Калуђер и хајдук/II
II
На тихим дунавским водама спушта се пролетње, фебруарско вече. Град је Смедерево већ затворен. На кулама су на одређеним местима страже. По виноградима и по брдима су понеке воћке, бадеми и брескве, у цвету. Сумрак се хватао над пределом око града Смедерева. Станови [1] су још отворени. Трг и трговачке улице око града затварају се, и људи се повлаче на вечеру у куће. Јавнога живота већ нестаје.
У тај мах један коњаник, задуван, стиже на градска врата и поче дозивати стражу да му врата отвори. Мост још није био дигнут. Коњаник је из далека, сигурно из Дренопоља. Уши су му повезане. На њемује кратко ћурче, као либаде. Опасан је тврдо и широко око паса и око слабина. Турске широке чакшире на ногама су му.
Кад је прошао прве вратнице, јавио се стражару да је улак царице Маре и да носи писма деспоту Ђурђу. Пошто се стража уверила о ономе што говори, пође пред њим у кастел, који је био у углу на Дунаву. Испред кастела је био јаз воде. Мост, који се за прелазак спушта преко њега, био је већ дигнут. Али је стража опазила стражара с предњих врата и улака којега он води, и одмах је спустила мали мост и отворила врата.
У малој дворани на горњем боју деспот је примио улака и из његових руку писмо царице Маре. Мртва уморан, улак се вратио на свој одмор у граду.
— Јерина, проговори деспот Ђурађ деспотици, пошто је очима протрчао писмо, султан је Мурат умро. Ево шта ми пише Мара. Још то нико ни у Дренопољу не зна, пошто престолонаследник Мехмед није у Дренопољу него у Магнезији, у Малој Азији. Султана је у пијанци ударила капља, па је остао мртав на месту. 0, Господе, Господе, шта си нам судио? Шта ли нас сад чека?
Јерина приђе ближе и слушаше писмо које јој је деспот читао, старајући се да га, при том поновљеном читању, сам што дубље проникне. Деспотица се поче крстити и грчки читати неке молитве.
— Јадница Мара, наше најбоље дете, сад је удовица. Шта ли је сад чека јадницу? Шта ли ће с њом нови султан учинити?
— Морам одмах, колико сутра послати некога у Дренопоље. По овоме што ми Мара пише, мој посланик може стићи кад и нови султан.
— Кога мислиш послати, упита деспотица.
— Видећу ноћас, док размислим и док прегледам уговоре који сад треба да се обнове.
— Па овде је Гвозденовић, рече Јерина, из Плочника. Он зна турски а и грчки. Он би био згодан, додаде деспотица. Треба да гледа да избави Мару. Најбоље би било да нам се Мара врати.
— Имаш право, потврди деспот. Морам га овога часа звати да му наредим да се спреми на пут, и да видим с ким ће још поћи, јер му требају још барем двојица, и треба му један калуђер за перовођу, и неколико људи, од којих би се могли слати улаци. Ти, деспотице, смисли шта би се могло понети за поклон и одбери у ризници. Гвозденовић је од наших људи. Не мари за Маџаре.
— Да, да, не мари за Маџаре и за наше усијане главе, који мисле да је спас народа само у рату. Немаш, деспоте, бољега човека за ову прилику.
Деспот наређиваше млађима да одмах потраже и дозову Гвозденовића, а сам се, по том спусти на меку софу, и потону у дубоке мисли.
Кад се сутра-дан поодјутрило, кнез Гвозденовић са својим калуђером беше већ код деспота Ђурђа на опроштајној аудијенцији. Смишљено је било да тога дана одмах по ручку крену и да се користе лепим временом и месечином, те да стигну на прво ноћиште барем у Рачу или Баточину. Наредбе су још јутрос отпраћене, да их тамо све спремно чека, да не би дангубили.
Деспот Ђурађ читаше и објашњаваше уговоре кнезу Гвозденовићу.
— Ја знам шта накрај крајева чека нашу земљу, али је сва наша добит у садашњим приликама, да што даље држимо ово што је сад. Како сам се заклео на верност султану Мурату после Сегединског Мира, тако сам готов сад заклети се на верност султану Мехмеду II. Нека да Бог, само да дође он и да не дође ко други. За њ знам да га је царица Мара држала као сина, и да је он њу поштовао као мајку. Сачувај, Боже, да ко други дође, Бог зна шта би се догодило. Гледај само да ми што пре јавиш шта се буде свршило, зло или добро, нарочито ако би, не дај Боже, било зло. Кад раније знам, раније се могу и спремити. Ко зна шта мисли Халил-паша и други који су с њим. Мислим да Мехмед није добро с Халил-пашом.
