Историја средњег века I 28

Извор: Викизворник

ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I
У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна


ГЛАВА XXVIII
ЧЕШКА ОД XI ДО XV ВЕКА

Чешка и Немачка. Чешка је улазила у састав Светог Римског царства. У њеном кнежевском роду Пшемисловића избијале су у XI и XII в. сталне свађе и борбе за престо, а то је Немачкој служило као повод да се меша у чешке послове. На тај начин, зависност Чешке од царства постојала је све већа. Учвршћивање немачког утицаја у Чешкој било је повезано с јачањем феудализма и повећањем социјалног значаја аристократије. Чешка је аристократија у својим напорима да потчини сељаштво налазила подршку код немачких феудалаца. Исто су се тако и чешки кнежеви, који су се борили за власт, обраћали цару да им потврди њихова права. Али је подршка чешких кнежева била потребна немачким владарима у њиховој политици, особито за њихове италијанске походе, па су им чинили извесне уступке. 1086 г. кнез Вратислав добио је од цара Хенрика IV краљевску титулу. Додуше, та је титула засад носила лични карактер, без права да се преда потомству, али је већ 1158. г. кнез Владислав добио од Фридриха Барбаросе наследну титулу зато што му је помогао у време италијанског похода.

Мешајући се у борбу претендената на чешки престо, цареви су тежили да у Чешкој учврсте свој утицај. Они су настојали да у земљи створе самосталне феудалне области, да би омели њено политичко уједињење.

Фридрих Барбароса је поделио прашком епископу кнежевска права и подигао у ранг царске кнежевине (маркгрофовије) источни део чешке краљевине — Моравску. Стварање царских кнежевина у Чешкој претстављало је у рукама царева један од начина да се та земља потчини.

Учвршћење политичке самосталности Чешке. Али услови у самој Немачкој слабо су доприносили учвршћењу царске власти над Чешком. Борбом између Хоенштауфоваца и Велфа, која је почела после смрти Фридриха Барбаросе, користио се чешки краљ Пшемисл I који је од обеју страна добио разне привилегије. Чешка и Моравска опет су се ујединиле у једну област. Нарочито је битна у том погледу била привилегија коју је Чешкој поделио Фридрих II 1212 г.; на основу које су били утврђени односи између чешке краљевине и царства. Захваљујући њој Чешка је постала потпуно самостална држала. Чешком владару била је потврђена краљевска титула, призната је наследност краљевске власти, а у случају да нема наследника — краља је бирао сејм, тј. скупштина чешких феудалаца. Цару је остављено само номинално право да га потврђује. Вазална зависност Чешке од царства изражена је у томе што је чешки краљ у доба похода на Рим морао да пошаље цару помоћни одред од 300 наоружаних коњаника или да плати уместо тога новчану накнаду од 300 гривни сребра. На царским саборима, рајхстазима, чешки краљеви су морали да учествују само у оним случајевима када би се рајхстази одржавали у неком граду близу чешке границе. У противном случају чешки краљеви могли су и да не долазе на царске саборе. Доцније је чешки краљ добио врло важно право да заједно са осталих шест изборних кнежева бира цара.

Немачка колонизација. Али, пошто је Чешка на тај начин добила политичку независност, чешки краљеви су дозволили да немачки утицај продире другим путевима. Чешка је била изложена немачкој колонизацији, као и друге западнословенске земље. Додуше, овде немачка колонизација није могла да добије онај карактер као у земљи Бодрића или Љутића, које су Немци потчињавали и истребљивали. Код Чешке су Немци имали посла с јаком државом, и они су се у њу увлачили другим путевима.

Пре свега треба истаћи увлачење Немаца у цркву и, нарочито, у манастире. Чешка је примила хришћанство од Немаца, и манастири који су у њој основани били су углавном немачки. У XII и XIII в. број тих манастира нагло расте. У редове калуђера примани су у тим манастирима готово искључиво Немци. Пошто би добили велике комплексе необрађене земље, манастири су позивали тамо сељаке-досељенике из Немачке. На тај начин настала су велика немачка манастирска гнезда. Манастири су настојали да се на више црквене положаје у Чешкој доводе немачки епископи и опати. Резултат је био да је црква у Чешкој германизована и да је више свештенство узимано већим делом из редова Немаца.

Немачки утицај провлачио се и кроз духовно-ритерске редове Хоспиталаца и Темплара, који су од чешких краљева добијали простране чешке територије. Довлачени су и други немачки ритери, на које су чешки краљеви тежили да се ослоне у својој борби против домаће аристократије. Монаси-просјаци фрањевачког и доминиканског реда, који су преплавили Чешку почев од XIII века, такође су регрутовани углавном из редова Немаца.

