Kaluđer i hajduk/V
V
Lep jesenji dan naginjao je zarancima u bogatoj dolini Toplice među Prokupljem i Pločnikom. Putem uz reku jahaše jedan ko-njanik. Odelo na njemu beše srpsko, vlaste-osko, konj zelenko pod njim arapskoga soja, kao oganj živi.
Pred jednom raskrsnicom seosko stado i pred njim pastir. Ovce iđahu mirno, pa-stirče veselo duvaše u sviralu nekakvu ve-selu narodnu igru. Moglo mu je biti oko petnaest godina.
— Čuješ, dijete, povika putnik vlaste-lin nekakvim tuđinskim naglaskom, možeš li mi kazati je li ovo župa Vitomira Gvoz-denovića i kuda je put u njegove dvore?
Putnik je znao da negde treba s glav-noga puta skrenuti k severu, pa je mislio da li to nije na toj raskrsnici.
Pastirče kome se on obratio samo se nasmeja na to njegovo pitanje.
— Doista si iz daleka, odgovori ono, kad ni to ne znaš.
Pa ga stade meriti od glave do pete.
— Hoćeš li kazati, poče onaj ljutito. Ako ne kažeš, sad ću te biče^m.
I stade tražiti bič iza sebe na sedlu.
Pastirče samo razrogači oči na nj, ali se okrete brzo, uspuza se kao veverica uz jednu stenu, i ozgo — gde mu se ničim ne mogaše dosaditi — poče se plaziti i sme-jati na putnika.
Putnik, opet, psujući na nekom nepozna-tom jeziku, ožeže konja i ode dalje, a pa-stirče osta gledajući za njim sve dok se i poslednji pramen magle od njegova zelenka ne izgubi u daljini.
— Svetska luda li je, Turčin li je, go-voraše nastirče samo u sebi. Budala, ne zna Gvozdenovića dvor, a u nj bi i naša seoska krava pogodila!
I kao da ništa nije ni bilo, ode dalje za ovcama.
Nepoznati putnik zapita druge, i posle kratkog vremena stiže kud je naumio.
U Gvozdenovića je u taj mah bilo puno gostiju. On je slavio Svetoga Tomu. Putnik se javi momcima, i kaza im nekoliko reči, po kojima ga je valjalo prikazati gospodaru.
Na skoro se javi sam Gvozdenović da pri-hvati iznenadnoga gosta, koji, čekajući ono nekoliko sekunada, s pouzdanjem sukaše du-gačke crne brke i brisaše maramom znoj s čela. Konja mu odvedoše u konjušnice, a njega sam Gvozdenović uvede na jedna mala vra-tanca u osobito odeljenje dvorca.
— Ti si, dakle, dvornik čestitoga pa-dišaha što si moj dom udostojio počasti da mu na podove streseš prah s obuće tvoje. Silna li je milost padišahova, kad šalje sluge svoje s ljubavlju onamo gde može mačem sve pokoriti ili upropastiti, reče Gvozde-nović, duboko se klanjajući pred preobučenim Turčinom.
— Ja sam, čestiti Gvozdenoviću, reče Ibrahim-bej. Ja ti nosim pozdravlje od če-stitoga cara da pomogneš ne bi li se na miru svršilo što sabljom i krvlju može biti u svaki trenutak, kad se sultanu prohte.
Uzgred da kažemo da je Gvozdenović pri-likom poslednje njegove misije u Drenopolju pristao na poverljiv predlog velikog vezira, da mu on može od vremena do vremena po-slati svoga čoveka po izveštaje. Tome čo-veku je Gvozdenović imao tom prilikom i da odgovori na pitanja sultanova, koja bi mu taj vezirov čovek usmeno saopštio. Prvi put je tada bilo da taj vezirski i sultanski čo-vek dođe Gvozdenoviću. I ma koliko da je kuća Gvozdenovića velika i navikla na goste, ma koliko da je Gvozdenović bio umešan i izvežban u ophođenju, zla savest mu ne dade da se brzo razbere u načinu kako da primi novoga gosta. S toga odluči da ga ne vodi u dvoranu među goste, nego da ga primi od njih zasebice.
