Историја средњег века I 27
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Карактеристичну особеност историје трију скандинавских земаља — Данске, Шведске н Норвешке — претставља позни развитак феудализма у њима. Од IX до XI в., када се у већини европских земаља завршава процес феудализације, у скандинавским земљама он тек почиње. У скандинавским се земљама много дуже сачувало слободно сељаштво, оно ту има већи политички утицај него у другим земљама Европе. Процес феудализације почео је најраније и постигао највеће успехе у Данској.
1. ДАНСКА[уреди]
Развитак феудализма у Данској. Држава Кнута Великог (види гл. VI), који је ујединио под својом влашћу Данску, Норвешку и Енглеску, распала се убрзо после његове смрти (1035 г.). После седам година припала је краљевска власт у Данској новој династији Естридсона, која се на данском престолу одржала више од 300 година. У XI в. развитак феудализма знатно те коракнуо напред у Данској. То најбоље показује што се у њој учврстило хришћанство. Данска је била подељена на неколико епископија. Почетком XII в. била је установљена архиепископија у Лунду. Као и свугде у Европи, црква је у Данској била крупни земљопоседник, и сви су њени интереси били повезани са интересима феудалне аристократије која се рађала. И аристократија и краљеви штитили су цркву и издашно јој даривали земљу. Крајем XI в. краљеви су увели обавезни десетак у корист цркве. То је изазвало велики устанак данског сељаштва, и у време тог устанка био је убијен краљ Кнут (1086 г.), који је од цркве проглашен за свеца. Почетком XII в. избили су нови сељачки немири исто тако због црквених намета. Сељаштво постепено пада у зависност од крупних црквених и световних земљопоседника. Развитку крупних земљопоседа и образовању класа у Данској помагало је постојање робова, од којих је већина била насељена на земљу. Робовима су постојали ратни заробљеници и дужници који не би исплатили дуг; понекад су робови и куповани.
Постојање великих слободних територија успоравало је феудализацију, јер је омогућавало сељаштву да одлази на незаузету земљу. Али је краљевска власт објавила да су све незаузете земље краљевска својина, а сељаци који се на њих населе — краљевски сељаци, који морају да испуњавају обавезе у корист краља као сопственика земље. И осталим сељацима биле су наметнуте дажбине и обавезе у корист краља. Аристократија и свештенство били су њих ослобођени.
У XII и XIII в. краљеви су почели да деле земљу на феуде ритерима. Служба у војсци, која се раније заснивала углавном на служењу слободног сељаштва, све више се концентрише у рукама ритерске коњице. Сељацима су место војне службе биле наметнуте натуралне дажбине и обавезе.
Данска освајања у XII и XIII веку. Поморска трговина повезана с разбојништвом, карактеристична за епоху викинга, није престала у скандинавским земљама ни у следећим вековима. Данска је делом трговала са својим суседима — северонемачким и словенским земљама, а делом и пљачкала. XI и XII век протекли су у огорченој борби између Данаца и Балтичких Словена. Но у исто време успостављене су и трајне трговачке везе са обалама Северног и Балтичког Мора. Данска је снабдевала северну Немачку рибом и, једним делом, пољопривредним производима — месом и житом. Производи извожени из Данске почели су да играју видну улогу у северној трговини (види гл. XIV). Крајем XII в. у Данској су почели да ничу градови.
Трговачко-разбојнички интереси данских феудалаца потстицали су их на освајачку политику, особито у другој половини XII в., када је развитак феудализма знатно кренуо напред. Данци су почели да се такмиче с Немцима у освајању и пљачкању Прибалтика. Освајања су почела за владе Валдемара I (1157—1182 г.) и вођена су под уобичајеном фирмом »крсташких ратова« против пагана. 1166 г. Данци су заузели словенски град Аркону на острву Рујани (Ригену), порушили и опљачкали храм Световида. Рујански кнежеви постали су дански вазали.
Наследник Валдемара I Кнут VI (1182—1202 г.) користио се слабошћу царства у коме је тада вођена борба између два цара (Филипа Швапског и Отона IV), и заузео већи део Приморја, Холштајн, Мекленбург, Либек и Хамбург. Кнут VI узео је титулу »краља Данаца и Словена« (Rex Danorum et Slavorum).