Успон градова у Чешкој је почео нешто доцније него у Немачкој — крајем XII в. Чешки краљеви, оснивајући градове, довлачили су у њих немачке занатлије и трговце, који су организовали своје еснафе и гилде. Тим су градовима даване све могуће привилегије и олакшице пореске природе. Градовима се управљало на основу немачког права, у већини случајева преписаног од нирнбершког и магдебуршког градског права. Све је то чињено због тога што су градови за краљеве били један од важних извора прихода. Развитак занатства и трговине посматран је са становишта богаћења краљевске касе. Током времена образовало се у градовима чешко занатлиско и трговачко становништво, али су патрипијат готово искључиво чинили Немци.

Најзад, треба истаћи још једну важну околност. Чешки рудници, особито сребрни, били су најбогатији у царству. Да би се они експлоатисали, позивани су немачки. рудари, вештији том послу. У почетку су то били ситни предузетници који су образовали друштва рудара, а краљ је добијао такозване регалије, тј. део извађеног сребра, а исто тако извесне царине и порезе. Захваљујући добијању сребра и других метала Чешка је краљевина постала најбогатија у царству. Ниједан кнез у царству није се по богатству могао мерити с чешким краљем.

Постепено се стање у рударству променило. Послови су почели да се све више концентришу у рукама крупних предузетника, који су били у стању да у посао уложе знатна средства. Кадрове радника давало је у све већим размерама домаће чешко становништво које је било без земље. Међутим, газде рудника били су Немци.

Тако су немачки елементи продирали у Чешку. Немци су углавном претстављали вишу класу. То су били крупни земљопоседници, црквени високодостојници, градски патрицијат и власници рудника.

Феудализација чешког друштва довела је до развитка феудалног начина живота и обичаја. Ритерска култура која се развијала у Западној Европи у XII и XIII в. почела се ширити по Чешкој углавном из Немачке или, тачније, преко Немачке, доводећи до извесне германизације дворских и виших слојева чешког друштва. Чешка аристократија почела је да подражава Немцима у одевању, обичајима па и језику. Она је почела да своја презимена претвара у немачка; аристократи су усвајали обичаје рнтера са Запада, приређивали ритерске турнире итд.

Краљ Вацлав I, син Пшемисла, говорио је само немачки; чак је на том језику певао песме у стилу минезенгера.

Сељаштво и феудалци. Процес феудализације завршио се у Чешкој углавном у XII в. Главна маса сељаштва била је до тог времена већ претворена у кметове. Додуше, постојао је још известан слој слободних сељака-сопственика, али се он налазио у процесу постепеног ишчезавања. Основну масу сељака чинили су полукметови, који су се латински звали вилани, а чешки седлаки. Они су феудалцима плаћали дажбине, кулучили и испуњавали обавезе према држави, али су се код њих сачували извесни остаци слободног положаја, јер су имали право прелажења. Но и то право све се више ограничавало. Да си се преселио, седлак је морао не само да врати феудалцу своју земљу, већ и да плати таксу за одлазак. Тако је долазило до претварања читаве масе сељака у кметове.

У XI и XII в. у Чешкој је било много робова — отрока. Већина их је насељавана на земљу и они су се у XIII в. слили у једну класу са седлацима, претвореним у кметове. Бољи је био положај Немаца-колониста, чије су обавезе биле тачно утврђене.

Феудална класа — шљахта (nobiles) делила се на две групе. Горњи слој феудалног друштва чинили су такозвани панови (domini). Затим су долазили средњи и ситни ритери, којима је дат назив владикâ. Док су панови у то време пали под снажан утицај феудалних обичаја и феудалне културе који су долазили из Немачке, ситни ритери су мање подлегли том утицају и сачували су национални карактер.

Снажење Чешке. Пшемисл II. Чешка је краљевина у XIII в. почела да игра крупну улогу у Светом Римском царству. То се нарочито односи на период феудалне анархије, која је завладала у Немачкој после пада Хоенштауфоваца, када је у доба такозваног »међувлашћа« (1254—1273 г.) царска власт постала номинална и када је сваки кнез гледао да ојача своју самосталност. У то је доба водећа улога припадала чешким краљевима, који су између свих кнежева царства били најбогатији и најмоћнији. Јачање чешких краљева постало је најизразитије за владе Пшемисла II (1253—1278 г.) кога Немци називају Отокаром II. Куповином, браковима, потплаћивањем и освајањем Пшемисл II је стекао низ великих поседа: војводство Аустрију, Штајерску, Корушку и Крањску. Тако су се Пшемислови поседи простирали до Јадранског Мора. Пшемисл II је истакао своју кандидатуру на царски престо, али немачки кнежеви нису желели да имају за цара тако моћног владара и изабрали су Рудолфа Хабзбуршког.

