и Плочником. Путем уз реку јахаше један ко-њаник. Одело на њему беше српско, власте-оско, коњ зеленко под њим арапскога соја, као огањ живи.
Пред једном раскрсницом сеоско стадо и пред њим пастир. Овце иђаху мирно, па-стирче весело дуваше у свиралу некакву ве-селу народну игру. Могло му је бити око петнаест година.
— Чујеш, дијете, повика путник власте-лин некаквим туђинским нагласком, можеш ли ми казати је ли ово жупа Витомира Гвоз-деновића и куда је пут у његове дворе?
Путник је знао да негде треба с глав-нога пута скренути к северу, па је мислио да ли то није на тој раскрсници.
Пастирче коме се он обратио само се насмеја на то његово питање.
— Доиста си из далека, одговори оно, кад ни то не знаш.
Па га стаде мерити од главе до пете.
— Хоћеш ли казати, поче онај љутито. Ако не кажеш, сад ћу те биче^м.
И стаде тражити бич иза себе на седлу.
Пастирче само разрогачи очи на њ, али се окрете брзо, успуза се као веверица уз једну стену, и озго — где му се ничим не могаше досадити — поче се плазити и сме-јати на путника.
Путник, опет, псујући на неком непозна-том језику, ожеже коња и оде даље, а па-стирче оста гледајући за њим све док се и последњи прамен магле од његова зеленка не изгуби у даљини.
— Светска луда ли је, Турчин ли је, го-вораше настирче само у себи. Будала, не зна Гвозденовића двор, а у њ би и наша сеоска крава погодила!
И као да ништа није ни било, оде даље за овцама.
Непознати путник запита друге, и после кратког времена стиже куд је наумио.
У Гвозденовића је у тај мах било пуно гостију. Он је славио Светога Тому. Путник се јави момцима, и каза им неколико речи, по којима га је ваљало приказати господару.
На скоро се јави сам Гвозденовић да при-хвати изненаднога госта, који, чекајући оно неколико секунада, с поуздањем сукаше ду-гачке црне брке и брисаше марамом зној с чела. Коња му одведоше у коњушнице, а њега сам Гвозденовић уведе на једна мала вра-танца у особито одељење дворца.
— Ти си, дакле, дворник честитога па-дишаха што си мој дом удостојио почасти да му на подове стресеш прах с обуће твоје. Силна ли је милост падишахова, кад шаље слуге своје с љубављу онамо где може мачем све покорити или упропастити, рече Гвозде-новић, дубоко се клањајући пред преобученим Турчином.
— Ја сам, честити Гвозденовићу, рече Ибрахим-беј. Ја ти носим поздравље од че-ститога цара да помогнеш не би ли се на миру свршило што сабљом и крвљу може бити у сваки тренутак, кад се султану прохте.
Узгред да кажемо да је Гвозденовић при-ликом последње његове мисије у Дренопољу пристао на поверљив предлог великог везира, да му он може од времена до времена по-слати свога човека по извештаје. Томе чо-веку је Гвозденовић имао том приликом и да одговори на питања султанова, која би му тај везиров човек усмено саопштио. Први пут је тада било да тај везирски и султански чо-век дође Гвозденовићу. И ма колико да је кућа Гвозденовића велика и навикла на госте, ма колико да је Гвозденовић био умешан и извежбан у опхођењу, зла савест му не даде да се брзо разбере у начину како да прими новога госта. С тога одлучи да га не води у дворану међу госте, него да га прими од њих засебице.
Момци донесоше пред Ибрахим-беја чи-
таву софру разних понуда за послужење, и јела, и вина, и медовине.
Одлучивши се да новога госта не води међу остале госте свога крснога имена, Гвоз-деновић, с многим клањањем, исприча новоме госту какав му је празник тога дана. Он му рече какве је госте, њега ради, на кули оста-вио и објасни за што га не прима другоја-чије. Чујући то Ибрахим-беј стаде са свом својом источњачком углађеношћу молити Гвоз-деновића да на њ и не мисли, као да није ту, докле год се та домаћа свечаност са свим не сврши. Тако га Гвозденовић остави, пре-поручивши своме највештијем момку да би му нарочито на услузи био.
У тај мах гости су таман били при тре-нутку када треба напити у здравље домаћину и његову крсном имену.