Брат и наследник Кнута Валдемар II (1202—1241 г.) проширио је данска освајања на Исток. Заузео је острво Езел. На позив епископа Риге припремио је »крсташки рат« против Естонаца, освојио њихову земљу и основао град Ревел (Талин).
Ширење данске власти на Балтичком Мору довело је Данску у сукоб с немачким феудалцима. Валдемар II био је заробљен и принуђен да се одрекне свих данских освајања на југу Балтичког Мора, сем Рујане, а исто тако и Естоније (он ју је, додуше, убрзо узео натраг).
Феудални сукоби. XIII век у Данској карактерише опадање краљевске власти, пораст самосталности феудалаца и непрекидни феудални метежи. Те су метеже подржавали Немци, заинтересовани за опадање политичког значаја Данске, особито грофови Холштајна и градови северне Немачке, .у првом реду Либек. Дански су краљеви делили државу синовима, од којих је сваки доцније тежио да од добијеног дела начини наследни посед. Карактер тих метежа постајао је крајње огорчен. За један век, од 1240 до 1341 г., мали је број данских краљева умро природном смрћу. У то је доба међународни значај Данске јако опао. Тим су се користили северонемачки градови, који су се у XIV в. ујединили у Ханзу. Они су учврстили своје трговачке позиције у Данској и добили значајне повластице; ту је главна улога припадала Либеку. У већини данских градова Либек је имао своје контоаре, понегде су му припадали читави квартови. Занатлије из Либека ловиле су рибу у данским водама не плаћајући никакву трошарииу. Те су привилегије биле после проширене и на друге Ханзине градове. Ханзини трговци су се богатили продајући Данцима лошу робу, несавесно их варајући приликом куповања робе у Данској и опијајући Данце алкохолним пићем. Конкуренција Ханзе задржавала је развитак заната и трговине данских градова.
Ограничавање краљевске власти. Дански су феудалци искористили слабост краљевске власти да би учврстили своје политичко господство. Борбу с краљевском влашћу повели су црквени феудалци, који су завладали огромним земљишним поседима. Архиепископ Лунда Јаков Ерландсон затражио је потпуну самосталност цркве у судству. Борба се отегла више година. На крају крајева цркви је пошло за руком да сви њени захтеви буду примљени. Одмах за свештенством иступили су и световни феудалци. 1282 г. под притиском световних и духовних феудалаца краљ Ерик Хлипинг био је приморан да у Ниборгу изда повељу, по којој се краљ обавезује да ће сваке године сазивати народну скупштину (parliamentum quod hoff dicitur; у XIV в. почела се називати Danehof). То је била старинска народна скупштина на којој не учествује само аристократија, већ и претставници грађана и слободног сељаштва. Али у то доба сва се његова моћ концентрисала у рукама духовних и световних магната. Краљ се обавезао да никога неће затварати у тамницу без законске судске одлуке.
Покушаји Ерика да избегне испуњавање тих обећања довели су до аристократске завере. Краљ је био убијен (1286 г.). Његове убице подржавало је свештенство које је нашло заштитника у личности папе Бонифација VIII. Када је биран краљ Кристоф II (1320—1332 г.), узета је од њега писмена обавеза да ће се придржавати привилегија аристократије и цркве: да духовна лица неће позивати пред краљевски суд, да на цркву неће ударати никакве дажбине, да у своје веће неће пуштати странце, да им неће давати феуде и да неће почињати никакав рат без сагласности аристократије. Племство је претворило своја лена у потпуну наследну својину, ослобођену свих дажбина. Многи слободни сељаци изгубили су у то време своје земље и били принуђени да траже »заштиту« од крупних земљопоседника, који су прелазили у положај кметова.
После смрти Кристофа II у току осам година краљевски престо био је упражњен. У то доба готово целу Данску били су освојили делом Швеђани, делом Ханза, делом војводе Шлезвига а делом грофови Холштајна.