Пшемисл није успео да задржи територије које је стекао. У Чешкој је вођена непрестана борба између краља и домаће аристократије. Ма да је аристократија усвојила немачке обичаје, она се крајње непријатељски држала према оним Немцима које је краљ позивао из Немачке и којима је делио земљу и кметове. На тој су бази између чешких панова и краља избијали стални неспоразуми и сукоби. Рудолф Хабзбуршки је вешто искористио ту поцепаност између панова и краља. Он је 1276 г. кренуо у рат против Пшемисла, — рат који се завршио потпуним поразом овога. Пшемисл се морао одрећи Аустрије, Штајерске, Корушке и Крањске, које су сада постале наследни хабзбуршки поседи (види гл. XXIV). Син Пшемисла II — Вацлав II ујединио је у својим рукама краљевску власт над Чешком и Пољском, а његов син Вацлав III постао је краљ Угарске. На тај начин, све су се те три краљевине привремено ујединиле под влашћу династије Пшемисловића.

Луксембуршка династија. 1306 г. угасила се династија Пшемисловића и почела је борба за чешки престо између неколико немачких династија. Најзад је чешка круна, уз подршку делом папства а делом градског немачког патрицијата, припала 1310 г. Јовану Луксембуршком, сину немачког цара Хенриха VII. Нови чешки краљ био је приморан да чешким феудалцима — пановима и свештенству — подели низ привилегија. Он се обавезао да у Чешку неће позивати странце, да им неће давати положаје и земљу, да од племства неће тражити никакве службе изван краљевине и да никако неће учествовати у ратним походима без сагласности самог племства. Од тог је времена у Чешкој почело да добија нарочити значај сталешко претставништво. Сабор, или чешки сејм, који се раније окупљао само понекад, сада је почео да се редовно састаје по питању убирања нових дажбина или појединих законодавних мера. Али, овај сабор није личио на оно сталешко претставништво које је постојало у Енглеској и Француској. Иако су градови отишли далеко напред у XII и XIII в., њихов је политички утицај остао незнатан и њихово долажење на сабор није имало сталан карактер. У сабор су по правилу долазили само световни и духовни феудалци, крупни — лично, а ситни преко својих претставника; на њима су само понекад учествовали претставници градова, уколико се питање њих непосредно тицало. Обично је краљ више волео да се са сталежима договара одвојено.

Долазак луксембуршке династије на чешки престо значио је јачање крупних феудалаца и свештенства. Јован Луксембуршки је препустио управљање Чешком својим намесницима, који су морали да му плаћају закуп, залагао је краљевске земље и бавио се кварењем новца. Тај »Циганин«, како га назива Маркс, гледао је на Чешку само као на извор средстава која су му била нужна за велику политику. Он је извршио низ територијалних освајања, као »викар царства« прешао је Алпе и завладао низом градова у северној Италији. Али су изнуђивања, која је вршио у тим градовима, довела до тога да су га брзо протерали из Италије.

Та авантуристичка политика није нимало одговарала интересима Чешке, која је могла само да страда од финансиског напрезања, изазваног непотребним краљевим замислима. Заложеним краљевским имањима завладали су панови.

Карло IV. За владе Карла, сина Јована Луксембуршког, Чешка је дошла у царству до највећег утицаја. 1346 г. Карло је био изабран за немачког цара. Као цар познат нам је под именом Карла IV. У његово доба Чешка је постала центар царства.

Маркс је дао врло оштру карактеристику личности Карла IV у својим »Хронолошким изводима«: »... препреден ... лажљив, подмукао, дипломата и нитков..., кукавица, по немачком обичају поповски педантан, језуит; мисли само на то како да напуни своје џепове и да на рачун царства прошири своје поседе и породична властелинства«.[1] Сва је његова политика била усмерена на то да од Чешке, свог наследног добра, начини најмоћнију кнежевину у царству и да прошири своје поседе новим освајањима. За новац који му је доделио сабор откупио је краљевске поседе које је заложио његов отац Јован. Куповањем је дошао до низа нових земаља, разбацаних по читавом царству. Та су територијална проширења постигнута чешким новцем, али не за Чешку већ за луксембуршку кућу. Он је купио велики посед као што је Бранденбуршка маркгрофовија, једна од изборних кнежевина царства, плативши за то суму од 500 хиљада златних гулдена, коју је изнудио од становништва Чешке.

