Историја савремене цивилизације 4

Извор: Викизворник
ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Писац: Шарл Сењобос


ЧЕТВРТА ГЛАВА
Француска Револуција

Монархија и друштво на крају XVIII столећа.[уреди]

Старо уређење.[уреди]

На измаку XVIII столећа влада и друштво још бејаху уређени према старим навикама, које су се мало по мало стварале још од Средњега Века. Кад Французи у XVII столећу стадоше размишљати о политичким питањима, онда им се већина установа, усред којих живљаху, приказаше као злоупотребе, које се не слажу са здравим разумом и човекољубљем. Те установе, које је Револуција уништила, познате су под општим именом старо уређење, или стари режим.

На тај се режим управљала трострука критика: замерало се монархији, што има неограничену власт, без ичега што би је умеравало и без икаква надзора; друштву се замерало, што је засновано на повластицама, а влади, пак што се држи старих навика изукрштаних и без правилности.

Монархија и неограничена власт.[уреди]

Краљеви су мало по мало тако уредили управу, да се сва власт усредсређивала у њиховим рукама. Француски је краљ у својој личности уједињавао све врсте власти: он је сâм имао извршну власт, право да поставља све чиновнике, па чак и чланове свештеничкога реда, да решава о рату и миру и о савезима, да скупља редовну народну војску и да рукује целокупном управом.

Он је имао и законодавну власт. Један краљев указ био је довољан, па да измени основна начела владавине и суђења, јер је указ имао силу закона. У Француској није било других закона осем старих обичаја и краљевских наредаба.

Он je y начелу имао и судску власт. Правда je изрицана y његово име; сматрало ce да су судије y његовој служби; он je имао права да им одузме службу,[1] или да им одузме какав спор, па да га да на суђење нарочитим комисијама.

Он je имао финансијску власт. Он je сам одређивао издатке и порезе, који су ce имали плаћати, и прикупљао их je на начине, како je сам хтео.

За вршење ових власти, краљу су били потребни чиновници, У средини су били министри, који су сачињавали краљев савет (они бејаху очували старе називе: за правду канцелар — chancelier, — за финансије главни надзорник — contrôleur général d' Etat и за остале послове државни секретари — secrétaires). — Свака je област имала свога интенданта (управника) и њему потчињене чиновнике (subdélégués). Али сви ови чиновници сами по себи нису имали никаквих права; краљ их je постављао избацивао по својој вољи.

Краљ и његови чиновници имађаху неограничену власт. Говорило ce да ова власт не треба да буде произвољна и да краљ треба да влада по извесним, већ утврђеним обичајима, који су називани основним законима краљевине (lois fondamentales). Али ти основни закони (обичајни) нису били написани, и нико није могао тачно казати y чему ce они састоје.

Парламенат je 1787. године изјавио, да не би требало да краљ удара какав нов порез, док за то не упита сталешку скупштину. (То je била сасвим нова теорија; Луј XIV и Луј XV увели су више врста пореза, a међутим сталешка ce скупштина није састајала од пре 165 година). У седницу од 19. новембра дође канцелар с краљем, да y име краљево објасни „начела монархије”: „Ta начела, која je народ y опште усвојио, казују да сам краљ има највишу власт y својој краљевини, да je он само Богу одговоран за примењивање те највише власти, и најпосле, да законодавна власт почива y лицу владаочеву, без икакве зависности и деобе... Из тих старих народних начела излази: да краљу није потребна никаква ванредна власт ради управљања својом краљевином, да би француски краљ y представницима трију сталежа државних могао наћи само један шири савет... и да би он увек био највиши судија за њихове представке или за њихове жалбе.” Парламенат учини учтиве примедбе. Краљ му заповеди да региструје (упише y нарочиту књигу) указ о зајму. Војвода од Орлеана захте, да ce y регистру запише: да je указ регистрован „по изричној наредби Његовога Величанства,” и изјави, да je тај поступак незаконит. Луј XVI рече полугласно : „Мени je све једно.” По том додаде: „Па ипак je законит, стога што ја то хоћу.”

Осем краљеве воље није било, дакле, другога правила за управљање. A пошто он није могао сам лично вршити сву своју власт, то су y ствари министри и управници владали краљевином, и то владали деспотски, јер нису били подвргнути ни под какав сталан закон, нити су с ким власт делили.

Од негдашњих старих власти још су ce била задржала два одломка: парламенти и, y неким областима, обласне скупштине. Али парламенти нису имали друге власти, до само да расправљају спорове између приватних лица (спорове, y које je влада била умешана, расправљали су нарочити судови или државни савет); они дакле нису могли служити као нека кочница владином злоупотребљавању власти. Обласне скупштине биле су ce одржале још само y неким областима (Бретањи, Бургундији, Провансу, Лангедоку и малим покрајинама под Пиринејима), па и њихово je трајање било сведено само на по неколико дана, a за то време нису имале друге улоге, до само да одобре порез на земљиште и да га распореде по области.

Краљеви чиновници, дакле, решаваху као господари о свему y опште. Општине нису могле ништа урадити, па чак нису могле ни мост или цркву поправити, док то влада не одобри. Изнад општине y већини области није било никаквога надлештва, па чак ни каквога саветодавнога тела; становници нису имали никаква средства, помоћу којега би влади представили своје захтеве или жалбе.

