Историја средњег века I 26
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Реконквиста. Специфичност историје држава Пиренејског Полуострва састоји се у томе што су те државе настале у процесу ослобађања (шпански реконквиста) земаља од Арабљана, или тачније Мавара (пошто међу освајачима већину нису чинили чисти Арабљани, већ поарабљени северо-афрички Бербери, или Маври). Реконквиста је одредила особености социјалног и политичког уређења тих држава. Маркс каже: »Локални живот Шпаније, независност њених провинција и комуна и различито стање друштва у почетку су били условљени географским особинама земље, а затим су се историски развили захваљујући посебним средствима којима су се различите провинције ослобађале власти Мавара…«[1]
Реконквиста је полазила делом из Астурије, једине области која је сачувала независност после арабљанског освајања, делом из Шпанске марке коју је основао Карло Велики крајем VIII и почетком IX в. у северо-источном делу Шпаније. Реконквисти је ишла наруку непрекидна борба која је вођена у Кордовском калифату између феудалаца и калифа као и међу појединим феудалцима. Против арабљанских господара више пута је устајало шпанско-визиготско сељаштво и занатлиско становништво градова, — и они који су прешли у ислам — ренегадос, или мувалади, и они који су задржали хришћанство — мосараби. У XI в. Кордовски се калифат фактички распао на неколико феудалних кнежевина које су међусобно биле у непријатељству. У другој половини XI в. већ их је било 23.
Процес повраћања земаља од Мавара, који је почео још у VIII в., нарочито је убрзан у X и XI в. 1085 г. Шпанци су заузели Толедо. Крајем XI в. реконквиста је, ипак, била заустављена — најпре су је зауставили Алморавиди, а затим, у XII в., Алмохади, полудивља берберска племена, фанатични приврженици ислама, који су нагрнули из Северне Африке. Али, почетком XIII в. дошло је до прелома. 1212 г. уједињене снаге шпанских краљевина, којима су се придружили крсташи из других земаља Европе, страховито су поразили Мавре, и од тог пораза они се више нису могли опоравити (код Лас Навас де Толоса).
Сада освајање брзо напредује. 1236 г. била је заузета Кордова — центар Кордовског калифата. Крајем XIII в. Арабљанима су остали само безначајни поседи на југу Шпаније — Гранадски емират с центром Гранадом. То је био најбогатији део Шпаније, с високом земљорадничком културом, крај који је навелико трговао. Ту је било развијено интензивно баштованство, гајење маслина, ту се примењивало и вештачко наводњавање. На територији Гранадске кнежевине Арабљани су се држали врло дуго — до 1492 г.
Реконквиста се није састојала само у освајању већ и у утврђивању освојених територија, у насељавању области које су биле опустошене ратовима, у одбрани граница од сталних напада. На границама се готово никада нису стишавале чарке. У реконквисти је главну улогу играло сељаштво, које се преселило у пограничне области, становништво утврђених градова, ситни ритери, увек готови да одбију непријатељске нападе, ритери који се никада нису растајали од оружја. Али, главне користи од реконквисте добили су крупни феудални земљопоседници, који су на освојеним земљама створили: себи огромне поседе. Нарочито велике поседе стекли су духовно-ритерски редови. Ако се оставе на страну стари редови Темплара и Хоспиталаца, у Шпанији је настао низ нових духовно-ритерских редова — Сант-Јаго (св. Јаков), Алкантара и Калатрава. У процесу рекоиквисте сви су они постали врло велики земљопоседници. Простране земље добила је и: црква, која је у Шпанији играла већу улогу но у осталим земљама Европе. Ма да верски моменат у борби са Арабљанима у почетку није играо значајну улогу, тако да је шпански народ — бар до XII в. — мирно живео с муслиманима у освојеним областима, ипак је црква тежила да од борбе с »неверницима« начини неке врсте идеолошку заставу и на све могуће начине настојала да распали верски фанатизам.