Momci donesoše pred Ibrahim-beja či-
tavu sofru raznih ponuda za posluženje, i jela, i vina, i medovine.
Odlučivši se da novoga gosta ne vodi među ostale goste svoga krsnoga imena, Gvoz-denović, s mnogim klanjanjem, ispriča novome gostu kakav mu je praznik toga dana. On mu reče kakve je goste, njega radi, na kuli osta-vio i objasni za što ga ne prima drugoja-čije. Čujući to Ibrahim-bej stade sa svom svojom istočnjačkom uglađenošću moliti Gvoz-denovića da na nj i ne misli, kao da nije tu, dokle god se ta domaća svečanost sa svim ne svrši. Tako ga Gvozdenović ostavi, pre-poručivši svome najveštijem momku da bi mu naročito na usluzi bio.
U taj mah gosti su taman bili pri tre-nutku kada treba napiti u zdravlje domaćinu i njegovu krsnom imenu.
Uvrh sofre, koja je bila postavljena na kuli, sedeo je vladika iz Bele Crkve, gospo-din Venedikt. Do vladike je sedeo arhiman-drit Kalistrat, iguman manastira Svetog Ni-kole u Beloj Crkvi.
Čim se lukavi Gvozdenović ozdo vratio, vladika usta, napi u zdravlje domaćinu i krsnom imenu i otpeva tropar Svetoga Tome. Svi gosti otpevaše Mnogaja ljeta! Svi se ižljubiše s domaćinom i čestitaše mu.
Pošto je Gvozdenović s peharom u ruci zahvalio episkopu i napio njemu i gostima, momci su žurili se da opet napune ispra-žnjene pehare. Gvozdenović se onda na novo diže da nazdravi čoveku najpopularnijem p najčuvenijem onde među njima, arhimandritu manastira Svetoga Nikole, Kalistratu.
— Braćo i gospodo, moji dragi gosti i prijatelji, otpoče rečiti domaćin, ovu kupu da pijemo u zdravlje našega prečasnoga oca, arhimandrita Kalistrata, našega op-šteg i mnogo cenjenog učitelja. Hvala ti, prečasni oče, što si zrako.m tvoje uzvišene vere i nauke, kojim te nadariše tvoji trudi, Božjim duhom nadahnuti, obasjao i moj smerni dom. S tobom se u moju kuću uselio nov Božji blagoslov. Naš narod štuje učitelja kao i roditelja. Ti si, oče Kalistrate, tvojom ple-menitom naukom usadio koren svega čestitoga i dobroga u moju decu, u moga prvenca Koja-dina. Bog milostivi neka sasluša tvoje mo-litve, neka ispuni tvoja nadanja, neka na-vrši tvoje najtoplije želje, jer su te želje samo na spasenje veri i narodu.
Gosti opet iskreno zapevaše Mnogaja ljeta!
— Bog te saslušao! Da Bog da sve tako bilo! Amin da Bog da! odgovori drugi jedan vlastelin, koji je sedeo suprot Gvozdenoviću, pa sad beše skočio i kucaše se svojom ku-pom s njim i s arhimandritom.
— Amin da Bog da! glasno povikaše svi gosti.
Videći opšti odziv i priznanje, arhi-mandrit Kalistrat zamoli episkopa Venedikta, svoga starešinu, za dopuštenje i usta da se zahvali. Svi se ućutaše.
— Božji blagoslov nek je na vama, pro-govori arhimandrit. Svaka dobra reč, kojom mene pozdravljate, ukras je crkvi kojoj slu-žim. Nikada s vaših domova ne slazila bla-godet duha gospodnjega! A vama neka je pre-poručena crkva i vera pravoslavna. Gospodo čestita i braćo draga, teška su vremena na-stala. Sve nas čekaju teška iskušenja. Neka Bog svakoga podrži u teškim trenutcima koji čekaju svakoga od nas. Neka Bog bude svakome milostiv!
