Калуђер и хајдук/III
III
Ниш и Пирот Турци су били заузели у почетку владе деспота Ђурђа, 1428 године, али су их после Сегединског Мира (1444) опет били уступили деспоту. Земље око тих градова, као и оне што су се у том правцу даље пружале уз Топлицу до Копаоника и до Ибра, биле су добро насељене и обделане, и ако су последњих година доста претрпеле од кретања војске, ратовања и свакојаких размирица које су с несталним и немирним политичким животом тесно везане. Готово кроз цео XIV век те су земље биле на миру и заклоњене од непријатељских удараца. Њихова плодност и вредноћа народа који их је насељавао учиниле су да су имања била добро уређена, богата и да ни сељаци нису били толико сиромашни.
У тим крајевима тада није било много црквених имања. Мало који од великих царских манастира, као што су Студеница, Градац, Бања, Грачаница, Дечани и Хиландар да је имао по које село у том крају. Земља је била подељена на неколико великих властела, међу којима је у Топлици био стегоноша, властелин жупе Топлице, Витомир Гвозденовић, онај исти који је водио мисију деспота Ђурђа к султану Мехмеду. Предео пиротски, на граници с Турским Царством, издељен је био међу властелу крајишнике што ће рећи граничаре, којима је дужност била да чувају границу. Остала земља је била у рукама наследне властеле. Сваки је властелин имао по неколико, каткад и по десетак села, и према томе по неколико властеличића. Властеличићи су имали по негде и засебно, самостално, по једно село и по половину села према војничким списковима и према својој војничкој обавези. Слободних људи и слободњачких села није на том крају било никако. Становници градова и тргова, Пирота, Извора, Ниша, Прокупља, Беле Цркве били су понајвише слободни људи, или туђинци, често Грци и Цинцари, или су били властеоски људи из околних крајева, који су свом властелину плаћали погођени откуп за работу, коју би му вршили да су остали на својој земљи с осталом родбином, па су, под том погодбом, уживали потпуну слободу.
У свима местима на цариградском друму, од Пирота до Беле Цркве (данас Куршумлије), очекује се долазак царице Маре с великом свечаношћу и пратњом. Њу султан Мехмед шаље деспоту Ђурђу, оцу њеном, у ново подарено јој властелинство у Топлици и у Дубочици.
Сам стари деспот Ђурађ и деспотица Јерина беху изашли у Ниш, да дочекају своју ћерку, султанку, коју нису видели има већ шеснаест година. Она се и по њиховој жељи враћа у њихову државу. И обоје су пуни задовољства.
У Пироту је царица ступала на српску земљу, и одатле је мислила што брже путовати на сусрет својим старим родитељима. Али се у Пироту морала задржати. Градић пиротски са својим кулама био је у једном крају Нишаве. С друге стране га је нека дугачка бара одвајала од трга. Трг је пружао се уз Нишаву. Трговачке су продавнице биле поређане у једној дугачкој улици, једна спрам друге. Улица се с оба краја могла затворити. Изван трговачке улице, у којој су гдекоји и становали, по пољу, с обе стране Нишаве, пружали су се редови кућа и имања, у којима су становала или околна властела, или мајстори и трговци из трга. Мајстори су становали све по занатима, у гомили сваки по свом занату. Такав је био онда обичај у свима трговима или варошима. Насељење није било врло велико. Куће су биле просте, обично опкољене баштама; великих здања није било. Град је сав био у свечаном руху, окићен заставама. Деспот је ту на границу послао био свога протовистијара и великог челника над војском, да од његове стране поздраве царицу Мару при њеном уласку у српску земљу.
На цариградском друму испред Пирота био је читав панађур.
Једни су продавали разна јела и слаткише. Други су пекли јагањце, овнове, прасце или телад. Једни су играли и певали. Било је и слепаца гуслара, који су певали јуначке песме. Све је било дупком пуно народа из околине, жељна уживања, весеља. Време је било прекрасно. Пролеће је, у другој половини маја. Турци, нови насељеници пиротски, стајали су са својим старешинама у нарочитој групи, готови да поздраве своју султанку, коју нови султан с толиким почастима к њеном оцу испраћа.
