Kaluđer i hajduk/III
III
Niš i Pirot Turci su bili zauzeli u početku vlade despota Đurđa, 1428 godine, ali su ih posle Segedinskog Mira (1444) opet bili ustupili despotu. Zemlje oko tih gradova, kao i one što su se u tom pravcu dalje pružale uz Toplicu do Kopaonika i do Ibra, bile su dobro naseljene i obdelane, i ako su poslednjih godina dosta pretrpele od kretanja vojske, ratovanja i svakojakih razmirica koje su s nestalnim i nemirnim političkim životom tesno vezane. Gotovo kroz ceo XIV vek te su zemlje bile na miru i zaklonjene od neprijateljskih udaraca. Njihova plodnost i vrednoća naroda koji ih je naseljavao učinile su da su imanja bila dobro uređena, bogata i da ni seljaci nisu bili toliko siromašni.
U tim krajevima tada nije bilo mnogo crkvenih imanja. Malo koji od velikih carskih manastira, kao što su Studenica, Gradac, Banja, Gračanica, Dečani i Hilandar da je imao po koje selo u tom kraju. Zemlja je bila podeljena na nekoliko velikih vlastela, među kojima je u Toplici bio stegonoša, vlastelin župe Toplice, Vitomir Gvozdenović, onaj isti koji je vodio misiju despota Đurđa k sultanu Mehmedu. Predeo pirotski, na granici s Turskim Carstvom, izdeljen je bio među vlastelu krajišnike što će reći graničare, kojima je dužnost bila da čuvaju granicu. Ostala zemlja je bila u rukama nasledne vlastele. Svaki je vlastelin imao po nekoliko, katkad i po desetak sela, i prema tome po nekoliko vlasteličića. Vlasteličići su imali po negde i zasebno, samostalno, po jedno selo i po polovinu sela prema vojničkim spiskovima i prema svojoj vojničkoj obavezi. Slobodnih ljudi i slobodnjačkih sela nije na tom kraju bilo nikako. Stanovnici gradova i trgova, Pirota, Izvora, Niša, Prokuplja, Bele Crkve bili su ponajviše slobodni ljudi, ili tuđinci, često Grci i Cincari, ili su bili vlasteoski ljudi iz okolnih krajeva, koji su svom vlastelinu plaćali pogođeni otkup za rabotu, koju bi mu vršili da su ostali na svojoj zemlji s ostalom rodbinom, pa su, pod tom pogodbom, uživali potpunu slobodu.
U svima mestima na carigradskom drumu, od Pirota do Bele Crkve (danas Kuršumlije), očekuje se dolazak carice Mare s velikom svečanošću i pratnjom. Nju sultan Mehmed šalje despotu Đurđu, ocu njenom, u novo podareno joj vlastelinstvo u Toplici i u Dubočici.
Sam stari despot Đurađ i despotica Jerina behu izašli u Niš, da dočekaju svoju ćerku, sultanku, koju nisu videli ima već šesnaest godina. Ona se i po njihovoj želji vraća u njihovu državu. I oboje su puni zadovoljstva.
U Pirotu je carica stupala na srpsku zemlju, i odatle je mislila što brže putovati na susret svojim starim roditeljima. Ali se u Pirotu morala zadržati. Gradić pirotski sa svojim kulama bio je u jednom kraju Nišave. S druge strane ga je neka dugačka bara odvajala od trga. Trg je pružao se uz Nišavu. Trgovačke su prodavnice bile poređane u jednoj dugačkoj ulici, jedna spram druge. Ulica se s oba kraja mogla zatvoriti. Izvan trgovačke ulice, u kojoj su gdekoji i stanovali, po polju, s obe strane Nišave, pružali su se redovi kuća i imanja, u kojima su stanovala ili okolna vlastela, ili majstori i trgovci iz trga. Majstori su stanovali sve po zanatima, u gomili svaki po svom zanatu. Takav je bio onda običaj u svima trgovima ili varošima. Naseljenje nije bilo vrlo veliko. Kuće su bile proste, obično opkoljene baštama; velikih zdanja nije bilo. Grad je sav bio u svečanom ruhu, okićen zastavama. Despot je tu na granicu poslao bio svoga protovistijara i velikog čelnika nad vojskom, da od njegove strane pozdrave caricu Maru pri njenom ulasku u srpsku zemlju.