Споменик херојске борбе шпанског народа, који је био у формирању, претставља спев о Сиду, сиромашном племићу, који је водио победоносни рат против Мавара и показивао чуда од храбрости и великодушности. Сид је у спеву идеализована фигура, врло далеко од свог историског прототипа, Родрига Дијаса, који је, по речима Маркса био »уствари разбојнички атаман« и »старешина подмитљиве банде«.[2] Родриго Дијас тукао се с Маврима, али кад би му они изнели уносан предлог, он је ратовао и против својих земљака. Живео је у XI в. Спев који се коначно формирао почетком XII в. дао му је црте националног хероја.
Арагон. У процесу реконквисте у Шпанији су образоване у XIII в. три краљевине: Арагон, Кастиља и Португалија.
Арагонска краљевина настала је од три основна дела: од самог Арагона у ужем смислу, који је чинио западни, континентални део краљевине, и приморских делова — Каталоније и Валенције. Ти су се делови знатно међусобно разликовали по свом социјалном склопу. Арагон у ужем смислу претстављао је један од економски најзаосталијих делова Шпаније, а Каталонија — један од најнапреднијих, али је у политичком погледу превага била на страни Арагона. Арагон је био типично феудална област, где је сељаштво било потпуно зависно од феудалних поседника. Феудалци су имали право да убију и осакате сељаке. Сељаци су били без икакве судске заштите од. њихове самовоље. У Арагону и Каталонији сељаци су морали да, поред уобичајених кметовских обавеза, сносе и низ других, такозваних »рђавих обичаја« (malos usos). Сениор би заузео читаво имање сељака, ако би овај умро без деце, и велики део наследства ако би остала за њим деца. Од сељака су узимане нарочите глобе за прекршај брачне верности, у случају пожара на поседу сениора итд. У »рђаве обичаје« спада и право прве ноћи, насилно узимање дојкиња и низ других обавеза. Феудалци су се одликовали знатном: самосталношћу и вршили су огроман утицај на политичко уређење државе. Они су међусобно склапали савезе, могли су да краљу објаве рат, сами су бирали и збацивали краља. Били су ослобођени свих дажбина. Овде ми видимо пуну власт феудалаца, међу којима су се разликовали крупни — рикос омбрес, средњи и ситни — хидалго. Ниже племство било је потпуно зависно од вишег. У самом Арагону градови су били економски слаби и нису имали политичког утицаја.
Каталонија и Валенција биле су повезане са средоземном трговином ш одржавале живе везе са Италијом и Јужном Француском. Од приморских градова у Каталонији прво је место припадало Барцелони. Захваљујући Каталонији Арагон се све више претварао у поморску државу. Градови у Каталонији били су не само трговачки центри, у њима је цветало и занатство. Ту се развила металургија и производња коже, бродоградња и сл. Поморско право, разрађено у каталонским градовима, постало је право великог дела средоземних лука. У Каталонији су градови имали много већи политички утицај него у Арагону.
Арагон је себи припојио читав низ важних трговачких тачака на Средоземном Мору. У XIII в. у састав Арагонске краљевине била су укључена Балеарска Острва. Већ је поменуто да је арагонска кућа стекла Сицилију (види гл. XXV). Затим је била припојена Сардинија (1324 г.). 1442 г. била је присаједињена Напуљска краљевина. Средином XV в. Арагон је постао крупна поморска држава. Ма да су у порасту моћи Арагонске краљевине пресудну улогу играли трговачки и поморски интереси Каталоније, ипак су та освајања највише користи донела арагонским ритерима, који су на Сицилији и у Јужној Италији заузели простране територије и почели да експлоатишу сељаштво тих земаља исто онако како су га експлоатисали у Арагону. Освајање Сицилије и Јужне Италије праћено је јачањем феудадног угњетавања у тим земљама.
Кастиља. Засебан је карактер имао централни део Шпаније — Кастиља, која је захватала три петине читавог полуострва и играла главну улогу у реконквисти.
У Кастиљи, као и другим државама Пиринејског Полуострва, огромну су улогу играли велики, моћни и независни земљопоседи, стварани у процесу освајања од стране цркве, духовно-ритерских редова и крупних световних феудалаца, који су се и овде називали рикос омбрес. Напоредо с тим видимо да се знатно развија земљопосед ситних ритера. Ритери - хидалго, који су активно учествовали у процесу реконквисте, били су овде нарочито многобројни. Одликовали су се неукротивом ратоборношћу и презирањем мирног рада. Већина их је живела врло бедно.