Најпре се на цариградском друму указаше царичине коморе и коморници. Њена кухиња и кувари са својим справама ишли су напред. По том камиле с товарима. Царица је са својим дворкињама путовала на коњу. Али при већим местима, или кад би се уморила, царица се носила у богато намештеној носиљци. Тај је начин употребљен и овде при њеном уласку у српску државу.
Кад су носиоци донели носиљку на одређено место, царица изађе да прими поздраве господе оца свога и онде сакупљених Турака. Деспотов протовистијар и војнички велики челник у свечаном руху, које је личило на данашње свештеничке одежде, а за њима пиротски владика и свештенство заједно са старешинама града Пирота, изађоше те поздравише царицу. За њима приступише Турци, који су, управо, и сами били део грађанства пиротскога. По том је царица упућена у хладњаке који су јој од зелена листа били спремљени као стан. Пошто се парада свршила, народ се разишао да се весели и забавља све до поласка царичина.
српску државу.
Овако је дочек био спреман код сваког већег места, или где би била наређена ноћишта или оброци.
српску државу.
Нарочито је леп и величанствен дочек био у Нишу. Ниш тога времена није био особито леп, јер су на њему недавнашњи ратови оставили тешке трагове. Трг је био пред градом с леве стране Нишаве, а уз Нишаву више града и низ Нишаву ниже града биле су куће с лепим вртовима. Ту су своју ћерку очекивали деспот Ђурађ и деспотица Јерина. Док је била султанка у Дренопољу, они су сматрали као да је у ропству. Њен повратак у отаџбину сматрали су као ослобођење из ропства.
српску државу.
Кад се уставише носиоци пред деспотом и деспотицом, и из носиљке изиђе царица Мара, са сузама у очима полети к љој деспотица Јерина да је изгрли и ижљуби. Царица Мара по том приступи к руци старога оца, који је пољуби у чело. По том се ишло у цркву на молитву. Царица је остала три дана у Нишу, једно да се одмори од пута, а друго да деспоту Ђурђу да прилике да се из разговора са својом ћерком обавести о положају у Турском Царству и о новом султану, којему се деспот, по своме властитом предосећању, није радовао.
српску државу.
Ову прилику је Ниш употребио да од деспота потражи увеличање својих градских повластица. Једна депутација, у којој су били владика, протојереј градски, старешина градски и старешина свих еснафа градских изађоше пред деспота да га моле да Нишу да повластице, које је пре педесет година, од прилике, Београду био дао деспот Стефан. Нишевљани су представљали деспоту да би то изазвало јачи полет њихова града и да је потребно сад, када Београд није више у Србији. Деспот је одговорио милостиво да ће тај предмет испитати кад се врати у Смедерево.
српску државу.
Тога дана пред вече изађу деспот, деспотица и царица Мара к цркви Св. Пантелеја више Ниша, где је било народно весеље у част доласка деспотова и повратка царице Маре у домовину. Народ је с изјавама великог задовољства сусретао деспотску породицу. Царица Мара била је на добру гласу што се знало како она ни у султанским дворима никад није заборављала ни своју веру, ни свој народ. Врло много је чинила за откуп српскога робља, којега су, у то време, скоро свагда били пуни тргови у Дренопољу. Царица Мара је на откуп робља трошила и последњу пару своју. На то јој је често слао нарочитих сумица и деспот Ђурађ. А она је у Дренопољу имала веште агенте, преко којих би куповала робље да нико не зна за кога се купује. Робље је то пуштано у слободу, и давано му је помало трошка, да би се могло вратити у домовину. Многи нису ни сазнавали откуда им долази та милост; многи су тајно и у великом поверењу били обавештени.