На тај су начин чиновници имали сву власт, не само без икакве поделе с ким, него и без икаква надзора. Нико није имао права да надзирава њихов рад, a нико чак није имао могућности ни да сазна сва њихова дела. Никаква скупштина није позивана, да прегледа администрацију које области или врховну управу y краљевини (ничега што би личило на садашње окружне одборе — conseils généraux, или народну скупштину — chambre des députés). Никакве новине нису имале права претресати чиновничка решења, и цензура je то забрањивала; понајчешће ce није могло за њих ни знати, пошто су тајно доношена. Министри и њихови чиновници управљали су тајно, а народ чак није ни извештаван о оном што они раде. „Француском ce влада са дна канцеларија”, рекао je Некер. Нису ce знале чак ни суме државних расхода и прихода; и то je била велика одважност од Некерове стране, што je приредио извештај (compte rendu) о издатцима, који y осталом није био тачан. Тако дакле није било никакве независне силе, никакве јавности, да спречава или бар износи злоупотребе власти; ничега, па ни саме бојазни од јавнога мнења, да смета свемоћним и неодговорним чиновницима, да своју власт не употребљавају на задовољавање својих прохтева, да не штите своје пријатеље и да не гоне своје личне непријатеље.

Краљ je поступао с државним приходима као са својим личним дохотком: кад je узимао новац из благајна он je тим трошио своје благо. Осем оних сума, које су биле потребне за издржавање његовога двора, он je раздавао годишње на 40 милиона поклона, под видом пенсија дворским људима (сама породица Полињакова примала je на 700 хиљада ливара.)[2] Он je имао на расположењу све што je било у државној благајни: њему је било довољно само да потпише готову признаницу (acquit de comptant) и подносилац je такве признанице само имао да отиде, да прими новац из благајне. Оваква je практика онемогућавала увођење правилнога буџета.

Издатци ce нису удешавали тако, да буду y равнотежи с приходима; примања су готово увек била мања од расхода, и мањак ce попуњавао позајмицама.

Исто je тако и порез био остављен владиној самовољи. Сваке године je Државни Савет одређивао суму, коју свака област има да плати, и само су оне области, које имају своју сталешку скупштину (pays d' Etats), могле претресати величину својих дажбина. Исто су тако само оне имале право да распоређују порез на становнике сразмерно њихову богатству. У целој осталој Француској свима су радњама руковали чиновници: обласни интенданти и порески одборници (élus) распоређивали су простачки данак на парохије, и често им ce пребацивало да су смањивали порезе y оним парохијама, y којима су њихови пријатељи имали непокретних добара. Између становника једне парохије порез није распоређиван по имовном стању, нити по утврђеним прописима, већ „према способности” свачијој (такав je био обичај од старине). Скупљачи пореза (collecteurs) били су овлашћени да процењују те способности, да одређују, шта je сваки становник могао платити; они су по својој вољи повећавали или смањивали свачиј део пореза. Сељаци су ce морали претварати, као да су сиромашни, да би тако избегли повећавање пореза; они су живели по бедним кућицама и прикривали оно што имају.

Порез па пиће (aides) и на со (gabelle), који je држава издавала под закуп разним компанијама, прикупљали су компанијски званичници, који су имали исту онакву власт као и државни чиновници. Они су улазили y куће, да траже не би ли нашли соли, која je кријумчарски купљена. Кријумчари су осуђивани на шибање или су слати на галије, и сваке године хватано их je 2—3000. Најпосле, y неким областима, управа бејаше одредила количину соли, коју je свака породица. морала купити, и то je била принудна потрошња соли (sel de devoir). Ова ce co морала утрошити y кујни, a било je забрањено да ce њом усоли свиња. С тога је порез на со био омрзнут код свега становништва.

У XVIII столећу Французи су плаћали пет пута мање пореза него данас, али су те порезе теже подносили, јер je порез био распоређен без обзира на богатство пореских обвезника, a прикупљан je на начин самовољан и, са кињења, несносан.

Исто је тако било и с народном војском. Од како je она установљена под Лујем XIV, стојала je на расположењу интенданата, који су све синове богатих сељака ослобођавали вучења коцке.

Полиција, која je створена под Лујем XIV, била je за поданике најстрашније оруђе власти. Један оцењивачки одбор (цензура) прегледао je све списе, пре него што ће ce објавити, и зависило je од воље цензорове, да ли ће ce спречити да ce каква књига појави. Штампари, који би ce усудили да какав спис обнародују без допуштења цензуре, били су y опасности да допадну затвора или заточења на галијама. Књиге, које би изишле без допуштења, оптуживане су пред судовима и осуђиване на уништење, често и да буду спаљене руком џелатовом. То ce догодило Волтеровим Философским Писмима, Дидерову Писму о слепцима (Lettre sur les aveugles), Русовљеву Емилу и др. Често je писац бивао хватан и без суђења слат y Бастиљу; Волтер je ту два пута затваран. Да би радио y сигурности, Волтер ce реши да иде да живи изван Француске (у Лотрингији, Пруској и Фернеју). Фрере je био затворен y Бастиљу због историјских расправа о франачким краљевима, где je доказивао неистинитост неких предања о постанку монархије.