Уврх софре, која је била постављена на кули, седео је владика из Беле Цркве, госпо-дин Венедикт. До владике је седео архиман-дрит Калистрат, игуман манастира Светог Ни-коле у Белој Цркви.
Чим се лукави Гвозденовић оздо вратио, владика уста, напи у здравље домаћину и крсном имену и отпева тропар Светога Томе. Сви гости отпеваше Многаја љета! Сви се ижљубише с домаћином и честиташе му.
Пошто је Гвозденовић с пехаром у руци захвалио епископу и напио њему и гостима, момци су журили се да опет напуне испра-жњене пехаре. Гвозденовић се онда на ново диже да наздрави човеку најпопуларнијем п најчувенијем онде међу њима, архимандриту манастира Светога Николе, Калистрату.
— Браћо и господо, моји драги гости и пријатељи, отпоче речити домаћин, ову купу да пијемо у здравље нашега пречаснога оца, архимандрита Калистрата, нашега оп-штег и много цењеног учитеља. Хвала ти, пречасни оче, што си зрако.м твоје узвишене вере и науке, којим те надарише твоји труди, Божјим духом надахнути, обасјао и мој смерни дом. С тобом се у моју кућу уселио нов Божји благослов. Наш народ штује учитеља као и родитеља. Ти си, оче Калистрате, твојом пле-менитом науком усадио корен свега честитога и доброга у моју децу, у мога првенца Која-дина. Бог милостиви нека саслуша твоје мо-литве, нека испуни твоја надања, нека на-врши твоје најтоплије жеље, јер су те жеље само на спасење вери и народу.
Гости опет искрено запеваше Многаја љета!
— Бог те саслушао! Да Бог да све тако било! Амин да Бог да! одговори други један властелин, који је седео супрот Гвозденовићу, па сад беше скочио и куцаше се својом ку-пом с њим и с архимандритом.
— Амин да Бог да! гласно повикаше сви гости.
Видећи општи одзив и признање, архи-мандрит Калистрат замоли епископа Венедикта, свога старешину, за допуштење и уста да се захвали. Сви се ућуташе.
— Божји благослов нек је на вама, про-говори архимандрит. Свака добра реч, којом мене поздрављате, украс је цркви којој слу-жим. Никада с ваших домова не слазила бла-годет духа господњега! А вама нека је пре-поручена црква и вера православна. Господо честита и браћо драга, тешка су времена на-стала. Све нас чекају тешка искушења. Нека Бог свакога подржи у тешким тренутцима који чекају свакога од нас. Нека Бог буде свакоме милостив!
Громовито А.мин да Бог да! још један-пут затресе огромне зидове Гвозденовићеве куле и одјекиваше на све стране по двори-шту. Момци су живо секли с ражњева печене прасце и јагањце и разносили на трпезу. Мало даље, жене, нарочито веште гибаници, држале су на супрашци готово своје тесто, да се може вадити на велике сребрне тањире и из-носити пред госте. На узвишеном месту са стране гостима седела су два гуслара, Ми-лојко, с којим ћемо се познати мало даље, и још један. Милојко је певао о цару Сте-фану, а онај други о краљу Дечанскоме и о боју с Бугарима. Гости су слушали с наро-чито великом меланхоличном пажњом.
Сви Гвозденовићеви гости нису могли стати за парадну велику софру на горњем боју куле. Ту су били само најодличнији. Слу-жене су још две три софре у авлији, на којима се гостио млађи свет, који је ручак у брзо свршавао, па се журио потецншшу, или како бисмо ми данас рекли, тркалишту, на пољицу испред градића, где је такође било изнето једно буре вина за оне који би пити хтели. Ту на потецишту играле су се све ви-тешке игре онога времена. Ред је држао је-дан старији властелин из суседства. Најпре је било надстрељивање, за оне који су за то вештине имали. Један је заиста устрелио кроз беочуг јабуку, која је, у истом правцу, даље била на копље натакнута. Кад је надстрељи-вање завршено, дошле су на ред игре на коњу. Млади момци су у трку коњском ба-цали напред свој калпак, па су га руком хва-тали, не пуштајући да на земљу падне. Или су копљем у трку коњском скидали халку са ступца, на ком је била окачена. После су на-стале трке коњске. па трке пешачке, па пре-скакање, па бацање камена с рамена. Сва се омладина из околине била сакупила на те игре. и ту је, на потецишту, ишла врева, га-лама и весеље као на каквом црквеном са-бору. При одморима се и ту уз чашу вина могао чути гуслар Милојко, који је неко време и господи на кули своје песме певао. Господа на кули су га слушала на свој на-чин; омладина је овде висила о његовим ре-чима, гутајући сваку реч и сваки слог ње-зин. То је онда било врело за познање на-родне историје.