Na carigradskom drumu ispred Pirota bio je čitav panađur.
Jedni su prodavali razna jela i slatkiše. Drugi su pekli jaganjce, ovnove, prasce ili telad. Jedni su igrali i pevali. Bilo je i slepaca guslara, koji su pevali junačke pesme. Sve je bilo dupkom puno naroda iz okoline, željna uživanja, veselja. Vreme je bilo prekrasno. Proleće je, u drugoj polovini maja. Turci, novi naseljenici pirotski, stajali su sa svojim starešinama u naročitoj grupi, gotovi da pozdrave svoju sultanku, koju novi sultan s tolikim počastima k njenom ocu ispraća.
Najpre se na carigradskom drumu ukazaše caričine komore i komornici. Njena kuhinja i kuvari sa svojim spravama išli su napred. Po tom kamile s tovarima. Carica je sa svojim dvorkinjama putovala na konju. Ali pri većim mestima, ili kad bi se umorila, carica se nosila u bogato nameštenoj nosiljci. Taj je način upotrebljen i ovde pri njenom ulasku u srpsku državu.
Kad su nosioci doneli nosiljku na određeno mesto, carica izađe da primi pozdrave gospode oca svoga i onde sakupljenih Turaka. Despotov protovistijar i vojnički veliki čelnik u svečanom ruhu, koje je ličilo na današnje svešteničke odežde, a za njima pirotski vladika i sveštenstvo zajedno sa starešinama grada Pirota, izađoše te pozdraviše caricu. Za njima pristupiše Turci, koji su, upravo, i sami bili deo građanstva pirotskoga. Po tom je carica upućena u hladnjake koji su joj od zelena lista bili spremljeni kao stan. Pošto se parada svršila, narod se razišao da se veseli i zabavlja sve do polaska caričina.
srpsku državu.
Ovako je doček bio spreman kod svakog većeg mesta, ili gde bi bila naređena noćišta ili obroci.
srpsku državu.
Naročito je lep i veličanstven doček bio u Nišu. Niš toga vremena nije bio osobito lep, jer su na njemu nedavnašnji ratovi ostavili teške tragove. Trg je bio pred gradom s leve strane Nišave, a uz Nišavu više grada i niz Nišavu niže grada bile su kuće s lepim vrtovima. Tu su svoju ćerku očekivali despot Đurađ i despotica Jerina. Dok je bila sultanka u Drenopolju, oni su smatrali kao da je u ropstvu. Njen povratak u otadžbinu smatrali su kao oslobođenje iz ropstva.
srpsku državu.
Kad se ustaviše nosioci pred despotom i despoticom, i iz nosiljke iziđe carica Mara, sa suzama u očima poleti k ljoj despotica Jerina da je izgrli i ižljubi. Carica Mara po tom pristupi k ruci staroga oca, koji je poljubi u čelo. Po tom se išlo u crkvu na molitvu. Carica je ostala tri dana u Nišu, jedno da se odmori od puta, a drugo da despotu Đurđu da prilike da se iz razgovora sa svojom ćerkom obavesti o položaju u Turskom Carstvu i o novom sultanu, kojemu se despot, po svome vlastitom predosećanju, nije radovao.
srpsku državu.
Ovu priliku je Niš upotrebio da od despota potraži uveličanje svojih gradskih povlastica. Jedna deputacija, u kojoj su bili vladika, protojerej gradski, starešina gradski i starešina svih esnafa gradskih izađoše pred despota da ga mole da Nišu da povlastice, koje je pre pedeset godina, od prilike, Beogradu bio dao despot Stefan. Niševljani su predstavljali despotu da bi to izazvalo jači polet njihova grada i da je potrebno sad, kada Beograd nije više u Srbiji. Despot je odgovorio milostivo da će taj predmet ispitati kad se vrati u Smederevo.
srpsku državu.