Ширећи границе својих поседа, Карло IV је тежио да у исто време ојача краљевску власт у Чешкој. У том циљу сазван је 1355 г. општи сабор претставника свих чешких земаља. На том сабору је објављено да је чешки престо наследан у кући Луксембурговаца. У случају да династија изумре, потврђено је право претставника Чешке и њој припојених области да изаберу себи краља. Но још је важније било утврђивање односа Чешке према царству, што је Карло учинио у »Златној були« 1356 г. (види гл. XXIV). По њој је Чешкој био дат нарочито привилегован положај. Чешки је краљ заузео прво место међу световним изборним кнежевима царства.

У својој борби с домаћим феудалцима Карло IV је настојао да се ослони на немачке колонисте. Делио им је необрађену земљу и привлачио их к себи у циљу експлоатације рудника. Истовремено је потстицао развитак градова; за његове владе Праг је постао важан центар европске трговине. Карло је желео да учини од Прага престоницу царства и много се бринуо да га украси и утврди. 1348 г. основан је Прашки универзитет. То је био први универзитет царства. Он је ускоро постао један од најважнијих духовних центара Европе. Професори и студенти Прашког универзитета били су организовани према четири »нације«: чешкој, саксонској, баварској и пољској. На тај начин, ту се од самог почетка испољила превласт Немаца, који су имали у рукама три »нације«, пошто су и у пољској »нацији« они чинили већину.

Наследник Карла IV на чешком престолу био је Вацлав IV (1378—1419 г.).

Социјална и национална борба. У Чешкој се од XV в. наговештају крупне социјалне промене које су у исто време заоштриле националну борбу. Поникао је чешки грађански сталеж. Већ је било речено да се градски патрицијат састојао углавном од Немаца. Али се током XIV в. образовао у градовима знатан слој чешког имућног становништва. Чешки биргери који су се обогатили трговином и занатима тежили су да дођу до политичког утицаја, али су притом наилазили на отпор немачких патрициских родова. У својој борби против патрицијата они су искористили незадовољство градских радних маса. Широко се поље отварало незадовољству у занатима, који су почели да се преуређују на новим принципима. У еснафима се одвајала радна маса, калфе; ситни мајстори су пропадали и били експлоатисани. Распадање феудално-еснафског заната и успон чешког занатства и трговине водили су не само заоштравању социјалне борбе већ и националним сукобима, пошто су калфе, ситни мајстори и рудари били углавном Чеси, а доминантан положај и у градовима и у рударству имали су Немци.

Треба даље истаћи да се у Чешкој тог времена образује знатан слој ситних пропалих ритера, који су били безнадежно задужени код градских зеленаша. Они су се борили против крупних феудалаца за свој економски и политички опстанак. Ти ситни чешки ритери постају такође носиоци националне опозиције против свемоћи немачких манастирских земљопоседа и земљопоседа немачке и понемчене аристократије.

Огромни поседи немачке цркве изазивали су код племства тежњу да се секуларизацијом дочепа црквене земље и да је поново подели. Црквена је земља и у врховима чешких феудалаца будила сличне жеље, али се то нарочито запажало међу ситним племством које је било толико сиромашно да се морало изнајмљивати у службу других земаља. Чешке најамнике из редова ситних ритера сретамо по разним земљама Европе.

Сељачки покрет. Али је главна снага социјалног покрета који је сазревао било сељаштво, које је тежило да учини крај феудализму и кметовској експлоатацији. Међу чешким сељаштвом јако се шире учења секташа, који су захтевали не само општу црквену реформу већ и успостављање социјалне правде. Борба експлоатисаног сељаштва против феудализма чини основну садржину оног великог социјалног покрета који је тада захватио Чешку, а затим прешао и у друге земље.

Међу сељаштвом су расла и антинемачка расположења. Сељачко становништво у својој основној маси било је чешко. Било је, додуше, и немачких колониста, али су се ти немачки сељаци у знатном степену слили већ до тог времена с Чесима у једну масу кметовског или полукметовског сељаштва или беземљаша-арендатора на властелинској земљи. Сељаци су се навикли да на крупног земљопоседника, понемченог Чеха нли Немца, који је држао најбољу земљу, гледају као на непријатеља.

Тако је социјална борба у Чешкој неизбежно морала да добије национални карактер, компликована уз то верским мотивима, пошто је католичка црква, која је у знатном степену била у рукама Немаца, претстављала непријатеља чешког племства, грађанства, занатлија и сељаштва.