Реч Кастиља значи земља градова или замкова (по латинској речи castellum). Тај назив није добила без разлога. Ту је било мноштво градова нарочите структуре. Они су пре свега претстављали утврђења, која су била намењена за одбрану, а служила као упоришта за даље продирање на југ. Становништво тих градова морало је у првом реду да служи у војсци, у којој су били формирани војни одреди пешадије и коњице, при чему је водећа улога припадала ритерској коњици. Градови су морали да предузимају војне операције, мислећи често само на себе. То им је пружало знатну самосталност. Сваки је град имао своје право, обичаје и привилегије — fueros. Градови су љубоморно чували своје привилегије, и сваки покушај да се оне ликвидирају наилазио је на енергичан отпор. Градови су међусобно склапали савезе — хермандаде (тј. братства) које су имале за циљ удружене ратне операције, а исто тако и одбрану својих права и интереса. У борби за своја права градови су често ступали у савез са сељачким општинама. Ти градови војног карактера били су углавном центри пољопривредне делатности, али су се у њима постепено развијали трговина и занатство, и настајале еснафске организације. У градовима освојеним од Арабљана трговина и занатство налазили су се првенствено у рукама арапског и јеврејског становништва, које је остајало на својим местима и није излагано гоњењу. Хришћани, муслимани и јудејци дуго су времена мирно живели једни поред других. Понекад је једна те иста зграда служила час за цркву час за џамију.
Што се тиче сељака, они су у старим областима Кастиље били претворени у кметове и њихов је положај био врло тежак. Ту почињу рано да избијају сељачки устанци, а од XI века они су учестали. Положај сељака у провинцијама освојеним од Мавара био је друкчији. На широке опустошене територије Кастиље довођени су досељеници да их населе и бране, и њима су даване сваковрсне олакшице и повластице, пре свега лична слобода. Ти насељеници чинили су многобројни слој слободних сељака који су живели у општинама — бегетријама. Постојање знатног слоја слободних сељака морало је утицати и на положај кметова. Кметови који би побегли у слободну општину (или у град) постајали су слободни.
У поређењу с Каталонијом и Португалијом, које су лежале на мору, Кастиља претставља континенталну земљу, с релативно слабо развијеном спољном трговином уколико се изузме јужни обалски појас. И градови су углавном били пољопривредне јединице. Притом је пољопривреда у Кастиљи имала нарочит карактер. Простране, рђаво наводњаване и камените висоравни Кастиље слабо су биле подесне за земљорадњу, али су биле сасвим подесне за гајење оваца. Развитак робно-новчаних односа у Кастиљи везан је с по-растом гајења оваца. Велики земљопоседници, особито духовно-ритерски редови, који су имали простране територије намножили су огромна стада оваца, које су гонили с једног пашњака на други по кастиљским висоравнима. Већ крајем XIII в. створен је савез кастиљских одгајивача оваца, такозвана »Места«, да би се регулисала испаша. Та је организација добила од краљева неколико важних привилегија, имала је своју касу, администрацију и суд.
Шпанска вуна имала је добру прођу у Италији, нарочито у Фиренци, где се много употребљавала у текстилној производњи.
Португалија. Трећа краљевина Пиренејског Полуострва била је Португалија.
Средином XII в. португалски краљеви су се ослободили сизеренства Кастиље, признавши вазалну зависност од папске столице, а то је довело до изузетног значаја цркве у политичком животу земље. У Португалији су огромну улогу играли духовно-ритерски редови, којима је припадао знатан део земље. У колонизовању земаља одузетих Маврима учествовало је и слободно сељаштво. Стога је у Португалији, као и у Кастиљи, поред крупних земљопоседа феудалаца, цркве и духовно-ритерских редова, где су били насељени кметови, било и доста слободних сељачких општина, особито у јужним деловима земље. Од малобројних приморских градова у Португалији највећи је значај добио Лисабон, који је постао један од крупних у трговачких центара Европе. Лисабон лежи на поморском путу који води из Средоземног Мора у Атлански Океан. Трговао је са земљама на Медитерану, са Енглеском, Француском и Низоземском. У Португалији је била развијена бродоградња. Ту је била изграђена велика флота, помоћу које је почетком XV в, била освојена Сеута у Северној Африци, која је постала исходиште Португалаца за њихова поморска путовања око Африке.