Валдемар IV Атердаг. После међувлашћа на престо је био доведен син Кристофа II Валдемар IV Атердаг (1340—1375 г.). Он је у почетку владао само северним Јитландом. Али, њему је пошло за руком да постепено окупи у својим рукама све данске области и да је поново учини великом силом на Балтичком Мору. У својој политици он је имао могућност да се ослања на ритере и на слободно сељаштво, које је, иако ослабљено, још увек било утицајно (почетком XV в. слободном је сељаштву припадало до 15% читаве земљишне својине). Увлачене све више у тржишне односе, те су групе све више страдале од феудалног расула, од насиља феудалаца, од монополистичког положаја Ханзе и виделе у јакој краљевској власти свој ослонац. Уз њихову помоћ Валдемар IV је завладао ранијим данским земљама. Додуше, 1346 г. он је продао удаљену Естонију Тевтонском реду за 19 хиљада сребрних марака, али је за тај новац купио знатан део заложених и продатих краљевских домена. Дажбине сељака који су живели на тим доменима постале су један од важних извора краљевских прихода. Већ 1349 г. он је владао готово целом Данском западно од Зунда, 1357 г. нанео је пораз грофовима Холштајна, 1366 г. повратио је данске поседе на југо-западу Скандинавског Полуострва, које су били заузели Швеђани. То му је донело Зунд с његовим чувеним ловиштима харинга. По речима савременика, тамо се у септембру и октобру сваке године сакупљало 40 хиљада бродова са 300.000 рибара. Царине на та ловишта рибе претстављале су најважнији извор краљевских прихода.
Валдемар IV је реорганизовао војску. Сем феудалне војске он је тражио да му градови ставе на расположење људе и бродове, а купио је пешадију — стрелце — међу сељаштвом. Градио је замкове, користећи се принудним радом сељака, и давао их са околином у лено својим присталицама. Устанци феудалаца, незадовољних јачањем краљевске власти, дали су му повод за конфискације, којима је повећавао краљевски домен. У руке му ј пао и низ феуда који су остали без сопственика у доба »црне смрти«, која је пустошила Данску од 1349 до 1350 г.
Ојачавши на тај начин краљевску власт и њене изворе средстава, Валдемар IV је одлучио да зада ударац северонемачкој Ханзи, од које је у то време образован моћан савез. 1361 г. заузео је Визби на Готланду, важан центар Ханзине трговине у Скандинавији, и тамо дошао до огромног плена. Он је успео да разбије Ханзину флоту. Али је то изазвало уједињење 60 Ханзиних градова, Шведске, Мекленбурга и Холштајна с циљем да се уништи Данска. Подржавала их је и данска аристократија, дигавши устанак против Валдемара на Јитланду. Ханза и њени савезници нанели су Валдемару потпун пораз. 1370 г. Данска је била приморана да закључи у Штралзунду мир под крајње неповољним условима: Ханзи је признала све привилегије, уступила јој је неколико утврђених места и дала јој право да се меша у избор данског краља (види гл. XXIV).
Маргарита Данска и Калмарска унија. Политику Валдемара IV наставила је његова кћи Маргарита, жена норвешког краља Хакона VI. После Валдемарове смрти она је постигла да на дански престо буде изабран њен малолетни син Олаф, који је 1380 г. наследио и норвешки престо. Маргарита је као регенткиња владала обема државама. Олаф је умро 1387 г. и Маргарита је постала краљица. Користећи се унутрашњом борбом у Шведској, она је добила и шведску круну (1389 г.). Она је сада стајала на челу врло велике европске државе. Маргарита је тежила да учврсти уједињење три северне краљевине, да их обезбеди својој династији и да у исто време створи политичку превласт Данске у тој заједници. Она је постигла да њен братанац из трећег колена, Ерик Померански, буде изабран најпре за краља Норвешке, а онда Данске и Шведске. 1397 г. у Калмару, на скупу духовне и световне аристократије све три краљевине, Ерик је био свечано крунисан за краља Данске, Шведске и Норвешке. Услови под којима су се све три земље ујединиле нису били формално утврђени, али је Калмарска унија у целини доносила све користи само Данској.
Маргарита је и даље владала земљама Калмарске уније све до своје смрти (1412 г.). »Читаву данску аристократију обузео је страх од мудрости и моћи те жене« — каже савремена хроника. Маргарита је водила самовласну политику у тежњи да себи потчини феудалце на свим њиховим поседима. Својим најближим људима она је обилно делила феуде и епископска места како у Данској, тако и у Шведској и Норвешкој.