Gromovito A.min da Bog da! još jedan-put zatrese ogromne zidove Gvozdenovićeve kule i odjekivaše na sve strane po dvori-štu. Momci su živo sekli s ražnjeva pečene prasce i jaganjce i raznosili na trpezu. Malo dalje, žene, naročito vešte gibanici, držale su na suprašci gotovo svoje testo, da se može vaditi na velike srebrne tanjire i iz-nositi pred goste. Na uzvišenom mestu sa strane gostima sedela su dva guslara, Mi-lojko, s kojim ćemo se poznati malo dalje, i još jedan. Milojko je pevao o caru Ste-fanu, a onaj drugi o kralju Dečanskome i o boju s Bugarima. Gosti su slušali s naro-čito velikom melanholičnom pažnjom.
Svi Gvozdenovićevi gosti nisu mogli stati za paradnu veliku sofru na gornjem boju kule. Tu su bili samo najodličniji. Slu-žene su još dve tri sofre u avliji, na kojima se gostio mlađi svet, koji je ručak u brzo svršavao, pa se žurio potecnššu, ili kako bismo mi danas rekli, trkalištu, na poljicu ispred gradića, gde je takođe bilo izneto jedno bure vina za one koji bi piti hteli. Tu na potecištu igrale su se sve vi-teške igre onoga vremena. Red je držao je-dan stariji vlastelin iz susedstva. Najpre je bilo nadstreljivanje, za one koji su za to veštine imali. Jedan je zaista ustrelio kroz beočug jabuku, koja je, u istom pravcu, dalje bila na koplje nataknuta. Kad je nadstrelji-vanje završeno, došle su na red igre na konju. Mladi momci su u trku konjskom ba-cali napred svoj kalpak, pa su ga rukom hva-tali, ne puštajući da na zemlju padne. Ili su kopljem u trku konjskom skidali halku sa stupca, na kom je bila okačena. Posle su na-stale trke konjske. pa trke pešačke, pa pre-skakanje, pa bacanje kamena s ramena. Sva se omladina iz okoline bila sakupila na te igre. i tu je, na potecištu, išla vreva, ga-lama i veselje kao na kakvom crkvenom sa-boru. Pri odmorima se i tu uz čašu vina mogao čuti guslar Milojko, koji je neko vreme i gospodi na kuli svoje pesme pevao. Gospoda na kuli su ga slušala na svoj na-čin; omladina je ovde visila o njegovim re-čima, gutajući svaku reč i svaki slog nje-zin. To je onda bilo vrelo za poznanje na-rodne istorije.
Među tim, baš kad su momci na kulu među glavne goste unosili pečenje i giba-nicu, vratar objavi dolazak novoga gosta. Bio je to Petar Stanojević, ćefalija grada Koprijana1, a dolazio je po poruci despota
Đurđa.
Ćefalija Petar uđe u trpezariju pod kalpakom, na kom je bila perjanica sa če-lenkom. I on beše opasan zlatnim pojasom, a na sebi je imao crvenu dolamu, s mačem o bedrima. U ruci je nosio svitak hartije, od kojega je o crvenoj svili visio zlatan pečat državni.
Našavši očima Gvozdenovića, ćefalija Petar se pokloni, i pristupivši mu bliže pozdravi se s njime i poljubi i čestita mu slavu.
— Naš previsoki gospodar, despot Đurađ naložio mi je, otpoče ćefalija, da tvome gospodstvu na današnji dan krsnoga imena lično predam ovu njegovu hrisovulju, i da ti je pročitam, pošto sam joj, po visokoj volji despotovoj, ja milosnik (izvršilac).
S tim rečima ćefalija razvi povelju sa zlatnim pečatom, i pročita kako despot svome dragom vlastelinu Vitomiru Gvozdenoviću poklanja u baštinu na večita vremena, pet sela u Moravi ne daleko od grada Kopri-jana, za prevelike usluge, učinjene Srbiji i domu despotovu.
Novo veselje zaori se dvoranom i kroz ceo dom velikoga vlastelina. Gvozdenović je bio duboko uzbuđen. Naredi momcima da pe-hare napune najboljim vinom koje je imao i koje je lane kupio od nekih Dubrovčana u Novom Brdu.