Краљевска-власт и кортеси. Ако се осврнемо на политичко уређење свих краљевина образованих на Пиренејском Полуострву, видећемо да имају доста заједничког. Свуда је постојала краљевска власт, али је била јако ограничена сталешким претставништвом — кортесима, који потсећају на француске државне сталеже. Ипак су кортеси играли много већу улогу од француских државних сталежа. Они су претстављали племство, свештенство и градове, ма да свака од те три групе није имала подједнаку важност у разним земљама Пиренејског Полуострва. У Арагону су се кортеси састојали од четири дома због тога што су крупни феудалци били претстављени одвојено од средњег и ситног племства; у Кастиљи, пак, племство је било окупљено у једном дому, а у трећем дому поред претставника градова заседали су и претставници слободних сељачких општина. Трећи дом, који су углавном чинили грађани, имао је у Кастиљи врло велики утицај захваљујући снази и организацији градова. Претставници сталежа долазили су на скупштине с наоружаним одредима.
Маркс овако одређује узроке због којих је краљевска власт била ограничена у Шпанији у XIII и XIV в.: »При формирању шпанске краљевине било је изузетно повољних услова за ограничавање краљевске власти. С једне стране, поједини делови територије били су заузети и претворени у засебне краљевине у току дугих ратова са Арабљанима. У тим ратовима настали су народни закони и обичаји. Постепено освајање, које је углавном вршила аристократија, ванредно је ојачало њену моћ и у исто време смањило моћ краља. С друге стране, насељена места и градови у земљи дошли су,до великог значаја, јер су се становници морали заједнички селити у утврђена места и тражити безбедност од непрекидних најезда Мавара; у исто време полуострвни облик Шпаније и сталне везе с Провансом и Италијом створили су прворазредне трговачке приморске градове на обали. Већ у XIV в. градови су претстављали најмоћнији део кортеса, у чији су састав улазили њихови претставници заједно с претставницима свештенства и аристократије. Важно је такође што је лагано ослобађање од арапске власти, у процесу готово осмовековне упорне борбе, довело до тога да је полуострво, када се потпуно ослободило, добило карактер сасвим различит од карактера тадашње Европе: у епохи европског Ренесанса север је Шпаније по« свом начину живота био готски и вандалски, а југ арапски«.[3]
Заоштравање класне борбе. Развитак робно-новчаних односа имао је за последицу у Шпанији појачану експлоатацију кметског сељаштва. И слободно сељаштво почело је да у већој мери осећа на себи власт сениора. Развитак гајења оваца у великом обиму имао је за последицу потискивање сељака са земље, претварање сељачке земље у пашњаке. Све је то заштравало класну борбу на селу, а да се и не говори о сукобима између феудалаца и градова.
Заоштравање класне борбе постало је још сложеније због међусобне борбе феудалних клика. Крајем XIV в. у Шпанији видимо још сложенији политички метеж него у Енглеској и Француској тога доба. Феудалне групе бориле су се за власт и за утицај на двору. Аристократија је вршила разбојничке нападе на села и градове. У исто време почиње у Шпанији, нарочито у Каталонији, низ сељачких устанака.
Међу каталонским кметовима покрет је почео још почетком XV в. Они су захтевали да се укине феудално право и такозвани »рђави обичаји«. 1462 г. покрет је избио с нарочитом снагом на северу Каталоније. Устаницима-кметовима придружили су се и слободни сељаци, особито они с мало земље и без земље, који су захтевали да се земља поново подели равномерно. Сељачки устанак добио је организован карактер. Устаници су се поделили на војне одреде, скупљани су прилози за војне потребе. На чело сељака-устаника стао је ситни хидалго Вернтаљат. Сељаци су опседали градове, утврђене замкове и манастире.