Међу тим, баш кад су момци на кулу међу главне госте уносили печење и гиба-ницу, вратар објави долазак новога госта. Био је то Петар Станојевић, ћефалија града Копријана1, а долазио је по поруци деспота
Ђурђа.
Ћефалија Петар уђе у трпезарију под калпаком, на ком је била перјаница са че-ленком. И он беше опасан златним појасом, а на себи је имао црвену доламу, с мачем о бедрима. У руци је носио свитак хартије, од којега је о црвеној свили висио златан печат државни.
Нашавши очима Гвозденовића, ћефалија Петар се поклони, и приступивши му ближе поздрави се с њиме и пољуби и честита му славу.
— Наш превисоки господар, деспот Ђурађ наложио ми је, отпоче ћефалија, да твоме господству на данашњи дан крснога имена лично предам ову његову хрисовуљу, и да ти је прочитам, пошто сам јој, по високој вољи деспотовој, ја милосник (извршилац).
С тим речима ћефалија разви повељу са златним печатом, и прочита како деспот своме драгом властелину Витомиру Гвозденовићу поклања у баштину на вечита времена, пет села у Морави не далеко од града Копри-јана, за превелике услуге, учињене Србији и дому деспотову.
Ново весеље заори се двораном и кроз цео дом великога властелина. Гвозденовић је био дубоко узбуђен. Нареди момцима да пе-харе напуне најбољим вином које је имао и које је лане купио од неких Дубровчана у Новом Брду.
Пошто се већ примицало вече, гости су поустајали од трпезе и почели се међу собом разговарати. Неки су се спремали да полазе; неки су мислили да онде ноће, пошто су били из даљине, па да сутра кућама пођу.
Поред свега што се с поља видело и што се по обичају чинило, гости су Гвозде-новићеви обузети били тешком бригом. Сва-кога је тиштао густ облак који се био наднео над Србијом, као кобна слутња. У међусобним разговорима сви су признавали да се у Ср-бији не може водити другојачија политика него она коју је водио деспот Ђурађ, поли-тика мира и покорности. Нико није био ни за дражење ии за изазивање. Нико није био за то да се Србија у политици против Турске удружи с католичким државама и с Угарском, или с Јанком Сибињанином и с његовом пар-тијом у Угарској, уз коју је понеко и из Ср-бије пристајао. Али опет нико није био за-довољан.
— Све је лепо, говораше властеличић Плетикосић, али чиме нас турски султан обез-беђује да ће остати све што стоји, овако како је и на овоме, још само педесет година? Ко год дође отуда испреко границе, говори дру-гојачије. Они који су некад овде држали села поручују по људима својим познаницима овуда да ће скоро доћи да их опет заузму. Куда ћемо онда ми? У Скопљу и околини Турци гоне нашу веру и терају свет да се турчи. Многи их слушају. У Скопљу се отворено говори да неће проћи година две, па ће нестати и деспота, и Србије, и овуда ће се раширити турски пашалуци, као што су се онамо, јужно од Новог Брда, већ раши-рили по некадашњој Костадиновој и Марковој земљи.
— Па говори се свашта, Плетикосићу, одговори Гвозденовић, али све не треба ве-ровати. Има султан доста своје земље и блага без мере и без броја. Од нас и од наше ми-рољубивости зависи да за дуго задржимо ово што је. Само кад Сибињанин Јанко не би имао својих присталица и овамо; кад се само не би мислило да се може повратити оно што је било под царем Стефаном. Цар Стефан је био велики јунак, али је грешио што је мислио да његовој снази граница нема. Ето видите до чега смо дошли.
— Славни и силни цар Стефан! уздахну један младић. Зашто његова властела нису боље чувала његов аманет и његове поруке? Не бисмо били у овом у чем смо сад!
— Хе, младићу, рече Гвозденовић, теби је све властела крива, а и сам си властелин. И ти би, чини ми се, радо пошао за Сиби-њанином, а заборављаш како је Јанко на Ко-сову страдао!