— Сигурно није, одговори кнез Гвозденовић. Халил-паша није одобравао покушаје Мехмедове да се што пре истакне пред оца свога и да сам задобије гласа.
— Ако сад Мехмед прими султанску власт, па потврди Халил-пашу у везирству, одговори деспот, све ће се тим свршити, јер ће сад Мехмед мислити као што је мислио султан Мурат, отац његов, и биће му Халил-паша прав као што је и оцу његовом прав био. Положајем се мењају мисли.
— Има право високо ти деспотство, одговори Гвозденовић. А што се тиче царице Маре, главно да нам буде да је избавимо из Турске. Је ли тако заповеда високо ти деспотство?
— То је за Мару најбоље, кад је Бог дао да се тако брзо одвоји од свога мучења. Она је још млада. Тек је у тридесет трећој години. Може, ако хоће, наново се добро удати. Гледај само, кнеже, да се њено отпуштање сврши што лепшим и што угоднијим начином. Може се у томе дати прилика да се према нама покажу добра расположења, ако би Бог дао, да султанство прими Мехмед, Марин посинак и љубњмац.
— Стараћу се, превисоко ти деспотство. Ти знаш да ја у Дренопољу имам из мога пређашњега посланства неколико знанаца, којима ћу се јавити с поклонима и у које се надам да ће ми помоћи. Превисоко ти деспотство зна да ја с Турцима умем.
— Да, да, кнеже, знам то,и мило ми је што си се овде десио, те можеш одмах поћи и колико толико у времену добити. Царици се Мари јави што можеш пре, и изручи јој поздравље и од мене и од деспотице. Ми обоје желимо само да нам се она врати. А она ће овде тек бити царица. Што пожели, оно ће јој се учинити. Ја сам уверен да ће она једва дочекати оно што смо ми смислили. Срећан вам пут, заврши деспот.
Деспот се срдачно поздрави с кнезом Гвозденовићем, пољубивши га у образе. Калуђеру пружи руку, коју овај пољуби.
— Имате белешке од уговора? упита деспот калуђера, ради потпуне сигурности, и ако су те белешке пред њим самим и по његовом диктовању извршене.
— Све је у реду, нек нема бриге превисоко ти деспотство.
* * *
Дервишко предсказивање о коме је султан Мурат говорио царици Мари испунило се годину или годину и по након онога разговора покојнога султана и царице.
Султан је волео вино и забаву с пријатељима уз пиће. При једној такој забави султан на пречац занемогне. Донесу га једва жива у двор у Дренопољу. Имао је још времена да нареди да се позове престолонаследник Мехмед, који ће бити султан после њега. За тим је издахнуо. Царица Мара је одмах сазнала за тај случај. Сместа је нашла начина да своме оцу пошље улака и да га извести о томе догађају, који је за Србију имао замашних последица.
Тога ради је мисија кнеза Гвозденовића дошла на Порту међу првима, да новоме султану изјави саучешће српскога деспота и да се постара о пословима српским.
Јавивши се великашима турским и распитујући од њих када се може јавити самом новом султану, кнез Гвозденовић је са својим друговима гледао којим ће начином удесити виђење са царицом Маром. Његов калуђер Генадије удесио је то с оцем Панкратијем, калуђером царичиним. Тако је царица свечано примила посланике свога оца, који беху дошли на Порту.
— Јесте ли се већ видели с великим везиром Халил-пашом, и јесте ли му већ говорили о положају Србије и о мојој судбини, упита царица.
— Јесмо, превисоко ти царство, одговори Гвозденовић. Ја сам Халил-паши изјавио поздраве деспотове и предао му поклоне. Изгледа задовољан и поздравом и поклонима, али као да не сме ништа да обећа. Упућује на реч султанову. Говори како је султан нов човек кога још не познаје. Мора се очекивати наредба његова.
— А јесте ли ви дали на знање коме треба да желите поклонити се самоме султану и предати му поздраве и поклоне деспота Ђурђа?
— Јесмо, превисоко ти царство, али још немамо одговора. Не може ли нам у томе, каквим год начином, помоћи превисоко ти царство ?
— Не знам, одговори царица. Могла би само онда ако би ми се указала прилика.
— Ми ћемо чекати, одговори Гвозденовић, и нека смо препоручени превисокоме ти царству.
— Већи део ваше ствари је ипак готов.
Ја сам једанпут видела новога султана, и он ми је казао да ће потврдити уговоре с деспотом Ђурђем и да ће бити наклоњен Србији. 0 мени као да није још одлучио, јер би рад био да ме задржи у близини својој. Ви треба да тврдо држите захтев деспотов о мени. Ако ви тврдо уздржите, султан ће попустити.