Распад Калмарске уније. Политика данских краљева изазивала је дубоко незадовољство у Шведској. 1434 г. тамо је почео устанак против данске власти. 1435 г. објављено је на скупштини сталежа у Шведској да је Ерик збачен. Ускоро после тога данска је аристократија постигла да се он протера из Данске. Без обзира на неколико покушаја да се обнови Калмарска унија, она је фактички престала да постоји (до њеног формалног укидања дошло је тек 1523 г.). Шведском су управљали њени »регенти« или, тачније, њена аристократија. Али је Норвешка и даље остала под влашћу данских краљева. Унија с Норвешком трајала је све до 1814 г.
1459 г., користећи се слабљењем Немачке (види гл. XXIV), дански су краљеви прикључили својим поседима Шлезвиг и Холштајн. Дански краљеви су притом потврдили привилегије домаћој аристократији. Но они нису успели да потчине сељаке, који су живели у западном Холштајну (Дитмаршену) и упорно бранили своју слободу од напада холштајнских грофова. Када су дански и немачки ритери учинили покушај да их покоре, сељачка војска Дитмаршена нанела им је пораз код Хемингштата (1500 г,).
Положај сељака у Данској у XV в. Међутим, у самој Данској положај сељака постајао је све тежи. У XV в. Данска је постала главни снабдевач Немачке стоком (особито коњима и воловима), а исто тако и житом, уљем, машћу и сировим кожама. И племство и горњи слој слободног сељаштва почели су да воде привреду, срачунату на извоз. Понекад су сами племићи опремали трговачке бродове. Данско племство добило је право да без царине увози жито у градове и да без царине отуда извози сву робу. На бази прелаза на трговачку пољопривреду земљопоседници су тежили да прошире површине обделане земље, заузимајући земље слободних сељака и смањујући деонице кметова. У XV и XVI в. у Данској се у великом обиму врши прелаз од система дажбина на систем кулука и претварање слободног сељачког слоја у кметове. Сељаштво је на то одговорило низом устанака, које су аристократија и краљевска власт сурово угушивали.
Пораст трговине пољопривредним производима ојачао је донекле и данске градове, који су у тој трговини били посредници. Слабљење Ханзе, које је почело крајем XV в., створило је повољне услове за развитак трговине приморских градова Данске, међу којима на прво место избија Копенхаген. За време краља Ханса (1481—1513 г.) почела је успешна борба с Ханзом коју је Данска настојала да лиши привилегија. Ханс је изградио ратну флоту за борбу против Ханзе, повећао је трговачке царине, које су наплаћиване у Зунду. Али је ипак од развитка данског експорта у првом реду вукао корист крупни феудални земљопосед, коме је током XV в. доспела у руке сва политичка власт.
Политичка власт крупних феудалаца. Крајем XIV в. престао је да се сазива такозвани Danehof — претставништво сталежа, у које су улазили и грађани и слободни сељаци. Власт се све више концентрисала у рукама сталног управног органа — државног савета (Rigsraad), састављеног од аристократије. У њему су заседала сва седморица данских епископа с лундским архиепископом на челу и око двадесетак световних велможа. Тај је савет потпуно потчинио себи краљевску власт. »Капитулације«, које су издавали краљеви ступајући на престо, све су више проширивале привилегије и компетенцију државног савета. »Капитулација« краља Кристиана I (средином XV в.) коначно је потчинила краљевску власт државном савету. Проглашена је изборна монархија«, и краљ без сагласности савета не само да није могао делити лена, убирати порезе и објављивати рат, већ ни управљати својим доменима.. »Капитулација« Ханса претила је срамним изгнанством из државног савета сваком његовом члану који би ишао против својих другова и почео да тражи краљеву наклоност. »Капитулација« његовог наследника Кристијана II унела је обавезу да се најбоља лена у земљи деле само члановима државног савета. Аристократији су предата у руке права јурисдикције, укључивши и смртну казну. У њену корист била су донета ограничења наследних права слободног сељаштва. Данска улази у XVI век као феудално-кметска држава, којом управља олигархија духовних и световних магната.
2. ШВЕДСКА[уреди]
Спори темпо феудализације. У Шведској је процес феудализације текао још спорије него у Данској. Ту су се упорно одржавали старински родовски односи. Релативно ретка насељеност земље, велика слабо насељена брдска и шумска пространства, куда се сељаштво могло повлачити, слаба веза с феудалном Европом, стварали су овде нарочито повољно тле за одржање слободног сељаштва. Ипак се код Швеђана релативно рано јавља крупни земљопосед, везан делом с патријархалним ропством. Феудализација је текла нешто бржим темпом на југу, који је био насељенији и тешње повезан с Данском и Немачком.