Toga dana pred veče izađu despot, despotica i carica Mara k crkvi Sv. Panteleja više Niša, gde je bilo narodno veselje u čast dolaska despotova i povratka carice Mare u domovinu. Narod je s izjavama velikog zadovoljstva susretao despotsku porodicu. Carica Mara bila je na dobru glasu što se znalo kako ona ni u sultanskim dvorima nikad nije zaboravljala ni svoju veru, ni svoj narod. Vrlo mnogo je činila za otkup srpskoga roblja, kojega su, u to vreme, skoro svagda bili puni trgovi u Drenopolju. Carica Mara je na otkup roblja trošila i poslednju paru svoju. Na to joj je često slao naročitih sumica i despot Đurađ. A ona je u Drenopolju imala vešte agente, preko kojih bi kupovala roblje da niko ne zna za koga se kupuje. Roblje je to puštano u slobodu, i davano mu je pomalo troška, da bi se moglo vratiti u domovinu. Mnogi nisu ni saznavali otkuda im dolazi ta milost; mnogi su tajno i u velikom poverenju bili obavešteni.
Da priđemo jednoj gomilici prostih ljudi koji su u kraju pod jednim drvetom na travi nešto večerali i da poslušamo šta govore. Na sredini je te gomilice sedeo jedan, koji je imao veliku masnicu na nosu. On je nekada ostavio begstvom zemlju svoga gospodara. Ali ga je gospodar našao i k sebi povratio, rasporivši mu nos u ime kazne, da bi poplašio druge da tako ne čine. Njega su u mutnjama oko 1428 Turci iz okoline Niša odveli u ropstvo u Drenopolje, i kad se, mnogo godina po tom, carica Mara dovela za sultaniju u Drenopolje, njeni su ga agenti našli, otkupili i pustili. Sad je bio srećan i slobodan čovek i držao je neku radnju u Nišu. Spram njega je sedeo jedan tucak ili sužanj s halkom oko vrata. Tucak je sužanj nekoga bega kod Skoplja, koji ga je, na Boga i na veru, pustio da ide i da prosi po svetu, te da otkup sastavi. Povelika halka od tuča bila mu je zakovana oko vrata. Kad otkup nabavi, isprosi ili sastavi, pa donese begu, ovaj će mu halku otkovati i pustiti ga. Inače tako ide po svetu, i svak vidi po njegovoj tucačkoj halci da je pušten u svet na veru da sastavlja otkupe, ali da je rob. Ostali iz društva bili su trgovci iz Niša, a s njima su sedela i dva tri seljaka iz okoline, njihovi rođaci. Njihovi drugovi pitahu ih o tadašnjoj letini. Oni se odzivahu da je sve dobro ponelo n da će naročito voća dosta biti, ali se tužahu na rabotu i na gospodare. „Najbolju snagu, govoraše jedan, moramo njima da damo; za svoje stignemo li, ne stignemo. Ako je vlastelinova njiva prispela za kosidbu, svi moramo ići da je kosimo, a našoj kako Bog da. Ona tek mora doći kasnije. Ah Bože, ima li zemlje, u kojoj ovake nepravde nema?" uzvikivaše jedan seljak ogorčeno.
„Ćuti, brate, reče mu onaj s rasporenim nosom. Ne znaš šta govoriš. Pomisli kako je kad je vlastelin tuđin i vere pogane, kao što je Turčin. To sam ja gledao u jadnoj Bugarskoj i kod Drenopolja. Ne zna šta je muka ljudska ko ono očima gledao nije kao ja što sam," reče onaj s rasporenim nosom kao s nekim autoritetom.
— Istina je, dodade tucak iz Skoplja. I ja sam to tamo gledao. Ne dao nam Bog da tuđu veru služimo, govoraše on s ubeđenjem.