— Тако нам је исто то топло препоручио деспот Ђурађ; ми морамо вршити заповест свога господара, особито кад нас на то упућује превисоко ти царство.
После тога царица отпусти посланике, препоручивши им да јој се познатим путем опет јаве, нарочито ако би послови којим другим путем окренули.
И ако веома млад, султан Мехмед је био човек који је мало говорио и који је одмах почео служити се вештином да на далеко унапред смишља своје планове, али да о томе никоме ништа не открива. Чим је у фебруару 1451 ступио на владу, његов је план био да сврши прво с Цариградом, а по том са Србијом, да освоји Караманију у Малој Азији, и да у свима правцима, и у Европи и у Азији, заокругли Турско Царство. Али је од свију тих планова истицао првих дана напред само онај који је по извршењу први био на реду, а то је освајање Цариграда. 0 Србији, која је друга била на реду, не само да је ћутао, него је смислио да и према царици Мари и према деспоту Ђурђу покаже, за први мах, благо и умиљато лице. Милостима је хтео да почне, где је, кроз врло кратко време, мислио такође да изврши већ изречену самртну пресуду.
Неколико дана после овога разговора царице Маре с кнезом Гвозденовићем и његовим друговима, наврати се опет млади султан к царици Мари.
Млад и пријатан, нови султан показиваше најбоље расположење, али не говораше много.
— Мајко царице, рећи ће он, је ли заиста твоја драга воља да се вратиш у Србију ?
Из његова питања провириваше, у тону којим га је изговорио, задовољство које би имао да то одобри по жељи царичиној.
— Ја сам то већ казала превисокоме ти царству. Моја је намера да се више не удајем; да у посту, у молитви и доброчинству проведем остатак живота као удова султанка, докле воља Божја буде.
— А мене остављаш бурама и ветровима живота, мајко царице! Како је мени тешко осећати се сам на овом бурном мору!
— Ја сам сувише мала и незнатна, Превисоко ти царство, да ти могу добар савет давати. Ја сам умела, може бити, да те поучим умерености, тихоћи, мудрости, стрпељивости, издржљивости, верности, кад си био мали. Сад је све прошло. Томе више није време. Превисоком ти царству данас требају други саветници, који ће знати све што се где догодило, све што се где смишља, који ће бити свагда уза те, свагда на домаку. Нека превисоко ти царство пусти своју смерну поданицу да пође у своју земљу, да се моли Богу. Бог је један. Још су молитве једино чиме могу бити од праве помоћи превисокоме ти царству.
— Царице мајко, биће што желиш. Чим настане лепо време, поћи ћеш, како је достојно твојих заслуга за моје васпитање. Само ми кажи коју би земљу желела да ти дам. Ти си ми помињала неки манастир ваших калуђерица.
— То је манастир Свете Богородице, на ушћу реке Косаонице код Беле Цркве у Топлици, на запад од Ниша.
— Лепо, ја ћу ти дати ту земљу целу с њеним округом, и уз њу још Дубочицу, на југ од ње с главним местом Лесковцем. Ја сам пролазио туда, кад сам ишао на Скендербега. Али пошто су то Ђурђеве земље, ја ћу их дати теби, мајко царице, а деспоту ћу то накнадити на другом крају, где њему буде воља. Мој паша, који ће поћи да те отпрати, и онамо те, по достојању, смести, понеће моје налоге да се о томе договори с превисоким деспотом. Моја је султанска воља да моја царица мајка буде потпуно задовољна и да живи у пуном сјају, докле сам год ја жив, макар се како окренула моја политика, рече султан мало свечаније.
Царица Мара устане и, пуно задовољна, дубоко се поклони султану.
— Превисоко ти царство и сувише је милостиво према мени. Хоће лии посланици мога оца скоро бити примљени?
— Кад прва Порта буде држана, српски ће посланици бити милостиво примљени и обдарени и даће им се поздрави и дарови за деспота Ђурђа. И мени ће скоро требати услуге деспотове.
Последња реченица текну у срце царицу Мару. Прошла јој је као муња кроз главу мисао да ће султан од деспота искати помоћне трупе за напад на Цариград. Није смела ништа да проговори, али јој је слутња цепала срце као што би и с јавом било.
Одмах сутра дан после овог разговора велики везир Халил-паша позвао је српске посланнке и саопштио им да је султан Мехмед у великој милости својој наредио да се царица Мара с царским почастима отпрати у Топлицу у Белу Цркву, да јој се даду земље Топлица и Дубочица на њено издржање, и пошто су то деспотове земље, да се деспоту за њих у замену, по договору с њим, одвоје и предаду друге земље, и да се све то изврши два месеца касније, кад лепше време допусти царици да може путовати. Српске посланике султан ће примити у први петак, и њима ће се предати султански дарови и поздрави за деспота Ђурђа.