Pošto se već primicalo veče, gosti su poustajali od trpeze i počeli se među sobom razgovarati. Neki su se spremali da polaze; neki su mislili da onde noće, pošto su bili iz daljine, pa da sutra kućama pođu.
Pored svega što se s polja videlo i što se po običaju činilo, gosti su Gvozde-novićevi obuzeti bili teškom brigom. Sva-koga je tištao gust oblak koji se bio nadneo nad Srbijom, kao kobna slutnja. U međusobnim razgovorima svi su priznavali da se u Sr-biji ne može voditi drugojačija politika nego ona koju je vodio despot Đurađ, poli-tika mira i pokornosti. Niko nije bio ni za draženje ii za izazivanje. Niko nije bio za to da se Srbija u politici protiv Turske udruži s katoličkim državama i s Ugarskom, ili s Jankom Sibinjaninom i s njegovom par-tijom u Ugarskoj, uz koju je poneko i iz Sr-bije pristajao. Ali opet niko nije bio za-dovoljan.
— Sve je lepo, govoraše vlasteličić Pletikosić, ali čime nas turski sultan obez-beđuje da će ostati sve što stoji, ovako kako je i na ovome, još samo pedeset godina? Ko god dođe otuda ispreko granice, govori dru-gojačije. Oni koji su nekad ovde držali sela poručuju po ljudima svojim poznanicima ovuda da će skoro doći da ih opet zauzmu. Kuda ćemo onda mi? U Skoplju i okolini Turci gone našu veru i teraju svet da se turči. Mnogi ih slušaju. U Skoplju se otvoreno govori da neće proći godina dve, pa će nestati i despota, i Srbije, i ovuda će se raširiti turski pašaluci, kao što su se onamo, južno od Novog Brda, već raši-rili po nekadašnjoj Kostadinovoj i Markovoj zemlji.
— Pa govori se svašta, Pletikosiću, odgovori Gvozdenović, ali sve ne treba ve-rovati. Ima sultan dosta svoje zemlje i blaga bez mere i bez broja. Od nas i od naše mi-roljubivosti zavisi da za dugo zadržimo ovo što je. Samo kad Sibinjanin Janko ne bi imao svojih pristalica i ovamo; kad se samo ne bi mislilo da se može povratiti ono što je bilo pod carem Stefanom. Car Stefan je bio veliki junak, ali je grešio što je mislio da njegovoj snazi granica nema. Eto vidite do čega smo došli.
— Slavni i silni car Stefan! uzdahnu jedan mladić. Zašto njegova vlastela nisu bolje čuvala njegov amanet i njegove poruke? Ne bismo bili u ovom u čem smo sad!
— He, mladiću, reče Gvozdenović, tebi je sve vlastela kriva, a i sam si vlastelin. I ti bi, čini mi se, rado pošao za Sibi-njaninom, a zaboravljaš kako je Janko na Ko-sovu stradao!
— Pa vidiš, čestiti gospodine, strada se, kad se dobro radi, ali za to dobro ne gubi svoje cene. Ni ovako se ne možemo ni-kako održati, pa ne možemo. Ja mislim uvek kosovski. Ako moramo padati i pasti, da popadamo s mačem u rukama.
— Da popadamo časno, prihvati malo oštrije stari Pletikosić. Od časna pada ostaje častan i svetao spomen, koji će po-tomstvo držati pri svesti i pri kreposti.
Razgovor među već ugrejanim ljudima poče uzimati nepovoljan obrt. Gvozdenović nikako nije mario za taj pravac. Ali u taj mah javi se stari otac Pankratpje, kaluđer carice Mare, i vlastelin Bogoje Vasiljević, iz caričine okoline, određen za ličnu službu carici Mari. Čuvši kako je Sveti Toma krsno ime Gvozdenovićevo, carica Mara ih beše uputila da u njeno ime čestitaju slavu Gvozdenoviću.