Пошто је процес феудализације текао лагано, успореним се темпом ширило у Шведској и хришћанство, које је наилазило на упоран отпор родовског уређења с његовом старом религијом. Олаф је био први краљ који је примио хришћанство (око 1000 г.), али је оно тек у XIII в. коначно победило у Шведској. Покушаји краљева да насилно уведу хришћанство, у коме су они видели врло важан ослонац своје власти, изазивали су одлучан отпор у народу. Долазило је до правих ратова између краљева и народа; народ се дизао за повратак старе паганске вере, која је за њега била симбол старе слободе.
Освајање Финске. У име хришћанства краљеви су водили не само политику потчињавања шведског сељаштва, већ и политику спољних освајања. Од средине XII в. Швеђани учествују у освајању источних обала Балтичког Мора, такмичећи се с Немцима. Ударци Швеђана били су уперени према северу — на Финску и на Неву, тежећи да освоје њено ушће, како би завладали балтичком трговином с Русијом. Од средине XII в. почињу »крсташки ратови« шведских краљева против Финске. Финска су племена била побеђена и принуђена да се покрсте. Од XII в. почели су походи на Неву. Али, освајачке тежње Швеђана наишле су на одлучан отпор од стране Карелаца и Руса. 1240 г. Швеђане је на Неви потпуно разбио новгородски кнез Александар, који је за то добио надимак Невски. У тој битки Александар је ранио у лице вођу Швеђана јарла Биргера из породице Фолкунга, који је, уз свог шурака слабог краља Ерика, фактички управљао Шведском. После Ерикове смрти за краља је био изабран Биргеров син Валдемар, али је власт фактички и даље остала у рукама Биргера. У време његове владе Шведска је ступила у тешње везе с Данском и Немачком. Немачки досељеници су припомогли да се у Шведској развије рударство (тамо је одавно копан бакар и гвожђе). Биргер је закључио трговачки уговор с Либеком.
Учвршћивање феудалних односа. За време династије Биргерових потомака — Фолкунга (1250—1384 г.) — феудални односи учинили су велики корак напред. Знатан део сељаштва лишен је земљишне својине и пао у зависност крупних земљопоседника, и духовних и световних. Та је зависност појачавана због тога што су краљеви обилато делили имунитетна права. Војна служба је све више поверавана ритерима; сељаштво је већ морало да даје краљу низ натуралних дажбина и обавеза. Продирање феудалних односа и установа у Шведску било је делом у вези с немачким утицајем, који је нарочито појачан за време краља Магнуса Ладулоса (1275—1290 г.), који се ородио с холштајнском кућом. 1280 г. Магнус је издао уредбу да се сви који служе војску у коњици ослобађају пореза на личност и земљу; пореза је била ослобођена и црква, тако да су се они свом својом тежином свалили на сељаштво.
Од XIII в. почели су у Шведској да ничу градови. Трговина почиње да игра све већу улогу у животу земље. Али се трговина, углавном, налазила у рукама Немаца и Данаца, од којих се састојао и већи део горњег слоја градског становништва. Шведска је била чисто аграрна земља, и градови у њој нису играли крупну улогу.
Као и у Данској, у Шведској у XIV и XV в. јача феудална аристократија, која фактички и управља земљом, потискујући краљевску власт. Краљевска власт је настојала да се ослони на ниже племство, на грађане н на слободне сељаке,
Те се политике држао краљ Магнус Ериксон (1319—1363 г.), али без успеха. Утицај феудалне аристократије и даље је растао. Власт је све више прелазила на државни савет, који су чинили претставници више аристократије.