Као резултат читавог тог сложеног комплекса узрока и, пре свега, протеста сељака против феудалне експлоатације, настаје моћан социјални покрет, који добија национално-верску боју а који је у историју ушао .с називом хуситског покрета, по имену једног од његових првих вођа, великог чешког патриота, националног хероја — Јана Хуеа.

Јан Хус. Јан Хус (1369—1415 г.) је био професор Прашког универзитета. На почетку своје делатности он је заступао интересе чешких биргера, средњих чешких градских слојева. Налазио се под великим утицајем чувеног енглеског буржоаског реформатора XIV в. Виклифа, чије је погледе излагао у својим предавањима. Виклиф је иступао против католичке цркве, против њених крупних земљопоседа, против непотребне помпе католичких обреда. Он је захтевао да црква буде једноставна и приступачна народним масама, инсистирао је на проповедима и ширењу светог писма на народном језику. Све те стране Виклифова учења нашле су захвално тле у Чешкој. Прашки је универзитет одржавао сталне везе са Оксфордским универзитетом, на коме је предавао Виклиф: многи предавачи Прашког универзитета ишли су у Париз и Оксфорд да се усаврше у наукама. У Оксфорду је учио Хусов пријатељ Јероним Прашки.

Проповеди које је Хус држао на чешком језику привлачиле су огромне масе градског становништва. Он је иступао против свемоћи свештенства, против грамжљивости, против црквених намета. Хус је желео да у цркви оствари идеал »јеванђелског сиромаштва«. Слично Виклифу, Хус је захтевао секуларизацију црквених земаља и иступао против папске власти, признајући ауторитет само »светом писму«. Оштро се изражавао против продаје индулгенција. Око њега почели су да се уједињују различити слојеви чешког народа и многи панови, које је привлачила перспектива секуларизације црквених земаља.

Папа је Хуса искључио из цркве, али то овоме није сметало да настави са својим радом. Упркос прогонима цркве он се у то време бавио превођењем библије на чешки језик, стварајући чешки књижевни језик. Хус је водио велику преписку, пропагујући своје погледе. У јужној Немачкој, где је морао да се крије, имао је велики утицај међу сељацима, градском сиротињом и рударима. Одражавајући расположење народних маса, његово је учење постајало еве радикалније. Папу је назвао антихристом, а учење о непогрешивости папе — богохуљењем.

1414 г. састао се чувени сабор у Констанци, који је имао за циљ да подигне углед католичке цркве, пољуљан такозваним »великим расцепом«, када су се на челу цркве нашла најпре двојица а онда и тројица пала (види гл. XXV).

На сабор је био позван Јан Хус. Цар Сигисмунд је гарантовао безбедност његовој личности и издао му одговарајуће писмо о имунитету. Хус је био уверен, ако му дозволе да изложи своја убеђења, да ће их већ умети и одбранити на сабору. Али се с њим нису ни упустили у разговор. Бацили су га у тамницу, а затим осудили на ломачу. Сигисмунд, »тај бедни паразит, бадаваџија, просјак, бекрија, пијаница, будала, кукавица и лакрдијаш«[2] ништа није учинио да се заложи за Хуса. 6 јула 1415 г. Хуса су спалили. После годину дана погинуо је Хусов пријатељ и ученик Јероним Прашки. Сабор у Констанци предузео је изванредне мере да искорени хуситску »јерес« у Чешкој.

Хусити. Хусова смрт била је сигнал за почетак национално-верског покрета у Чешкој. Она је изазвала талас протеста. На скупу панова у Чешкој склопљен је савез ради заштите хуситства. Одатле је послат сабору у Констанци протест против погубљења Хуса и објављено да је врховни суд по питањима религије Прашки универзитет. Насупрот хуситима у Чешкој је организован савез католичких барона (и немачких и чешких). Њему је пришао и краљ Вацлав, који се у почетку односио благонаклоно према хуситима. Из Прага су почели да протерују свештенике-католике и да их замењују хуситима, да уводе нове обреде, као, на пример, обред причешћивања из чаше (calix), који је сабор у Констанци најстроже забранио. По католичком учењу из чаше (калежа) могли су се причешћивати само свештеници, на којима тобоже лежи посебна »благодет«, световњаци су се причешћивали само хлебом. Пошто је то симболички означавало нарочит положај клира, многа су »јеретичка« учења устајала против тог начина причешћивања и захтевала да се и световњаци причешћују под оба вида, тј. хлебом и вином.

Каликстинци и таборити. Праг је постао центар умерених хусита, који су углавном били заинтересовани за секуларизацију црквених имања и национално-црквену реформу; они су се ослањали на имућне грађане и племство. Присталице те струје називале су се каликстинци или утраквисти, пошто су они као један од својих захтева истицали причешће под оба вида (латински sub ultraque speciae).