Пријем посланика вршио се у оно време по нарочитом церемонијалу. Тешко је било допрети до султана и чути глас његов. Послови су се, уз добре поклоне, вршили само преко његових доглавника.
У одређени петак кнез Гвозденовић и његово друштво крену се у двор. Кад су ушли на прва врата у дворску авлију, у којој се чека, посаде их на почасно место покрај самих дворских врата којима се иде султану. Када су дошли и заузели своја места, велики везир, бејлер-беј румелијски[2]и остали, султан, са својим пажевима, који га увек прате, уђоше у дворану у којој се прима. Чим у дворану уђе, султан се прво обуче у црвену хаљину од свиле, скројену по њиховоме начину, па се по том огрну другом шареном, зеленом хаљином, постављеном зибелинима. За тим султан пође на престоно место у дворани. То је била на неколико степеница узвишена пространа галерија с јастуцима и шиљтетима од кадифе, спремљеним за седење. Чим се султан попео на престоно место, пожурише се к њему паше, које су га онде чекале, и пођоше сваки на своје место. Пошто паше и везири поседаше, дођоше таоци из Босне, из Влашке, из Мореје, и наместише се такође на своја места, испод галерије, на којој су турска господа поседала била. На једном крају дворане беше спремљено за пиће шербета и воћних сокова. Место је, такође, било узвишено, и на средини је стајао велики сребрн суд за шербет, налик на путир. Покрај тога места, на коме се служило пиће онима који су хтели, беху намештени тамбураши с великим шаркијама, који су певали јуначке песме о султанима и јунацима. Поједине стихове тих песама пропраћали су узвицима присутни дворани. У тај мах се султану и господи око њега у металним сановима служио пилав од овчевине.
У исто време кнез Гвозденовић и његови другови и калуђер Генадије показаше се на уласку у дворану. Иза њих су ношени на великим тепсијама деспотови поклони. Једна велика ваза од кованога сребра, опкољена са дванаест путира, све окићено драгим камењем, беше на првој тепсији. Беше то рад кујунџијâ из Новога Брда. На другој беху свитци кадифе најскупљега реда. На трећој прекрасни ћилими у најживљим бојама. Кад се посланици, клањајући се, приближише султану, нарочити султански момци прихватише поклоне, па их уздигоше и показаше султану, који је седео на своме узвишеном престолу. Један од паша, нарочито за то одређен, приђе кнезу Гвозденовићу, и уведе га у галерију на којој је султан седео.
Клањајући се дубоко и гледајући у султана, кнез Гвозденовић поче говорити:
— Превисоко ти царство! Мој узвишени господар, деспот Србије Ђурађ Бранковић, подноси најсрдачнија честитања и своје смерне поклоне Величанству твоме. Прими их милостиво и не заборави твога свагда верног слугу. Буди милостив жељама и потребама његовим и земаља његових.
Кнез Гвозденовић пође к руци султановој, али султан Мехмед махну руком заустављајући га.
— Понесите моје поздраве деспоту Ђурђу, одговори султан. Ја данас њега сматрам као оца. Учиниће се све што жели деспот. Велики везир Халил-паша добио је већ о томе моје заповести.
За тим султан даде руком знак кнезу Гвозденовићу и његовима да поседају. Уступајући натрашке, једнако се клањајући и гледајући у лице султану, кнез и његови другови поседаше на одређена им места.
Одмах по том момци султански донесоше као чаршав од свиле међу посланике. А пред свакога донесоше као округлу синију од црвене коже. По том донесоше јестива у неколико санова пред посланике.
Тако се свршила аудијенција кнеза Гвозденовића код султана Мехмеда II у марту 1451 године.
Сутра-дан Халил-паша му је дао писма о потврди уговора. Усмено је Халил-паша прикричио кнезу Гвозденовићу да султан држи много на обавезу војске и да поздравља деспота да је с добро изабраним и спремљеним одредом готов чим би му позив дошао. Ништа не хте казати на коју ће се страну војевати. Богати поклони у новцу и у хаљинама предадоше се кнезу Гвозденовићу и његовим друговима одмах за тим. Нарочити персијски ћилими беху, с камилама и с камиларима који ће камиле терати, одређени као поклон султанов за деспота. Они су имали заповест да се договоре с кнезом Гвозденовићем и да се у свему држе његових наредаба.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Новаковић, умро 1915, пре 109 година.
|