Магнусова спољна политика, усмерена против Новгорода, била је неуспешна и није му донела ништа друго сем дугова. Он је узимао зајмове и од папа, и пошто их није вратио, био је искључен из цркве. Аристократија, незадовољна њиме, више пута је дизала устанке против њега и, најзад, га је збацила 1363 г. На престо је био изабран Албрехт, син мекленбуршког војводе. Аристократија се користила његовим избором да би«дошла до нових привилегија. За његове владе државни је савет присвојио низ широких политичких права: попуњавање савета новим члановима било је остављено самом савету; савет је имао искључиво право да дели земљишне поклоне. Ово право чланови савета су, као и у Данској, широко користили да се лично обогате. Шведски феудалци и Немци који су дошли са Албрехтом жестоко су угњетавали шведско сељаштво, Немци су преплавили шведске градове и узели у њима сву власт у своје руке. Феудалци су некажњено по читавој земљи вршили пљачке и убиства.
Шведска за време Калмарске уније. Најзад се против Албрехта ујединило и ниже племство, и грађани-Швеђани па и део крупних феудалаца, незадовољан немачким насиљем. Они су се обратили за помоћ Маргарити Данској. Удруженим снагама Данаца, Норвежана и Швеђана пошло је за руком да потуку немачку Албрехтову војску (1389 г.). Једино је Штокхолм још осам година остао у власти немачких најамника, који су пљачкали по Балтичком Мору.
Шведска аристократија била је приморана да ступи у унију с Данском, али се данска политика косила са интересима шведских феудалаца. Ограничавање права аристократије, одузимање краљевских земаља које је она присвојила, дељење феуда у Шведској Данцима, рушење феудалних замкова — све је то изазивало дубоко незадовољство међу шведском аристократијом. И спољна политика Данске, која је била усмерена против Ханзе и Холштајна, газила је интересе Шведске, која је желела да с Немачком успостави непосредну трговачку везу. Крајње су били незадовољни сопственици рудника, тесно повезани с Ханзом, којој су продавали гвожђе и бакар. Данско чиновништво дозвољавало је себи сва могућа угњетавања и изнуђивања. Данску је власт пратило јачање феудалног угњетавања. Дански феудалци, који су добили земљопоседе у Шведској, претварали су сељаке у кметове и угњетавали их.
Устанак Енгелбректа. 1434 г. избио је у Далекарлији устанак под воћством ситног племића Енгелбректа Енгелбректсона. Он је брзо захватио читаву земљу. Сељачка војска коју је организовао Енгелбрект успешно је оперисала против Данаца. Устанку су пришли сви који су били незадовољни данском влашћу, и Шведска је за непуна четири месеца била ослобођена Данаца (сем неколико утврђених места). 1435 г. Енгелбрект је сазвао сталешку скупштину — риксдаг — на коју су на равној нози са аристократијом и свештенством били позвани и претставници градова и слободног сељаштва. Та је скупштина објавила збацивање Ерика Померанског и изабрала за регента краљевине Енгелбректа. Али сељаци нису тежили само да се ослободе данске власти. Њихов је покрет почео да се усмерава против шведских феудалаца. Међу сељацима се ширило учење о општој једнакости.
Обнова уније. Феудалци су се узнемирили. Нарочито се онеспокојило свештенство; оно је у сељачком покрету видело аветињу хуситства, које је тада плашило машту католичког свештенства читаве Европе. Стога су се аристократија и свештенство сложили да врате на престо Ерика Померанског, али су притом за управљање земљом поставили свог регента, чувеног племића Карла Кнутсона. Енгелбректа су се ослободили издајничким убиством. Ерик је морао обећати да ће се на највише дужности у Шведској постављати само шведске велможе и да ће се отсада ратови објављивати само у сагласности са аристократијом све три краљевине. На тај начин, Калмарска је унија задржана, ма да у суштини само формално. Између Шведске и Данске вођена је дуготрајна борба, с којом је била повезана и борба у самој Шведској. Крупни феудалци и нарочито црква чинили су данску партију, која је тежила да уз помоћ Данаца доведе до краја феудализацију шведског друштва и да потчини себи сељаштво. Покушаји који су чињени у том смислу навели су сељаке да приђу »националној« партији, која се састојала од ситног племства и грађана и која се борила за пуну политичку самосталност Шведске.