— Па видиш, честити господине, страда се, кад се добро ради, али за то добро не губи своје цене. Ни овако се не можемо ни-како одржати, па не можемо. Ја мислим увек косовски. Ако морамо падати и пасти, да попадамо с мачем у рукама.
— Да попадамо часно, прихвати мало оштрије стари Плетикосић. Од часна пада остаје частан и светао спомен, који ће по-томство држати при свести и при крепости.
Разговор међу већ угрејаним људима поче узимати неповољан обрт. Гвозденовић никако није марио за тај правац. Али у тај мах јави се стари отац Панкратпје, калуђер царице Маре, и властелин Богоје Васиљевић, из царичине околине, одређен за личну службу царици Мари. Чувши како је Свети Тома крсно име Гвозденовићево, царица Мара их беше упутила да у њено име честитају славу Гвозденовићу.
Разговор се окрете на царицу Мару, која се већ од прошлога пролећа налажаше у томе крају. Људи нису могли да се нахвале царичине доброте спрам света који јој се јављао и који је живео у њезиноме благом подручју. Није било бедника ни сиромаха, за којега је она сазнала, да му није помоћи пружила. Болесницима се нарочито одазивала. Манастир Свете Богородице, задужбина Сте-фана Немање, био је осиромашио. Догодило се да му је земље поотимала бесна околна властела, што се, у оно време, редовно до-гађало и на другим местима, и да су му се људи разбегли. Женска управа у манастиру није годила домаћинским пословима. Од како је царица Мара у манастиру, показао се у свему напредак. Царица је штедром руком додавала манастиру из свога двора, који је, у непосредној близини, одвојено за њу био саграђен. Сваки дан се на вратима двора раздавао сиротињи хлебац, а о сваком об-року, о ручаници и у вече, изношено је на врата топло јело, које се давало путнику и намернику. С тога се само благослов сипао за царицу с уста сиромашких. Нико није могао да се нахвали њене доброте. Она сама уживала је у црквеним молитвама, у звуку звона, у певању калуђерица и у лепотама службе. Кроз шеснаест година што их је провела на султановом двору у страху и зебњи од господара и од његових страсних пожуда, једва се, као кришом, могла, како треба, молити Богу, ма да јој је султан до-пустио да држи обреде и калуђера своје вере у дворцу своме. Али је жељна била отво-реног, јавног хришћанског служења Богу, јер ред није допуштао да она као султанка из-лази на хришћанске службе и у цркве које су још служиле у Дренопољу. Тога ради јој је прослављање празника најтеже падало. Сада би увек ишла на архијерејску службу у цркву Св. Николе код Беле Цркве. Још више је уживала када је тога лета боравила код оца и мајке у Смедереву, где се служба Божја вршила с пуним сјајем, у присуству деспота Ђурђа и свеколикога његова двора.
Истом кад су се разишли гости, могао је Гвозденовић да посвети неколико часова своме сакривеном госту, Ибрахим-бегу.
Кад се упутио к њему и кад се договарао са госпођом Круном о ономе што за њ треба спремити, за јело и за ноћиште, госпођа Круна не хте сакрити да јој није повољан тај гост, ни начин на који је он примљен.
— Ти као да се стидиш тога госта, Ви-томире, рече она. Ако га се стидиш, за што га примаш? Могао си га увести међу друге госте да га виде, па и он њих да види. Или се стидиш њега, или се, пред њим стидиш ових других гостију, па не смеш да му их покажеш? Ја то не разумем.
— Ти то не разумеш и не можеш ни разумети, Круно. Ти нареди што ја од тебе тражим, па се за друго не брини.
— Ти ми нешто много бараташ с Тур-цима. А ти знаш, како било да било, ја за Турке не марим.
•— Па они су нам већ господари, рече Гвозденовић. Док склопи очи стари деспот, а то може бити сваки час, ето их као што су били пређе. То се не да избећи.
Госпођа Круна се само стаде крстити.
— Саклони, Боже! Да будем жељна звона и службе Божје као деспотова кћи, царица Мара; саклони, Боже, по сто пута! Да ми се турске хоџе деру по џамијама место звона
и да се морам стидети своје вере, саклони, Боже, по сто пута!
— Круно, Круно, мрмљаше Гвозденовић, очевидно незадовољан, и жураше се сакри-веном госту. Круна оде да нареди што је требало за вечеру и за ноћиште.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Новаковић, умро 1915, пре 109 година.
|