Устанком се користио арагонски краљ Хуан II, који је био у непријатељству с каталонском аристократијом и градовима. Уз помоћ Вернтаљата и сељачке војске Хуан II је учврстио своју власт над Каталонијом. Вернтаљат је добио богате поседе земље и титулу виконта, а обавезе сељака биле су нешто ублажене; уосталом и те незнатне уступке ускоро су кортеси укинули на захтев цркве и феудалаца.
Сељачки устанци избијали су и на Балеарским Острвима (већ крајем XIV в., но нарочито 1462 г. — под утицајем каталонског устанка), а исто тако и у Кастиљи.
1484 г. избио је у Каталонији нов устанак под воћством сељака Педра Хуан Сале. Акције владине војске против устаника биле су безуспешне, јер су војници нерадо иступали против сељака. Заробљавање и погубљење Сале нису зауставили покрет. 1486 г. власт је морала да пристане на споразум са устаницима и да укине кметство у Каталонији.
»Рђави обичаји« су укидани, али уз откуп (само понеки без откупа). Сељаци су постали лично слободни, и могли су напустити земљу, али су њихове деонице остале као и раније у власти сениора и за њих је узимана феудална рента. Намети у корист цркве потпуно су сачувани.
Укидање кметства довело је до диференцијације међу сељаштвом н претварања једног његовог дела у беземљаше, особито у вези с развитком крупног овчарства.
Заоштравање класне борбе тражило је јачи орган класне владавине и довело до учвршћивања краљевске власти.
Уједињење Кастиље и Арагона. Један од најважнијих момената у историји јачања краљевске власти било је уједињење Арагона и Кастиље. 1479 г. те су се краљевине ујединиле под влашћу брачног пара — арагонског краља Фердинанда и кастиљске краљице Изабеле. Последица тог уједињења је била да је Шпанија постала једна од најмоћнијих држава Европе. Припадао јој је већи део Пиренејског Полуострва, Балеарска Острва, Сардинија, Сицилија и Јужна Италија. Ослањајући се на савез с црквом, градовима и ситним племством, располажући знатним приходима од поморске трговине, краљевска је власт извршила одлучну офанзиву на крупне феудалце и лишила их знатног дела раније политичке самосталности. Феудалцима је било одузето право да кују новац, да воде приватне ратове, а много им је земаља било конфисковано. Рушени су њихови тврди замкови, упоришта њихове политичке самосталности. Краљ је одузео и земље духовно-рнтерских редова.
У разбијању моћи феудалаца краљевској су власти пружили подршку градови, 1480 г. градови Кастиље међусобно су закључили општи савез, такозвану свету хермандаду, која је водила борбу с феудалцима. Света хермандада поставила је себи за циљ да учини крај феудалним ратовима, да путовање по свим друмовима учини безопасним, и да се бори са онима који ремете друштвени мир. Да би се сачувао унутрашњи поредак у Шпанији, света хермандада је организовала милицију, која је увек била спремна да испуни њене одлуке. Али, користећи се војним снагама градова ради обуздавања феудалаца, краљевска је власт постепено сужавала самосталност самих градова.
Огромну подршку краљевској власти пружала је и црква, особито инквизиција, која је у Шпанији уведена 1480 г. Борећи се са свим могућим »јересима«, које би могле да подрију власт цркве, инквизиција је самим тим гонила сваку социјалну и политичку опозицију према постојећем поретку. Свака манифестација друкчије друштвене и политичке мисли сматрана је не само као супротстављање краљу, већ и цркви, па је инквизиција са својом тортуром и ломачама била стални савезник краљевског апсолутизма, који је са своје стране свим средствима подржавао цркву. По речима Маркса, »свештенство је још од времена Фердинанда Католичког стало под заставу инквизиције и одавно престало да своје интересе изједначава са интересима феудалне Шпаније. Напротив, захваљујући инквизицији, црква се претворила у најстрашније оруђе апсолутизма.«[4] Први шеф инквизиције био је свирепи Торквемада, чије је име постало општи назив због његове фанатичне окрутности у гоњењу јеретика.
Учврстивши се изнутра, краљевска је власт почела политику територијалног ширења.