У јужној Чешкој почео је покрет који је истицао првенствено социјалне захтеве. Он је захватио радне класе села и града — сељаке, занатлије и рударе. Секташи тог правца приступили су организацији угњетених маса. Центар екстремних хусита био је град Табор, по коме је то хуситско крило добило назив таборита. Таборити су истицали много радикалније захтеве како у погледу црквеног преуређења тако и у погледу социјалних реформи. Они су одбацивали поштовање моштију и икона, »тајне« и поштовање светаца. У исто време проповедници таборита су говорили да је тражење кулука и дажбина од стране цркве — грех. Сељаци су бежали од панова у Табор. Таборитима су пришли и неки пропали ситни ритери, вешти ратовању, пошто су многи од њих служили у најамничким војскама.

У Табору су народне масе почеле да се наоружавају да би ступиле у одлучну борбу за одбрану својих интереса. То је изазвало узбуну међу пановима, који су у почетку симпатисали реформи која им је обећавала заузимање црквених земаља па су почели да нагињу на немачку страну.

У лето 1419 г. дошло је до отворених револуционарних акција. У Прагу је почео устанак занатлија, који је узео карактер иконоборства. Почели су да пустоше цркве и манастире, да уништавају предмете католичког култа. Прашко градско веће, непријатељски расположено према хуситском покрету, затворио се у већницу, коју је народна маса заузела; већници су били побацани кроз прозор. Покрет је ускоро захватио већину чешких градова. Градска већа, која су се углавном настојала од имућних Немаца-католика, растеривана су и замењивана хуситским. Почело је уништавање манастира и протеривање монаха. Католичке свештенике почели су да протерују из парохија и приступили су увођењу богослужења на народном језику.

Исте је године умро краљ Вацлав, и чешки је престо имао да припадне његовом брату, цару Сигисмунду. Али је већина чешког становништва одбила да га призна, као Хусовог непријатеља и убицу. За њега се залагала католичка немачка црква, део крупних чешких земљопоседника, који су већином били германизовани, патрицијат чешких градова, који је у већини такође био немачки, и поседници рудника.

Католичкој немачкој странци супротставила се хуситска странка, чија су се два крила у процесу све већег револуционарног покрета почела још више да разилазе. То су, прво, били каликстинци који су окупили оне које је Енгелс у вези са сељачким ратом у Немачкој назвао »биргерском опозицијом«, тј. средње градске слојеве, средње трговце и имућне занатлије. Њима је пришао део племства и Прашки универзитет. Ти су кругови истицали захтев за националном црквом, прилагођеном верским схватањима буржоазије; по речима Енгелса, они су тражили јевтину цркву; један од њихових главних захтева била је секуларизација црквене имовине.

Друго, лево крило хусита, таборити, састојало се од ситних занатлија, кметова и малих закупаца, које су жестоко експлоатисали немачки и чешки феудални поседници. Покрету је пришла и градска сиротиња, рудари и, најзад, део ситног племства. По широком учешћу сељаштва и по својим антифеудалним захтевима покрет таборита треба ставити у исти ред с великим сељачким ратовима — Жакеријом и устанком Вата Тејлора.

Али су таборити заступали разне социјалне кругове, и међу њима није било јединства. Интереси ситног племства били су усмерени према заузимању крупних земљишних поседа цркве. Сељаци су пре свега захтевали да се укине кметство и кметовске обавезе. Међу сеоском сиротињом, рударима и градском сиротињом велики је успех имао захтев да се укине приватна својина и уведе заједница имовине.

Вођ десног крила таборита био је чувени војсковођа Јан Жишка, учесник у биткама код Гринвалда и Азенкура. Он је сурово гонио комунистичке струје међу таборитима. 1421 г. по његовом наређењу био је спаљен најистакнутији вођ комунистичког крила Мартин Хуска. Жишка је истребио секту адамита, екстремних секташа, који су негирали све догме, црквене »тајне« и обреде и проповедали да су човек и бог једно и да ниједан човеков природни нагон није грешан, како је учила црква, већ да су сви по својој природи божански. Истребљујући те најреволуционарније елементе међу таборитима, десни су таборити слабили покрет и сужавали његову социјалну базу.