Стен Стире. 1470 г. »национална« је партија истакла за регента Стена Густавсона Стиреа (1470—1503 г.). Стире је потукао Данце у близини Штокхолма (1471 г.). Али га је шведска аристократија приморала да призна зависност од данских краљева, ма и чисто номинално. Стире је био један од најобразованијих људи свог времена. Он је основао универзитет у Упсали (1477 г.; после две године основан је и први дански универзитет у Копенхагену) и увео је у Шведску штампање књига. Ослањајући се на слободно сељаштво и тежећи да поправи његов положај, Стире је изазвао према себи мржњу племства и свештенства, који су на све могуће начине ометали његову активност и тражили подршку у Данској. Свештенство га је искључило из цркве. Када је умро, народ је био уверен да су га отровали. Ускоро после његове смрти аристократија је поново однела превагу и позвала данског краља.
Без обзира на то што је у Шведској постојао знатан слој слободног сељаштва, у земљи је главна снага постала, као и у Данској, крупна феудална аристократија. Неколико аристократских породица и више свештенство приграбили су у своје руке власт у Шведској.
3. НОРВЕШКА[уреди]
Особености социјалног уређења Норвешке. Историја треће северне краљевине — Норвешке — одликује се знатном специфичношћу. У норвешком се друштву феудализам развијао врло слабо. Слободни сељаци-сопственици чинили су током читавог Средњег века основицу социјалног уређења Норвешке. Снага норвешке аристократије није се заснивала на експлоатацији сељаштва већ на раду робова, поморским разбојништвима и делом на трговини.
Специфичност социјалног уређења Норвешке одредили су делом њени природни услови. Становништво те планинске и шумске земље с дугачком обалском линијом, дубоко испресецаном фјордовима, које је и данас крајње ретко, било је у Средњем веку још ређе. Било је врло мало земље подесне за обрађивање, она је у малим парцелама лежала између брда и шума. Део становништва живео је по фјордовима, бавио се риболовом и морепловством. Из те средине полазили су смеони морнари и гусари у епохи викинга. Већи део Норвежана бавио се земљорадњом и сточарством: Особености норвешких предела одредиле су и особености њеног аграрног уређења. У њој су се сачували несумњиви трагови првобитног општинског поретка, особито у поседовању шума. Али у исто време ретке и разбацане парцеле погодне за обрађивање чиниле су сеоска насеља немогућним. Норвешки сељаци (с малим изузецима) становали су у индивидуалним имањима, често разбацаним на великом међусобном растојању, при чему су земљишта једног имања ретко била заједно већ су се обично састојала од разбацаних комада. Ти услови крајње су отежавали развитак крупног земљопоседа и организацију властелинског газдинства. Борба са суровом природом челичила је норвешког рибара и сељака, развијала у њима дух независности и вољу да се супротставе свим покушајима лишавања слободе.
Оскудно норвешко тле давало је мало жита. Оно је Норвешку учинило зависном од земаља које су у њу увозиле жито, пре свега од Данске. У Норвешкој, се стално стварао вишак становништва који није налазио хлеба у самој земљи. На тој бази развија се гусарство, служење у најамничким војскама, освајање земаља преко мора ради колонизације, а доцније — трговачко морепловство.
Почеци феудализма. Видели смо у Норвешкој почетак социјалне диференцијације, одвајање родовске аристократије, образовање дружина и постанак краљевске власти (види гл. VI). Постојање патријархалног ропства код Норвежана допринело је образовању родовске аристократије. У Норвешкој се запажају и први кораци феудализма који су нам познати из историје других земаља. Али напред побројени услови задржавали су у Норвешкој процес феудализације. У X и XI в. извршено је покрштавање Норвешке, које је наишло на јак отпор народа, а које је завршио краљ Олаф Дебели, или Свети (1015—1030 г.). Црква је у XI и XII веку искористила борбу која је избила међу претендентима на престо, да би повећала своје поседе и ојачала свој утицај. Црква је потчинила свом утицају избор краља, почела да купи десетак од читавог становништва, стекла потпуну независност од краљевске власти у питању постављања лица на црквене положаје. У савезу са аристократијом бна је тежила да потчини себи сељаштво.
Борба слободног сељаштва са свештенством и аристократијом. Свемоћ вишег свештенства и аристократије, који су тежили да у Норвешкој заведу чисто феудални поредак, изазвала је устанак ситног племства и сељаштва. Устаници (такозвани биркебејнери) разбили су аристократију упркос помоћи коју су овој пружили Данци. Краљ Магнус који се налазио на челу аристократије био је убијен, а вођ устанка Свере проглашен за краља (1184 г.). Све привилегије цркве биле су укинуте, а епископи принуђени да напусте земљу. Иноћентије III бацио је на Норвешку интердикт и искључио Свереа из цркве, али — без резултата.