— Pa i mi smo to ovde gledali dok su bili Turci, reče trgovac iz Niša, koji se svome vlastelinu novcem otkupljivao za rabotu, koju mu je dugovao. Eto, što ja da mu plaćam otkup? Zato što sam se rodio na njegovom imanju u kući oca moga! On se vajkao po običaju prostih ljudi, koji su uvek protiv svakog plaćanja gospodaru i državi, ne misleći ništa revolucionarno. Kroz njihova je usta govorio samo otpor za plaćanje. Kad se njima ne bi samo tražilo plaćanje, sve bi im do mora bilo pravo. Tako je mislio i seljak, kojemu je teška bila samo njegova rabota, a drugo ga se, sve do mora, ništa nije ticalo.
Jek zvonâ razasu se, po talasastom zelenom polju. Despot i despotica s caricom Marom pošli su kući, i krenuše da najpre prođu malo po narodu i pogledaju zabavu narodnu. Oni udariše pored naše družine koja se uz večeru razgovarala. Svi poskakaše na noge, i kolovođa družine, s rasporenim nosom, sećajući se dobročinstva caričina, vikaše koliko ga grlo donosi „Živela carica Mara! Živeo despot Đurađ i despotica Jerina!" Uzvici simpatija i radosti, potpuno zasluženi, rasprostirahu se od gomile do gomile, prateći uz put simpatičnu caricu i njene roditelje!
U povratku u grad, put bejaše zakrčen velikim dubrovačkim karavanom od trista konja, koji tek beše prispeo. Ljudi i konji tiskahu se da uđu i da se smeste u jedan stan (gostionicu), tako da je sva ulica bila zakrčena. Ljudi despotovi počeše da razgone ljude i konje i da krče put, ali despot ih zaustavi i prizva karavanskog kapetana, te se izveštavaše o karavanu i o dubrovačkim trgovcima koji ga šalju. Karavan je putovao za Drenopolje. U tovarima je bilo svakovrsne robe za dubrovačke trgovce u Drenopolju. Despot pitaše kapetana, kako je prošao dotle na putu i kako je bio predusretan od ljudi i od vlasti. I on se u glavnome hvaljaše, ali se i žaljaše na neke čuvare šuma i klisura u Kopaoniku između Bele Crkve i Ibra, kako su ga nagonili da rastovari gdekoje konje, za koje su držali da nose vino, tako da su se odbranili samo zato što ih je bilo mnogo, pa su zapretili da će se odupreti oružjem i žaliti vlastima dalje na putu. Ponosnici kako su se u ono vreme zvale kiridžije, bili su svi oružani strelama, mačem i štitom. Odeveni su bili u mrk sukneni gunj, podugačak, i u suknene mrke pelengire. Na glavama su imali male kape od debljeg sukna; na nogama opanke; oko golenica suknene dokolenice; oko stasa ugasito crven pojas. Svaki je imao u rukama tvrdu potešku sohu, sa šiljatim okovanim vrhom, kojom se služio i da podupre tovar n konja svoga i sebe, negde na klizavici ili nizbrdici. U sukobima soha je, prema prilici, služila i kao oružje. Bili su svi iz Morače, pastiri moračkoga manastira. Nad svima je bio karavanski kapetan, Dubrovčanin, zaklet kod dubrovačke vlasti da karavan čuva, da svaki amanet ispravno preda onome kome je upućen, da drži red među ponosnicima i da na konje pazi da se ne pretovaruju i ne pregone. Kapetan je i ovde najpre otvorio put despotu za prolazak, a posle se brinuo da smesti ljude i konje u stan, jer mu svi nisu ni mogli stati u jedan stan. Stan je bio velika četvrtasta ili četvrtasto-duguljasta zgrada s prostranim dvorištem. Na sredini je zgrade bilo ognjište s velikom naloženom vatrom. To je bio kao salon, jer tu su se ljudi grejali, ili sebi što uz vatru spremali, ili se sušili, a okolo su bile kao široke galerije uzvišene na metar i više. S donje strane su bili konji, a gore na galeriji, više konja, bili su njihovi pratioci. Oni su tu rastovarivali svaki svoga konja, pa tovar ostavljali sebi više glave, a oni bi legali između tovara i konja po zaostalom mestu galerije. Kad sutra karavanski kapetan dâ znak za polazak, svak bi skočio i natovario svoga konja i stajao spreman čekajući svoj red za putovođom. Putovođa je obično bio konj s medenicom, koji se prvi kretao i medenicom jednako davao znak celom karavanu. Taj konj je sve znao kao čovek, samo što nije umeo
govoriti.