Хуситски ратови. 1420 г. папа Мартин V је објавио крсташки рат против хусита. У тај су крсташки рат пошли углавном немачки ритери, али су тамо похитали и ритери из других земаља од Шпаније до Пољске. Тако сјајно наоружане и многобројне војске већ одавно није видела Европа: на челу с царем Сигисмундом ту је кренуло мноштво духовних феудалаца, сви изборни кнежеви са својим војскама. А ипак су они претрпели пораз под Прагом. После тога учињен је покушај за примирје, и тада су каликстинци изнели свој програм, такозвана »четири прашка члана«, која су садржавала следеће захтеве: прво, слободу проповедања на народном језику, друго, причешће под оба вида, треће, секуларизацију црквених имања и, четврто, контролу над моралним владањем верника.

Али је Сигисмунд одбацио споразум и ратне операције су настављене. Немци су били поново потучени, а после тога су се поједини њихови одреди растурили по Чешкој, пљачкајући и пустошећи земљу. Немци су углавном пустошили незаштићена сеоска насеља, а на отвореном пољу стално су трпели неуспехе. Хусити су одговарали рушењем католичких цркава и манастира, заузимањем њихове земље, а исто тако и земље краља и католичких феудалаца.

Папа и цар организовали су од 1420 до 1431 г., један за другим, пет ратних похода против Чеха, али су сви завршени неуспехом због војне надмоћности хуситске војске. У Чешкој су никле моћне револуционарне војске, Чеси су почели да примењују нове методе ратовања. Искусни војник Жишка сјајно је организовао пешадију, која се кретала на колима, а место тешке артилерије, која се употребљавала само при опсади утврђења, увео је лаке топове, који су преношени на колима. Он је применио и нарочити начин активне одбране од ритерске коњице помоћу колије, начињене од коморџиских кола. Кола су причвршћивана ланцима, а простор између њих затваран даскама и на тај су начин претстављала утврђење неприступачно за немачке ритере. У њиховој одбрани увелико су суделовале и жене. Ту просту конструкцију хусити су брзо градили на сваком месту. Уопште, покретљивост хуситске војске била је једна од њених неоцењивих вредности. Како причају савременици, понекад би се немачка војска дала у бекство чим би чула лупу хуситских кола. У Жишкиној војсци, скупљеној на основу опште војне обавезе, владала је строга дисциплина и верско одушевљење. Он је за своју војску написао посебна војна правила. Последњих година живота Жишка је ослепео, али му то није сметало да руководи ратним операцијама. Умро је 1424 г. Његов наследник био је Прокоп Велики, талентовани војсковођа, под чијим су руководством Чеси прешли из дефанзиве у офанзиву. У својим налетима Чеси се нису ограничавали на чешке границе, већ су упадали у немачке области и стизали све до Балтичког Мора. Таборити, који су у покрету играли главну улогу, свуда су ширили своју науку. Међу угњетеном сиротињом немачких градова и села јако се ширио тај »чешки отров«, како су Немци називали учење хусита. Градска и сеоска сиротиња Немачке задојила се идејама таборита, које су се доцније испољиле у социјалном покрету у самој Немачкој.

Издаја каликстинаца. Али, хуситски покрет, који није победило туђинско оружје, ослабио је изнутра због разнородног социјалног састава хусита. Десно крило хусита, каликстинци, почели су да се боје таборита више него Немаца. Католичко-немачка реакција вешто је искористила те унутрашње противречности у хуситском табору.

1431 г. састао се базелски сабор и ступио у преговоре с калистинцима. На основу тих преговора израђен је 1433 г. споразум, такозвани Прашки компактати, који су увели причешћивање под оба вида, установили проповед на народном језику и потврдили секуларизацију црквених имања која је у то време проведена. Прашке компактате таборити нису прихватили, јер су у њима видели издају хуситског покрега.

Уништење таборита. То је имало за последицу коначни расцеп у хуситском покрету. Почео је рат, али не више рат Чеха с Немцима, већ Чеха између себе. Утраквисти су издајнички напали на таборите и 1434 г. потукли их код Липана. После тога су се каликстинци споразумели са Сигисмундом, који је признао компактате и дозволио хуситима да бирају свог архиепископа, признавши тако аутономију чешке хуситске цркве.

Хуситски су ратови одиграли у историји Чешке позитивну улогу, јер су у тој земљи изазвали снажан полет националног покрета, који је помогао развитку народног језика и националне културе.

Али је покрет таборита као сељачки рат био разбијен, као што су у своје време били разбијени покрети Долчина, Жакерије, устанак Вата Тејлора, ма да је овај покрет био неупоредиво организованији и упорнији од поменутих сељачких устанака. Основни узрок пораза је исти као и другим сељачким ратовима — отсуство водеће класе која би могла да поведе сељаштво у победу. Разнородни и подвојени градски пук и слаб и неорганизован претпролетаријат који су чинили рудари нису могли да одиграју ту улогу.