Штампа није ни y колико била слободна. Због цензуре je било чак и немогућно издавање свакодневних новина; какав чланак могао je y новинама изићи, тек пошто ce прегледа: y оним новинама, које je цензура пуштала, није било никаквих других политичких извештаја осем владиних службених саопштења.

Није више било ни вероисповедне слободе. Католичка je вера била обавезна и Луј XVI je при крунисању изговорио заклетву „да ће брижљиво и свом својом влашћу радити, да из свих земаља где он влада истреби јеретике, које je црква осудила”. Ни протестанти ни Јевреји нису могли бити y државној служби. Од 1685. године протестантска je вера била забрањена y кралевини; протестанти су ce и даље тајно скупљали y пустињи, то јест по усамљеним местима, и кад би који од ових скупова био изненадно ухваћен, пастор (свештеник) je осуђиван на смрт, a остали присутни на галије.

Ни сами католици нису били слободни; гостионичарима je било забрањено да коме даду меса y петак или уз пост, a радницима да раде y недељу или y празничне дане.

Лична слобода појединих лица није била зајемчена. Полиција je могла затворити кога хоће и задржати га као заточеника, докле она хоће, a да ником не одговара. За затварање je била до-вољна само једна наредба y име краљево, y затвореном писму (lettre de cachet). Лице, затворено на основу оваквога писма, вођено je y једну од оних тамница, над којима суд није имао никаква надзора (најчувенија je била париска Бастиља), и ту je остајало све дотле, док управник тамнице не добије заповест да га пусти; a покаткад je ту годинама било заборављено. Латид je бачен y Бастиљу због тога, што je увредио госпођу Помпадуру, и ту je остао 35 година. Ова су тајна писма имали на расположењу министри и њихови повереници, који ce нису њима служили само против владиних противника, него и против својих личних непријатеља; и y том ce било толико далеко отишло, да су ова писма продавана бланко (тј. непопуњена), па je сам купац уписивао име човека, за којега je хтео учинити да ce затвори. Таквим су ce начином служили и оцеви, да би ce опростили непослушних синова. Године 1770. Малезерб je говорио Лују XV: „Ниједан грађанин у вашој краљевини није сигуран да своју слободу неће видети принесену на жртву каквој освети; јер нико није толико велики, да буде заштићен од мржње каквога министра, ни толико мали, да не би био достојан мржње једнога званичника y служби пореских закупаца.”

Управа старе монархије, усредсређена y краљевој личности, a руковођена искључиво његовим служитељима, утврдила je владавину деспотску и самовољну; никаква je власт није ограничавала, никакав je надзор није приморавао на умеравање, никакво право није било заштићено од њених злоупотреба.

Друштво и повластице.[уреди]

Друштво je y Средњем Веку било састављено из више, по правима неједнаких сталежа. Краљеви, да би своју власт утврдили над свима својим поданицима, нису имали потребе да ову неједнакост кваре; људи виших сталежа бејаху дакле очували своја посебна права (повластице).

Званично су ce y народу разликовала три сталежа, то јест три класе, које су y сталешким скупштинама имале своје засебне представнике.

Свештенство, које je имало првенство над другим сталежима, било je сачувало своје простране баштине (око једне четвртине свих земаља y краљевини) и једну врсту пореза на земаљске производе, десетак (dîme, који je износио око 125 милиона годишње). Te њихове земље нису биле подложне никаквом данку, и свештенство није плаћало другога пореза осем једне врсте добровољнога поклона од десетак милиона, који je одобравала свештеничка скупштина сваких пет година. Оно je имало право надзора над народним школама, болницама и добротворним установама. Оно je водило и чувало спискове крштења, венчања и сахрањивања, који су ce употребљивали место наших протокола рођених, венчаних и умрлих. Оно je уз то имало н своје црквене (духовне) судове, који су судили свештеним лицима, која су оптужена за дисциплинске погрешке, и решавали брачне спорове.

Племство je некада имало y својим рукама готово сву земљу и сву власт, али je од свега тога било сачувало само одломке.

Сељаци мало по мало бејаху постали власницима оних земаља, које су обрађивали; они су имали y својим рукама око једне трећине земље. Али су они према старом власнику (властелину, сењеру) остали под оним теретима, који су још од Средњега Века били уведени и утврђени, и који су у XVIII столећу названи droits féodaux (феудална пpaвa). Већина од тих феудалних права била je од врло слабе важности,[3] али су нека од њих јако притискивала и дражила сељаке, a особито опа обавеза, да ce мора млети y властелинском млину, и право ловљења, које их je приморавало да напусте дивљач, да им једу усеве и да им их ловци газе.

Власт je била прешла на државне чиновнике. Али су племићи још једнако имали првенство, при ступању услужбу. Све су ce врсте службе удвору само за њих чувале,. и да би ко био примљен украљеву кућу, требало je да буде племенита рода. У војсци су они једини могли доспети до виших чинова, a од 1781. године, само су они могли постати и официри уопште, и једино су они могли бити одликовани извесним орденима (Св. Духа, Св. Луја, за војничке заслуге). Они су остали и даље слободни од старих пореза, простачкога данка (таља) и размештања војника по њиховим кућама.