Борба између аристократије и сељаштва овим није престала. Црква је успела да добије натраг неке од својих привилегија (ослобођење црквених поседа од обавезе да дају војнике, слободу црквених избора, независност црквеног суда), али она више није могла да себи поврати ранији политички утицај. Ослањајући се на ситно племство и слободно сељаштво, краљевска је власт постепено сужавала привилегије аристократије и, најзад, уништила аристократске титуле (јарла и лендерменда). Томе је допринело и пропадање економске основице на којој се заснивала аристократија у Норвешкој: ропства, гусарства и прекоморске трговине. Гусарство и хватање људи у ропство све више припада прошлости, а трговином све више овладавају северонемачки градови.
За време краља Магнуса Поправљача закона (1263—1280 г.) победа над аристократијом учвршћена је кодификацијом обичајног права земље. Краљевски савет се састоји од чиновника које именује краљ, важније ствари решавају се на народним скупштинама — тингима — у четири области на које се делила Норвешка. Сем тога, сазиван је алтинг (општа скупштина) у Бергену. Норвешка је коначно постала земља малог слободног земљопоседа.
Норвешка у унији са Шведском и Данском. Али је Норвешкој претила опасност с друге стране. Окружена феудалним државама, јачим но што је била сама, од којих је уз то зависила у снабдевању житом, она је била принуђена да се потчињава час једној час другој. То потчињавање добија у почетку облик персоналне уније, а затим. иде много даље. Шведски краљ Магнус Ериксон наследио је од свог деда, норвешког краља Хакона V, норвешку круну. Унија Норвешке и Шведске одржала се током већег дела XIV в. (1319—1371 г.), не вршећи, уосталом, приметни утицај на уређење Норвешке, која је сачувала своје старо право и политичку организацију. Много је већу опасност крила унија с Данском, закључена 1397 г. у Калмару. Како смо видели, та је унија била погодна само за Данску, која је тежила да се користи изворима богатства других двеју скандинавских земаља за своје интересе. Данска влада привукла је на своју страну више свештенство у Норвешкој, попунила државни савет Норвешке Данцима, увела низ нових пореза, пошто су јој били потребни новац и људи за њене ратове, за које Норвешка није била заинтересована. Један од начина експлоатације Норвешке било је кварење монете за коју је данска влада захтевала да се прима по номиналној вредности, тражећи у исто време да јој се плаћа монетом пуне вредности. Део норвешке територије (Шетландска и Оркадска острва) Данска је продала шкотском краљу. У Норвешкој су више пута избијали устанци против режима који су увели Данци; Норвешка се прикључивала устанцима у Шведској и тежила да нађе ослонац код шведских краљева склапајући с њима унију. Али је Данска успевала да војном снагом угуши те устанке и обнови унију с Норвешком. Нарочито упоран устанак избио је 1501 г., када су норвешки сељаци, под воћством Кнута Алфсена, до ногу потукли данску војску. Но на крају крајева Данци су знали да лукавством и силом потчине Норвежане и да терором учврсте данску власт.
На тај начин, уз сву специфичност свог друштвеног уређења Норвешка није избегла да се потчини феудалној експлоатацији, која је карактеристична за читав Средњи век у Европи. Али је у Норвешкој феудална експлоатација добила специфичну форму политичке зависности сељака, који су сачували своју слободу и својину од феудалне аристократије Данске, која је Норвешку експлоатисала порезима и регрутовањем.
I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. I (»Архив Маркса и Енгелса«, т. V, стр. 328—340). — Енгелс, Грађански рат у Швајцарској, Дела, т. V. — Енгелс, Одговор г. Паулу Ернсту, Дела, т. XVI, део 2.
II. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. III, 1897, стр. 745—765. — Шаскољски, Борба шведских крсташа против Финске (XII—XIV век), »Историски часопис«, бр. 4—5, 1940. — Шаскољски, Борба Новгорода са Шведском пред Невску битку, »Војно-историски часопис«, бр. 7, 1940. — Тихомиров, Битка на Неви, »Војно-историски часопис«, бр. 7, 1940.