Да приђемо једној гомилици простих људи који су у крају под једним дрветом на трави нешто вечерали и да послушамо шта говоре. На средини је те гомилице седео један, који је имао велику масницу на носу. Он је некада оставио бегством земљу свога господара. Али га је господар нашао и к себи повратио, распоривши му нос у име казне, да би поплашио друге да тако не чине. Њега су у мутњама око 1428 Турци из околине Ниша одвели у ропство у Дренопоље, и кад се, много година по том, царица Мара довела за султанију у Дренопоље, њени су га агенти нашли, откупили и пустили. Сад је био срећан и слободан човек и држао је неку радњу у Нишу. Спрам њега је седео један туцак или сужањ с халком око врата. Туцак је сужањ некога бега код Скопља, који га је, на Бога и на веру, пустио да иде и да проси по свету, те да откуп састави. Повелика халка од туча била му је закована око врата. Кад откуп набави, испроси или састави, па донесе бегу, овај ће му халку отковати и пустити га. Иначе тако иде по свету, и свак види по његовој туцачкој халци да је пуштен у свет на веру да саставља откупе, али да је роб. Остали из друштва били су трговци из Ниша, а с њима су седела и два три сељака из околине, њихови рођаци. Њихови другови питаху их о тадашњој летини. Они се одзиваху да је све добро понело н да ће нарочито воћа доста бити, али се тужаху на работу и на господаре. „Најбољу снагу, говораше један, морамо њима да дамо; за своје стигнемо ли, не стигнемо. Ако је властелинова њива приспела за косидбу, сви морамо ићи да је косимо, а нашој како Бог да. Она тек мора доћи касније. Ах Боже, има ли земље, у којој оваке неправде нема?" узвикиваше један сељак огорчено.
„Ћути, брате, рече му онај с распореним носом. Не знаш шта говориш. Помисли како је кад је властелин туђин и вере погане, као што је Турчин. То сам ја гледао у јадној Бугарској и код Дренопоља. Не зна шта је мука људска ко оно очима гледао није као ја што сам," рече онај с распореним носом као с неким ауторитетом.
— Истина је, додаде туцак из Скопља. И ја сам то тамо гледао. Не дао нам Бог да туђу веру служимо, говораше он с убеђењем.
— Па и ми смо то овде гледали док су били Турци, рече трговац из Ниша, који се своме властелину новцем откупљивао за работу, коју му је дуговао. Ето, што ја да му плаћам откуп? Зато што сам се родио на његовом имању у кући оца мога! Он се вајкао по обичају простих људи, који су увек против сваког плаћања господару и држави, не мислећи ништа револуционарно. Кроз њихова је уста говорио само отпор за плаћање. Кад се њима не би само тражило плаћање, све би им до мора било право. Тако је мислио и сељак, којему је тешка била само његова работа, а друго га се, све до мора, ништа није тицало.
Јек звонâ разасу се, по таласастом зеленом пољу. Деспот и деспотица с царицом Маром пошли су кући, и кренуше да најпре прођу мало по народу и погледају забаву народну. Они ударише поред наше дружине која се уз вечеру разговарала. Сви поскакаше на ноге, и коловођа дружине, с распореним носом, сећајући се доброчинства царичина, викаше колико га грло доноси „Живела царица Мара! Живео деспот Ђурађ и деспотица Јерина!" Узвици симпатија и радости, потпуно заслужени, распростираху се од гомиле до гомиле, пратећи уз пут симпатичну царицу и њене родитеље!
У повратку у град, пут бејаше закрчен великим дубровачким караваном од триста коња, који тек беше приспео. Људи и коњи тискаху се да уђу и да се сместе у један стан (гостионицу), тако да је сва улица била закрчена. Људи деспотови почеше да разгоне људе и коње и да крче пут, али деспот их заустави и призва караванског капетана, те се извештаваше о каравану и о дубровачким трговцима који га шаљу. Караван је путовао за Дренопоље. У товарима је било сваковрсне робе за дубровачке трговце у Дренопољу. Деспот питаше капетана, како је прошао дотле на путу и како је био предусретан од људи и од власти. И он се у главноме хваљаше, али се и жаљаше на неке чуваре шума и клисура у Копаонику између Беле Цркве и Ибра, како су га нагонили да растовари гдекоје коње, за које су држали да носе вино, тако да су се одбранили само зато што их је било много, па су запретили да ће се одупрети оружјем и жалити властима даље на путу. Поносници како су се у оно време звале кириџије, били су сви оружани стрелама, мачем и штитом. Одевени су били у мрк сукнени гуњ, подугачак, и у сукнене мрке