Осем ових законских повластица, према племићима ce уопште поступало са више обзира и ууправним надлештвима, и у судовима, и најавним местима (у сеоским црквама властелин je имао почасно место).[4] У практици су готово сва важнија звања првенствено њима давана, а у друштву су ce они могли држати као природне старешине свега што не бејаше племић. — Волтер je имао некакав спор с војводом од Рохана. Једнога дана послаше кући, где je он био на ручку, да га питају за некакву хитну ствар, но тек што je изишао, шчепаше га војводини лакеји, те га истукоше батинама. И не само да Волтер није могао добити задовољеља од великога властелина, него га влада, као тобож свађалицу, још и затвори у Бастиљу, одакле га пустише да изиђе, саветујући му да иде у иностранство, те да ce тако на њега заборави.

За свештенством и племством долазио је трећи сталеж (tiers état, означаван само редним бројем трећи). У ширем смислу трећи сталеж je био цео народ. Али ce и он делио уредове и многи су од ових редова били повлашћени. Продајући судска и финансијска чиновничка звања, краљеви су били створили један ред људи правне струке, који су имали право да суде и да прикупљају порез украљево име. Од ових наследних чиновника најзнатнији су били ушли уплемићски сталеж (саветници упарламенту постајали су племићи утрећем нараштају). Асви остали, као на прилику судије, финансијски чиновници, писари и архивари, бележници (нотари), заступници итд. остајали су неплеменити, али и поред тога, осем оне власти која je везана за њихову службу, они су имали и повластицу да буду ослобођени плаћања простачкога данка и распоређивања војника по њиховим кућама, сасвим онако као и племићи.

Чак je и међу радницима, који су били обавезни плаћати простачки данак (таљ), било повлашћених. Право упражљавати какву индустријску радњу или држати дућан и даље je остало везано за повластицу као и у Средњем Веку; мајстори једнога истога заната сачињаваху једно затворено тело (друштво), у које je неко могао бити примљен тек после дугогодишњега шегртовања и пошто плати одређену суму новаца. Будући je број места био ограничен, то ce и повластица за упражњавање индустријске радње најзад ограничила само на мајсторске синове. Ко je год покушао да што производи или да продаје, а није био примљен у какав занатлијски еснаф, морао je допасти затвора и претрпети конфисковање робе.

Друштво je дакле било засновано на неједнакости. Та je неједнакост нарочито бунила грађане; они нису више могли подносити да један човек буде више од осталих само по сили свога рођења; они су говорили да један грађанин вреди исто толико колико и племић и хтели су да и они добивају државну службу и звања.

Неправилности и стари обичаји.[уреди]

Исто тако су непријатељи старога режима критиковали и оно замршено и варварско административно уређење. Подела земље на области војне (gouvernements), црквене (diocèses) и финансијске (généralités)[5] била ce у току времена створила наизменичним увећавањем, деобом и смањивањем, без икаква заједничкога плана. С тога je та подела била замршена и неправилна; делови су били врло неједнаки и пуни туђих потпуно затворених земаља; било je финансијских области великих колико четири до пет данашњих француских округа (департмана), а било их je и колико само један; — агатска je епархија (дијецеза) имала дваестину парохија, док их je руанска имала више од седам стотина. — Области разних струка нису ce међу собом поклапале: епархија, судска област (bailliage), пореска област (élection) и војна област стваране су свака за себе, без обзира на ове друге; оне су ce простирале једне преко других и заплетале ce на најнезгоднији начин.

Разне области биле су сачувале своја посебна уобичајена права и своје мере за дужину, тежину и запремину; није било никаква закона ни општега, свима заједничкога права; то je отежавало међусобне односе и трговину између појединих области. Осем тога, пограничне су покрајине биле одвојене од остале краљевине и старим царинама, које су задржане и после присаједињења.

Та збрка и разноликост отежавале су управу и кочиле саобраћај. То ce просвећеним људима није допадало, те су тражили владавину с једнообразном и методичком поделом и јединство (правних) обичаја и мера.

У разним гранама управе власти су радиле и даље по старом начину, који je изгледао нечовечан или неправедан. У финансијској струци порези су били тако распоређени, да највише притискују оне најсиромашније; простачки je данак (таљ) остао уређен онако као и y XV столећу, па чак и порези, који су ударени под Лујем XIV, лични порез (capitation) и двадесетак (vingtième), и који су имали да обухвате и повлашћене сталеже,бише најзад неједнако распоређени; повлашћени су успевали да ce од њих ослободе на штету других. Порез je прикупљан уз нечовечно поступање. Ако порески обвезник не плати порез, уњегову ce кућу смештају војници (garnisaires), који живе о његову трошку. Скупљачи пореза (collecteurs) нису били плаћени чиновници, већ су били становници дотичнога села, који су били приморани да тај рад бесплатно раде, а уз то су они још били и одговорни за оне суме, које ce нису могле наплатити. — Посредни су порези били издати под закуп и само je један део прихода улазио удржавне благајне, а остало je закупничко удружењезадржавало за себе, поред тога и злоупотребљавало ону власт, коју му je држава дала, те изнуђавало од пореских обвезника и више, него што су били дужни дати; спорове између удружења и појединих приватних лица пресуђивали су нарочити финансијски судови, који су имали нарочита рачуна да суде укорист удружења.

У војсци су скупљачи војника на превару врбовали тобожње добровољце. Дисциплина je била сурова, војник ce још кажњавао батинама.