Kad su se despot i despotica s caricom Marom vratili u svoj dvorac u gradu i kad su se počeli u veče s caricom o svemu razgovarati, despotica se vajkaše što se carica ne vraća k njima u Smederevo, ili onde gdegod bliže.
— Tako je volja sultanova, odgovaraše carica, da ja držim svoj zaseban dvor, kao udova sultanka. Zbog toga mi je i odredio sve što treba, da taj dvor mogu držati.
— Pa da je barem bliže gdegod, oko Jagodne, oko Nekudima, govoraše Jerina, i tamo su lepa mesta. Mi se, znaš sama, moramo držati bliže ugarske granice.
— Sultan Mehmed to baš zamera. Njegova bi želja bila i za vas da ste bliže njegovoj granici negoli granici njegova neprijatelja, Ugarske. Beograd u ugarskim rukama, to mu je trn u oku. Sve će činiti da do njega dođe i da ga Ugrima oduzme.
— Znam, Maro, reče stari despot, znam račune turske politike, ali se s njom ne mogu složiti računi srpske politike nikada.
— Dragi oče, ti se o tome brini i ti si danas među Srbima jedini koji to znaš kako treba. Meni se čini da su posle Zlatice, Varne i posle Jankova poraza na Kosovu naši računi gotovi. Na žalost hrišćanstvo danas nema snage, kojom se može odupreti muslomanima. Ne ostaje već više ništa nego se moliti Bogu i čekati bolja vremena. Ali su mene u izboru Bele Crkve vodili i drugi obziri. Ti znaš, oče, da u Beloj Crkvi sedi vladika toplički, da onuda prolazi veliki put iz Dubrovnika u Drenopolje i obratno, i da su onde veliki manastiri, zadužbine Stefana Nemanje, pradeda našega, sveti Nikola, i ženski — sveta Bogorodica, u kojoj je Nemanjino podružje Ana, sveta Anastasija, ustanovila ženski manastir. Moja je želja bila da obnovim spomen njezin i da oživim mesta, u kojima su oni mladost svoju provodili, uvek misleći na svetu veru svoju.
— Biće po tvojoj volji, carice, odgovori Đurađ. Tamo je sve spremno. Novi dvori po naredbi sultanovoj dovršuju se. Ja ću poći sobom, da sve pregledam i vidim. Spremljene su i ćelije pokraj manastira u kojima ćemo odsesti i u kojima ćeš ti stanovati, dokle ti tvoji novi dvori ne budu potpuno spremni. Mesto je izabrano u samoj neposrednoj blizini manastira Svete Bogorodice. Naređeno je da se načini i put od novog dvorca do manastira, da bi mogla ići u crkvu po svakom vremenu.
— Kad mislite da pođemo, upita carica.
— Čim se odmorimo, odgovori despot. Odavde u Prokuplje na ručak, ali rano da pođemo. Odande ćemo na noćište u jedno selo pred Belom Crkvom. Ja sam već naredio. Mislim da u Belu Crkvu stignemo za jutra.
— Onda ćemo ostati ovde sutra i prekosutra, odgovori despotica, a po tom ćemo dalje k Beloj Crkvi. I ja sam baš radoznala da vidim taj manastir ženski, tako stari.
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Stojan Novaković, umro 1915, pre 109 godina.
|