Razgovor se okrete na caricu Maru, koja se već od prošloga proleća nalažaše u tome kraju. Ljudi nisu mogli da se nahvale caričine dobrote spram sveta koji joj se javljao i koji je živeo u njezinome blagom području. Nije bilo bednika ni siromaha, za kojega je ona saznala, da mu nije pomoći pružila. Bolesnicima se naročito odazivala. Manastir Svete Bogorodice, zadužbina Ste-fana Nemanje, bio je osiromašio. Dogodilo se da mu je zemlje pootimala besna okolna vlastela, što se, u ono vreme, redovno do-gađalo i na drugim mestima, i da su mu se ljudi razbegli. Ženska uprava u manastiru nije godila domaćinskim poslovima. Od kako je carica Mara u manastiru, pokazao se u svemu napredak. Carica je štedrom rukom dodavala manastiru iz svoga dvora, koji je, u neposrednoj blizini, odvojeno za nju bio sagrađen. Svaki dan se na vratima dvora razdavao sirotinji hlebac, a o svakom ob-roku, o ručanici i u veče, iznošeno je na vrata toplo jelo, koje se davalo putniku i namerniku. S toga se samo blagoslov sipao za caricu s usta siromaških. Niko nije mogao da se nahvali njene dobrote. Ona sama uživala je u crkvenim molitvama, u zvuku zvona, u pevanju kaluđerica i u lepotama službe. Kroz šesnaest godina što ih je provela na sultanovom dvoru u strahu i zebnji od gospodara i od njegovih strasnih požuda, jedva se, kao krišom, mogla, kako treba, moliti Bogu, ma da joj je sultan do-pustio da drži obrede i kaluđera svoje vere u dvorcu svome. Ali je željna bila otvo-renog, javnog hrišćanskog služenja Bogu, jer red nije dopuštao da ona kao sultanka iz-lazi na hrišćanske službe i u crkve koje su još služile u Drenopolju. Toga radi joj je proslavljanje praznika najteže padalo. Sada bi uvek išla na arhijerejsku službu u crkvu Sv. Nikole kod Bele Crkve. Još više je uživala kada je toga leta boravila kod oca i majke u Smederevu, gde se služba Božja vršila s punim sjajem, u prisustvu despota Đurđa i svekolikoga njegova dvora.
Istom kad su se razišli gosti, mogao je Gvozdenović da posveti nekoliko časova svome sakrivenom gostu, Ibrahim-begu.
Kad se uputio k njemu i kad se dogovarao sa gospođom Krunom o onome što za nj treba spremiti, za jelo i za noćište, gospođa Kruna ne hte sakriti da joj nije povoljan taj gost, ni način na koji je on primljen.
— Ti kao da se stidiš toga gosta, Vi-tomire, reče ona. Ako ga se stidiš, za što ga primaš? Mogao si ga uvesti među druge goste da ga vide, pa i on njih da vidi. Ili se stidiš njega, ili se, pred njim stidiš ovih drugih gostiju, pa ne smeš da mu ih pokažeš? Ja to ne razumem.
— Ti to ne razumeš i ne možeš ni razumeti, Kruno. Ti naredi što ja od tebe tražim, pa se za drugo ne brini.
— Ti mi nešto mnogo barataš s Tur-cima. A ti znaš, kako bilo da bilo, ja za Turke ne marim.
•— Pa oni su nam već gospodari, reče Gvozdenović. Dok sklopi oči stari despot, a to može biti svaki čas, eto ih kao što su bili pređe. To se ne da izbeći.
Gospođa Kruna se samo stade krstiti.
— Sakloni, Bože! Da budem željna zvona i službe Božje kao despotova kći, carica Mara; sakloni, Bože, po sto puta! Da mi se turske hodže deru po džamijama mesto zvona
i da se moram stideti svoje vere, sakloni, Bože, po sto puta!
— Kruno, Kruno, mrmljaše Gvozdenović, očevidno nezadovoljan, i žuraše se sakri-venom gostu. Kruna ode da naredi što je trebalo za večeru i za noćište.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Stojan Novaković, umro 1915, pre 109 godina.
|