Правосуђе je још било уређено као и уXVI столећу. Судијска су ce звања куповала, и онај, који купиили наследи судијску службу, морао je полагати испит пре него што буде уведен уњу, али ce на том испиту никад није одбијало, бар не због неспособности. По селима су још били заостали властелински судови, који су имали још довољно власти да киње оне, који потпадаху под њихову судску надлежност, не чинећи им при том никакве услуге.[6] Покаткад je било и по четири суда један поврх другога, тако да ce могло апеловали од једнога на други. Парнице су ce годинама продужавале; заступници, бележници и адвокати, који су од тога живели, трудили су ce да учине да дуже трају. А и самим je судијама ова спорост ишла у рачун, јер су они од парничара добивали неку врсту награде у новцу (épices),[7] која ce одређивала сразмерно времену које им je дотични спор одузео. Често ce дешавало да трошкови око каквога спора надмаше вредност спорнога предмета. — Кривично je суђење вршено по старом поступку: окривљени је држан у затвору, колико су судије хтеле, ударан je на муке, суђено му je тајно, а он није могао узети адвоката, да га брани; судиле су му судије по занату, које су увек биле склоне да у сваком оптуженом лицу гледају кривца. Још су биле у животу оне старе варварске, свирепе казне: жигосање усијаним грожђем, привезивање за срамни стуб, бич, вешала, точак итд.

Ето то су они стари обичаји и навике, које ce стичу под једним општим именом стари режим или стари начин управљања.[8] У XVIII столећу њих нису друкчије сматрали него као злоупотребе, и нису их тако сматрали само они који су од њих трпели, него и сами они, који су ce њима користили: властела, свештенство и богати грађани.

Револуција.[уреди]

Почетак Револуције.[уреди]

Противници старога режима надали су ce да ће влада сама извршити поправке. Али Тиргово министровање показа им, да повлашћени редови неће без отпора допустити, да им ce одузму њихове повластице, те стадоше говорити да je потребна револуција, то јест општи преврат, да би ce уништиле злоупотребе и препородила краљевина.

У почетку ce није предвиђало, на који ће ce начин извршити ова револуција. Све врсте људи имађаху неке користи да je спрече: краљ и његови чиновници, да би одржали неограничену власт, а повлашћени сталежи, да би сачували ту неједнакост зарад своје користи. Од туд дакле влада и повлашћени удруживаху све своје силе, да спрече незадовољницима чак и да говоре о тим стварима. Један Енглез, Артур Јунг, путујући кроз Француску 1787. године, приметио je да ce туда много мање говори о стварима домаћим него о стварима холандским. А на две године после тога револуција je већ извршена. Покрет je дакле био врло брз. То je дошло од туд, што су ce влада и повлашћени сталежи међу собом борили и узајамно ослабили, уместо да су ce узајамно потпомагали, да незадовољнике сузбијају.

Повод борбе било je финансијско питање. Од пре једно пола столећа влада je трошила више него што je имала прихода, и дефицит je био ушао у навику. Остатак неплаћених дугова једнако ce гомилао, а Амерички Рат, који je стао скоро пола милијарде, коначно поремети буџетску равнотежу. Најпре ce из тога тешкога стања излазило помоћу зајмова. За пет година Некер je узајмио 450 милиона (не рачунајући 40 милиона што су узети у напред на име прихода и 45 милиона од разних продаја), а његов последник Калона узајми 650 милиона динара. Интерес на овај дуг учини да ce дефицит попне на 80 милиона у 1783., а на 112 најмање у 1787. години. Овакав ce режим могао одржати под руковођењем једнога банкара, као што je био Некер, који je умео наћи начина за набављање новаца: он je умео капиталистима улити поверење, објављујући рачуне од 1781. год., који су изгледали као да показују да су већи приходи него расходи.[9] Али наступи и тај час, кад људи, који су имали новаца, бојећи ce банкротства, не хтедоше више давати у зајам. Да би ce сад прибавила нужна новчана средства, морало ce повратити Тирговљеву систему: смањити издатке укидањем пенсија и бескорисних чиновничких звања, повећати приходе увођењем пореза, који би обухватао и богаташе као и сиромахе. То je предложио и Калопа. Била je потребна скупштина, да јој разложи потребу своје реформе, с тога изради да ce сазове скупштина од племића, које влада одабра (assamblée de notables). Он je рачунао да ће му скупштина усвојити предлог; тако je мислила и публика и збивала ce шала са овом скупштином одличних; по улицама ce продавала „скупштина одличних по четири суа комад” (то су биле поређане и међу собом повезане лутке, које су климале главом у знак одобравања). Али у овом питању влада и повлашћени имали су супротне користи. Влади je било потребно да укине финансијске повластице, да би увећала своје приходе од пореза; а повлашћени су гледали, да не плаћају пореза, који им ce чинио у исти мах и неугодан и да их понижава. — Влада je хтела да очува своју власт неограничену и без икаква надзора, и с повлашћенима ce саветовала само зато, да им наметне предузете мере; повлашћени су пак хтели да ce користе владиним неприликама, те да надзиравају њен рад, да претресају њену политику и да јој наметну своју сарадњу. — Влада je хтела завести једнакост (бар у колико ce тиче пореза), а да задржи неограничену власт, а повлашћени су хтели да ce заведе политичка слобода, а да ce задржи неједнакост. И тако ове две силе, које су биле заинтересоване да спасу стари режим, уместо да ce уједине и да га бране, бораху ce једна против друге, да од њега окрње по један део.