Први је ударац био управљен против Гранадског емирата, последњег апарског поседа у Шпанији. 1481 г. предузет је поход на Гранаду. Дат му је карактер крсташког рата против неверника. Рат са Арабљанима отегао се 11 година, и Шпанци су тек 1492 г. заузели Гранаду. Ако се изузме Португалија, са освајањем Гранаде било је готово читаво Пиренејско Полуострво уједињено у рукама шпанских краљева.
Заузимање Гранаде захтевало је знатне напоре, и Маври су је предали под условом да им се дозволи слободно вршење муслиманског култа и да муслимани сачувају своју својину. Тај се услов односио и на Јевреје. Али су сва та обећања била доцније прекршена. Мавре и Јевреје силом су приморавали да прелазе у хришћанство. Због тога су муслимани дизали низ устанака, који. су били угушени тек уз велике напоре. Било им је предложено или да напусте Шпанију или да се покрсте (1502 г.). Знатан део Муслимана и Јевреја преселио се у Африку, и на тај начин је из Шпаније нестало врло много економски драгоцених елемената. С њиховом емиграцијом распао се низ важних трговачких веза, које је гранадски емират одржавао са Северном Африком и са Истоком. То исељавање било је праћено великим конфискацијама земље.
Маври који су остали у Шпанији и прешли у хришћанство, такозвани Морисци, били су предмет сталне хајке од стране цркве. Живот Мориска налазио се под врло строгом контролом цркве. На најмању доставу они су окривљавани за јерес, а то је за собом повлачило смрт на ломачи или доживотно тамновање. Истим таквим сталним прогонима излагани су и Јевреји. 1492 г. — исте године када је заузета Гранада и када је Колумбо открио Америку — сем Јевреја који су били прешли у хришћанство, сви су остали били протерани из Шпаније уз конфискацију читаве њихове имовине. Јевреји који су примили хришћанство, такозвани Марани, били су подвргнути, слично Морисцима, сталном духовно-политичком надзору и постајали жртве инквизициског терора.
За време Фердинанда и Изабеле у Шпанији почиње да се заводи апсолутна монархија. Крупни феудалци изгубили су политичку самосталност, добивши место ње почасни положај на двору. Кортеси губе свој ранији значај и све се ређе сазивају. Управа добија бирократски карактер, концентришући се у рукама краљевских већа, а по унутрашњости — у рукама краљевских чиновника, корехидора. Али, бирократски се апарат одликовао крајњом гломазношћу, пошто се састојао од старинских феудалних установа, саображених циљевима краљевског апсолутизма, и од нових органа који су поред њих створени. Провинциска и сталешка поцепаност Шпаније, стварана столећима, одразила се у крајње сложеном и неусклађеном управном апарату.
И поред све спољашње сличности политичког уређења Шпаније са уређењем других монархија тадашње Европе, оно се одликовало знатном специфичношћу, коју објашњава сав ранији историски развитак Шпаније. Маркс му даје овакву карактеристику: »Апсолутна монархија у Шпанији, имајући чисто спољашњу сличност с апсолутним-монархијама Европе, мора се уопште изједначити са азиским формама управе.«[5]
I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. II (»Архив Маркса п Екгелса«, т. VII, стр. 92—126, 275—283) и т. III (»Архив Маркса и Енгелса, т. VII, стр. 48—33, 80—83). — Маркс, Револуционарна Шпанија, оглед I, Дела, т. X. Енгелс, О распадању феудализма и развитку буржоазије, Дела, т. XVI, део !.
II. Извори. Хрестоматија за западноевропске књижевности. Средњи век (од IX до XV в.), у ред. Шорове, 1938, стр. 391—423.
III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, 1897, т. II, стр. 605—655; т. III, стр. 477—519. — Пискорски, Историја Шпаније и Португалије, Петроград 1909. — Пискорски, Питање значења и порекла шест »рђавих обичаја« у Каталонији, Кијев 1899. — Пискорски, Кметство у Каталонији у Средњем веку, Кијев 1901. — Кудравцев А., Шпанија у Средњем веку, Лењинград 1937. — Коваљевски, Економски успон Европе, т. I, 1900, стр. 317—372, 480—525.