пеленгире. На главама су имали мале капе од дебљег сукна; на ногама опанке; око голеница сукнене доколенице; око стаса угасито црвен појас. Сваки је имао у рукама тврду потешку соху, са шиљатим окованим врхом, којом се служио и да подупре товар н коња свога и себе, негде на клизавици или низбрдици. У сукобима соха је, према прилици, служила и као оружје. Били су сви из Мораче, пастири морачкога манастира. Над свима је био каравански капетан, Дубровчанин, заклет код дубровачке власти да караван чува, да сваки аманет исправно преда ономе коме је упућен, да држи ред међу поносницима и да на коње пази да се не претоварују и не прегоне. Капетан је и овде најпре отворио пут деспоту за пролазак, а после се бринуо да смести људе и коње у стан, јер му сви нису ни могли стати у један стан. Стан је био велика четвртаста или четвртасто-дугуљаста зграда с пространим двориштем. На средини је зграде било огњиште с великом наложеном ватром. То је био као салон, јер ту су се људи грејали, или себи што уз ватру спремали, или се сушили, а около су биле као широке галерије узвишене на метар и више. С доње стране су били коњи, а горе на галерији, више коња, били су њихови пратиоци. Они су ту растоваривали сваки свога коња, па товар остављали себи више главе, а они би легали између товара и коња по заосталом месту галерије. Кад сутра каравански капетан дâ знак за полазак, свак би скочио и натоварио свога коња и стајао спреман чекајући свој ред за путовођом. Путовођа је обично био коњ с меденицом, који се први кретао и меденицом једнако давао знак целом каравану. Тај коњ је све знао као човек, само што није умео
говорити.
Кад су се деспот и деспотица с царицом Маром вратили у свој дворац у граду и кад су се почели у вече с царицом о свему разговарати, деспотица се вајкаше што се царица не враћа к њима у Смедерево, или онде гдегод ближе.
— Тако је воља султанова, одговараше царица, да ја држим свој засебан двор, као удова султанка. Због тога ми је и одредио све што треба, да тај двор могу држати.
— Па да је барем ближе гдегод, око Јагодне, око Некудима, говораше Јерина, и тамо су лепа места. Ми се, знаш сама, морамо држати ближе угарске границе.
— Султан Мехмед то баш замера. Његова би жеља била и за вас да сте ближе његовој граници неголи граници његова непријатеља, Угарске. Београд у угарским рукама, то му је трн у оку. Све ће чинити да до њега дође и да га Угрима одузме.
— Знам, Маро, рече стари деспот, знам рачуне турске политике, али се с њом не могу сложити рачуни српске политике никада.
— Драги оче, ти се о томе брини и ти си данас међу Србима једини који то знаш како треба. Мени се чини да су после Златице, Варне и после Јанкова пораза на Косову наши рачуни готови. На жалост хришћанство данас нема снаге, којом се може одупрети мусломанима. Не остаје већ више ништа него се молити Богу и чекати боља времена. Али су мене у избору Беле Цркве водили и други обзири. Ти знаш, оче, да у Белој Цркви седи владика топлички, да онуда пролази велики пут из Дубровника у Дренопоље и обратно, и да су онде велики манастири, задужбине Стефана Немање, прадеда нашега, свети Никола, и женски — света Богородица, у којој је Немањино подружје Ана, света Анастасија, установила женски манастир. Моја је жеља била да обновим спомен њезин и да оживим места, у којима су они младост своју проводили, увек мислећи на свету веру своју.
— Биће по твојој вољи, царице, одговори Ђурађ. Тамо је све спремно. Нови двори по наредби султановој довршују се. Ја ћу поћи собом, да све прегледам и видим. Спремљене су и ћелије покрај манастира у којима ћемо одсести и у којима ћеш ти становати, докле ти твоји нови двори не буду потпуно спремни. Место је изабрано у самој непосредној близини манастира Свете Богородице. Наређено је да се начини и пут од новог дворца до манастира, да би могла ићи у цркву по сваком времену.
— Кад мислите да пођемо, упита царица.
— Чим се одморимо, одговори деспот. Одавде у Прокупље на ручак, али рано да пођемо. Оданде ћемо на ноћиште у једно село пред Белом Црквом. Ја сам већ наредио. Мислим да у Белу Цркву стигнемо за јутра.
— Онда ћемо остати овде сутра и прекосутра, одговори деспотица, а по том ћемо даље к Белој Цркви. И ја сам баш радознала да видим тај манастир женски, тако стари.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Новаковић, умро 1915, пре 109 година.
|