Влада ce сударала с три препреке једно за другим:

1., Скупштина одабраних, коју скупи Калона, не хтеде одобрити њен предлог. Отпуштени Калона би замењен Ломенијем од Бријена, који хтеде завести један нов порез и по ново ce задуживати. Али да би зајмодавцима улио поверење, ваљало je израдити да париски Парламенат указ о зајму упише у државне књиге.

2., Париски Парламенат не хтеде уписати, док му ce не докаже потерба пореза и зајма (он je ту прекорачио своју власт, јер никад није имао већега права до само да чини представке — примедбе — краљу, а никако да претреса његове указе). По том, осећајући да га подржава и париски народ, изјави да „народ, представљен сталешком скупштином, једини je властан да краљу даје новчану помоћ” и преклињао је краља да „сазове сталешку скупштину своје краљевине.” (Ова теорија, позајмљена из Енглеске, није више примењивана у Француској од пре два столећа. Влада je била у недоумици како да ради. Она покуша да ублажи незадовољнике обећавши сазив сталешке скупштине и извршивши неке реформе (протестантима даде право грађанства[10] и установи обласне скупштине, да помажу интендантима и да их надзиравају). Исто тако покуша да примора Парламенат на попуштање преместивши га у Троаје, по том држећи седницу под председништвом краљевим и најзад одузимањем права да указе уписује у књиге.

3., Обласне сталешке и свештеничке скупштине стадоше на страву Парламента и уложише протест против министарскога деспотизма. Било је чак и нереда у Бретањи, Провансу, Дофинији и другде. Ту су племићи руковали отпором, да би своје повластице сачували. (Међутим, у Дофинији ce племићи удружише с грађанима и по ново прихватише стари облик сталешке скупштине, која je била укинута у XVII столећу. Визилска сталешка скупштина захтевала je политичку слободу не само за Дофинију него и за целу Француску, те би ce тако она могла сматрати као први покрет Велике Француске Револуције).

Ови отпори уздрмаше цео стари режим. На свима ce скуповима претресаху државне уредбе и установе. Цензура за књиге готово престаде да ради; године 1787. и 1788. појави ce хиљадама брошура, у којима ce критиковаху повластице и неограничена власт. Створи ce јавно мишљење, које ce све више и више појачавало. Јунг, вративши ce опет у Француску 1788., нађе сву земљу узбуркану, и свуда je слушао како ce говори да je peволуција на прагу. Замисао и само име старији су од 1789. године.

Влада није више могла налазити новаца чак ни за најнужније потребе; у каси није више било остало ни пола милиона. Она je била обећала сазив сталешке скупштине из целе земље за 1792. па je сазва за 5. мај 1789. године, а уз то обустави плаћање дугова.

Општа сталешка скупштина.[уреди]

Да би набавила новаца, влада пристаде да потражи и народну сарадњу и да сазове и његове представнике. Али je још имало да ce реше два главна питања:

1., Хоће ли представници, који ће ce сазвати, у скупштини представљати поједине друштвене сталеже или цео народ укупно? Хоће ли скупштина бити састављена, као и раније, од представника трију сталежа (свештенства, племства и грађанства), тако да сваки сталеж за себе већа и гласа? У том случају два повлашћена сталежа (свештенство и племство) имала би већину наспрам трећега сталежа. — Или пак, да ли да ce усвоји један нов облик, па да ce трећем сталежу да таква снага, каква би одговарала његовој важности? Присталице трећега сталежа упињаху ce да докажу, да он сам чини 99 од 100 свега народа, и да je право, да му ce да бар онолико моћи, колико оним другим двама сталежима. У овом систему требало je да трећи сталеж има толико посланика колико она друга два укупно (то ce звало „doublement du tiers”, удвајање трећега сталежа) и посланици из сва три сталежа имали су да гласају заједно, тако да гласови трећега сталежа одржавају равнотежу гласовима повлашћених (то je било гласање по главама);

2., О чему je ова сталешка скупштина требало да већа? — Да ли само о финансијским питањима, или и о целокупној управи? Да ли треба да ce она ограничи само на преуређење пореза, или ће имати права да изврши опште преуређење свих установа?

Та су два питања била везана једно за друго. Повлашћени су сталежи пристајали да приме преуређење пореза, али су хтели да задрже остале своје повластице; кад би ce гласало по сталежима, они би имали већину и ограничили би преуређење само на финансијске ствари. Трећи je сталеж хтео опште преуређење, и кад би ce гласало по главама, онда би он руковао тим преуређењем и извршио би општи преврат.

Тада ce заподеде борба између повлашћених и трећега сталежа (1788). Парламенти и скупштине одличних људи (notables) који су ce борили против неограничене власти, сад су ce борили за одржање неједнакости; они су захтевали да ce сталешка скупштина сазове у оном облику, у којем je и раније била (гласање по сталежима). И они на мах постадоше непопуларни.

Требало je да влада реши, под каквим ће видом сталежи већати. Она je могла по својој вољи ограничити преуређење подржавањем прва два сталежа, — или извршити битне измене у опште подржавајући трећи сталеж. Она бејаше постала судија између повлашћених и свега осталога народа. Али je ваљало да ce изјасни за једну или другу странку. Она ce не смеде решити. Кад je требало уредити представништво трећега сталежа, Некер покуша да остане између две странке неутралан; он допусти удвајање трећега сталежа, не упуштајући ce у решење питања о гласању по главама. Исто тако он не одреди тачно ни каква ће права имати та скупштина.