После пораза таборита 1434 г. није престала борба између њих п каликстинаца, Таборити су у земљи сачували нека места, међу њима и Табор, који је остао њихово главно упориште. После смрти Ситисмунда католици и каликстинци су изабрали за краља Албрехта Аустриског, али га таборити нису признали. После смрти Албрехта, за време његовог малолетног сина, каликстинци су истакли за регента хуситског пана Ђорђа Пођебрадског. 1452 г. он је заузео последње таборитско упориште — Табор. У то је доба разбијени таборитски покрет изгубио свој ранији револуционарни карактер. Део таборита пришао је каликстинцима. Остали су створили заједницу такозване чешке браће, која су проповедала непротивљење злу, непотребност сваке државне власти и установа. То учење мирног анархизма јако се раширило међу осиромашеним занатлијама и сељацима Западне Европе.

Јачање чешког племства. 1457 г. за краља је изабран Ђорђе Пођебрадски. Издајство каликстинаца, њихово уништавање радних слојева града и села, који су најдоследније изражавали националне интересе Чешке, довели су до привредног опадања земље. Нарочито је настрадало градско занатство. Сада је главну улогу почело да игра чешко племство, које је извукло и највећу корист из политичке и црквене аутономије Чешке. У руке панова доспела су огромна црквена имања, заузета у доба хуситских ратова. Они су стекли и знатан део краљевских имања. Значај се градова смањује и, док су они дотада играли релативно другостепену улогу у политичком животу, посебно на саборима, сада су они у њима потпуно лишени сваког учешћа.

Али, нарочито је страдало сељаштво, које је чинило основне кадрове таборита. После коначног пораза таборита знатан део сељака је кажњен, а земље су им одузимане. Племство, користећи се својим политичким привилегијама и пораслим социјалним утицајем, почело је да појачава претварање сељака у кметове. 1487 г. сабор је издао уредбу по којој је сељацима било забрањено да се жале суду на своје господаре. 1499 г. новом је уредбом прописано сељацима који су отишли у градове и живели у њима да се врате на вршење кулука и дажбина. То је истовремено био ударац и по сељацима и по градовима, који су услед тога били лишени знатног дела радне снаге, која је углавном црпена са села. Посебном повељом панови су себи обезбедили већину највиших дужности у држави.

После Ђорђа Пођебрадског чешки су престо оспоравали један другом угарски краљ Матија Корвин (експонент католика) и пољски краљ Владислав Јагелонац (експонент каликстинаца). Најзад се, 1478 г., учврстила на чешком престолу династија Јагелонаца и држала га до 1526 г., када је тај престо припао аустриским Хабзбурговцима.


ЛИТЕРАТУРА


I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. I (»Архив Маркса и Енгелса«, т. V, стр. 60—61, 74, 77, 95—97, 104—105, 284—290, 294, 297—300) и т. II (»Архив Маркса и Енгелса«, т. VI, стр. 4—5, 33—34, 75—81, 141—153, 155—166, 210—220, 224—244, 246—248, 363—366, 376, 393). — Маркс и Енгелс, Револуционарна борба у Мађарској, Дела, т. VII. — Маркс и Енгелс, Преписка, Писма од 5 и 7 марта 1856 г., Дела, т. XXII. — Енгелс, Сељачки рат у Немачкој, Дела, т. VIII.

II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, уред. Грацијанског и Скаокина, т. II, део I, 1938, стр. 118—129. — Посланице магистра Јана Хуса, Москва 1903.

III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, 1897, т. II, стр. 679—709, т. III, стр. 675—717, 732—742. — Љубавски, Историја Западних Словена, Москва 1918. — Томек, Историја Чешке краљевине, Петроград 1868. — Преглед чешке историје, Петроград 1915. — Хилфердинг, Преглед чешке историје, Дела, т. I, изд. 2, 1893. — Јасински, Пад земског уређења у чешкој држави (X—ХIII века), Кијев 1895. — Јасински, Огледи и студије из социјалне и економске историје Чешке у Средњем веку, т. I, Јурјев 1901. — Флајшханс, Јан Хус, 1916. — Билбасов, Чех Јан Хус из Хусинца (Историске монографије, т. I), 1901. — Читанка за историју Средњег века, у ред. Виноградова, разна издања, т. III, § 63, 64; т. IV, § 74, 76.


  1. »Архив Маркса и Енгелса«, т. VI, стр. 76.
  2. »Архив Маркса и Енгелса«, т. VI, стр. 218.