Избор представника за сталешку скупштину би извршен посебно за сваки од она три сталежа и у сваком округу (судском, — bailliage). Племићи и свештеници бираху своје посланике непосредно[11], а за трећи сталеж бирање je вршено посредно, тј. двотубо; становници сваке парохије (црквене општине) скупљали су ce, да изберу своје поверенике, који су ишли у главни окружни град, те бирали представнике округа. Сваки je од ових зборова морао, по старом обичају, саставити књигу закључака, cahier, где су излагане све жалбе и захтеви шта да ce поправи. Захтеви су били много слични једни с другима, у колико су ce тицали општега управљања краљевином (у толико више, што су окружне скупштине биле добиле готове обрасци ових књижица, из којих су један део преписале). Сва три су ce сталежа слагала у том да општу сталешку скупштину сматрају као скупштину која има да представља народ; сви су захтевали преуређење финансија и писан устав (конституцију), да би ce обезбедила народна права и ограничила власт оних који владају. Трећи сталеж je поред тога захтевао да ce укину повластице и да ce сва три сталежа споје у једну скупштину, у којој би ce решавало и гласало по главама.

Влада није ништа предузимала, да одреди начин рада и права ове скупштине. 5. маја 1789. године она отвори општу Сталешку Скупштину у Верзаљу, а није била решила ни о чему ће та скупштина већати, нити пак под каквим видом.

Народна Скупштина.[уреди]

Борба између ове две странке започе ce на једном питању о начину поступања. Држећи ce старе уобичајене практике, влада бејаше наредила да сва три сталежа заседавају раздвојено. Трећи сталеж не хтеде допустити да ce ова подвојеност уведе, јер кад ce сталежи један пут уреде (конституишу) подвојено, онда би и скупштина решавала по сталежима. Он ce дакле не хтеде упуштати у већање, док ce претходно не реши питање о гласању; свештенство и племство не хтедоше ce придружити представницима трећега сталежа, а влада je све више и више изгледала решена да их подржава. У овом нераду пробавили су шест недеља. Трећи сталеж прекиде тај нерад, доневши два начелна решења:

17. јуна он изјави да може без представника других сталежа, јер он представља народ, и прозва ce Народном Скупштином. То je значило да право решавања у име францускога народа припада представницима трећега сталежа. Он позва чланове двају повлашћених сталежа, да дођу, да заседавају у Народној Скупштини с једнаким пра-вом решавања и гласања.

20. јуна, пошто влада бејаше заповедила да ce затвори она дворана, где су ce држали састанци трећега сталежа, представници одоше у куглану (Jeu de paume) и заклеше ce да ce „никако неће разићи, док ce не уведе устав краљевине и не постави на чврсту основу”. То je значило објавити, да скупштину не може краљ распустити. Трећи сталеж постаде једна суверена и независна власт.

Тада ce влада реши ца предложи један програм за већање; то je учињено у једној седници, у којој je био и краљ, 23. јуна. Краљ предложи преуређење пореза, а повластице да ce задрже: „Краљ жели да стара разлика трију сталежа у држави буде сачувана у целости својој, као нешто што je у суштини нераздвојно привезано за основно уређење његове краљевине”. Трећем сталежу ce учини да je овај програм недовољан и побуни ce против краља, не приставши да иде из дворане после прочитања те изјаве краљеве.

Тада ce заметну борба између две власти, Народне Скупштине и владе, која je била решена да помаже повлашћеним сталежима. Влада je за собом имала наслеђене обичаје (традиције) и материјалну силу. Али je била растројена а примећавала je, да ју je јавно мнење напустило. Париз стаде на страну Народне Скупштине. Повлашћени нису били добро сложни; и свештеници и ниже племство пристадоше уз трећи сталеж и почеше заседавати с њима. Сад попусти и сам краљ и заповеди оном остатку повлашћених сталежа, да иде и да заседава у Народној Скупштини.

Освојење Бастиље.[уреди]

Влада je још имала уза ce силу. Она je могла употребити војску, да растера Скупштину; краљеве су присталице (роајалисти) то и саветовале Лују XVI, и присталице Револуције бојале су ce да ce по том савету и не поступи. Влада доиста нареди, да војска дође у Bepзаљ, а по том je хтеде довести и у Париз, где je био највећи неред.

Жетва 1788. године била je врло рђава; Париз je био пун изгладнелих бедника и гомила разних злочинаца, који су били дошли из околине; радници из два предграђа, Сент-Антоана и Сент-Марсоа, бејаху стали на страну против владе.

Парижани ce бојаху каквога насилнога војничкога удара, и не дадоше краљевим трупама да уђу. По том ce спремише и уредише за одбрану. Краљ je у Паризу имао, на уласку из предграђа Сент-Антоана, тврђаву Бастиљу, која je служила као државна тамница. Ту су ce затварали људи који су хапшени на основу тајних писама (lettre de cachet); ту je више писаца тамновало. У то доба владе Луја XVI заточеника je ту било мало, а није било ни друге посаде осем инвалида и неколико Швајцараца. Али због улоге, коју je ова тврђава имала, бејаше постала необично мрска као символ самовољне и деспотске власти.

Парижани, чим набавише оружја, нападоше на Бастиљу. Цела je париска војска била сведена на два пука; један од њих, тако звана француска гарда, будући још одавно настањен између Парижана, уместо да ce бије с гомилом света, он ce с њом измеша. Тако париско становништво могаде опсести једну краљеву тврђаву, а један од заповедника који су управљали нападом био je неки подофицир из краљева пука француске гарде.

Заповедник тврђаве предаде ce; Бастиља би заузета и одмах разрушена и народ je играо на том месту.

Заузимање Бастиље само по себи није имало никакве важности, али je оно поздрављено од присталица Револуције као велика победа. Оно je казивало да je париски народ силом победио краљевску владу. Краљ доиста осети да je побеђен; он je 14. јула био у Верзаљу са Скупштином; сутра дан он лично дође у Скупштину и изјави јој ово: „Рачунајући на верност својих поданика, ја сам својим трупама издао заповест да ce удаље из Париза и Верзаља. Ја вас овлашћујем, па вас шта више и позивам, да у престоници обзнаните ове наредбе”. За тим ce удали, а Скупштина устаде и отпрати га чак до замка, усред радосних усклика искупљена света; музика стаде свирати арију: „Qui peut-on être mieux qu'au sein de sa famille?”[12]

Краљ ce не хтеде својом војском послужити против Париза и Скупштине. У исто доба ce и Парижани наоружаше и уредише као народна гарда, под командом приврженика Народне Скупштине Лафајета. Сила, дакле, прелажаше од краља на страну Скупштине.

Скупштина, под заштитом Парижана, постаде једини прави господар. Због тога ce заузимање Бастиље и сматра као званични датум почетка Револуције, и узето je да од 14. јула 1789. почиње I година слободе.

Ноћ 4. августа.[уреди]

После заузимања Бастиље краљевска je власт била потпуно растројена у целој Француској; није више било полиције, да одржава ред. и гомиле људи иђаху по земљи, те пљачкаху; становници појединих градова уредише ce као народна гарда ради одбране. По селима, а нарочито на источној страни, сељаци слушајући како ce говори да je Народна Скупштина прогласила слободу, настадоше да je на свој начин уведу у живот. Најтежи им терети бејаху оне дажбине и кулуци, пошто су их морали давати својим сењерима (властели), тако зване феудалне дажбине. Они стадоше нападати замкове и одузимати дажбинске књиге (terriers, т. ј. властелинске књиге у којима су биле записане све дажбине и обавезе сељака према властелину) и архиве, те их спаљивати; на многим je местима замак опљачкан, а властелин злостављан или изложен опасности.

Кад Скупштина би извештена о овим нередима, одреди један одбор, да напише пројект закона за безбедност краљевине. Овај je законски предлог претресан у седници, која je почела рад 4. августа у 8 часова у вече. Говорило ce о „стишавању узрујаности у областима, о обезбеђењу политичке слободе и утврђењу власника имања у њиховим истинским правима”. Неки су племићи предлагали да се објави, да ће феудална права откупити општине, а. да ће ce кулуци и лично ропство укинути без икакве накнаде. Један посланик из Бретање рече, да je народ спалио замкове, да би тим уништио и феудалне исправе, и да треба признати „неправедност тих права, стечених још у доба незнања и мрака”. Овај говор одушеви Скупштину, и више чланова повлашћених сталежа један за другим понудише да жртвују своје повластице.

Скупштина одушевљено прими ове понуде и једно за другим реши да ce укидају неједнакости између појединих грађана и између државних области. Тако ce укидоше повластице на државну службу, властелински судови, племићска права на ловљење и подизање голубињака, права на наслеђе обамрле себарске имаовине, десетак, повластице неких области, градови и села, продавање чиновничких положаја, разна удружња (еснафи) итд.

Би скована и једна медаља „да овековечи успомену на присно уједињење свих сталежа, на напуштање свих повластица и на ватрено пожртвовање свих душа зарад народне среће и мира”.

Ноћ 4. августа па један пут уништи све оне установе које су одржавале подвојеност друштвених сталежа и омогући да ce ствара ново друштво на начелу једнакости.

Начелна решења, која су ове ноћи донесена, бише сређена и написана у једном декрету, који ce почињао овако: „Народна Скупштина потпуно уништава феудални режим”.

Крај старога режима.[уреди]

Стари je режим био обележен трима цртама које јако падају у очи:

1., Краљ je имао потпуну власт, без икаква надзора и био je неограничени господар;

2., Становништво краљевине било je подељено на сталеже с неједнаким правима;

3., Управљало ce према старим, сложеним, заплетеним и нечовечним уредбама.

Скупштина, одузевши краљу власт и укинувши повластице, уништи краљево неограничено господарство и неједнакост међу становницима. За тим предузе да целу управу преуреди по простом и једнообразном плану.

Она стави себи у дужност да „препороди” краљевину. Свој рад отпоче она уништавањем старе Француске; она хоћаше да, пре него што отпочне ново подизање, најпре очисти земљиште, да уништи старе установе а да их не преуређује. Сва она стара обичајна права, која су у скупштинским књигама (cahier) означена као злоупотребе, бише укинута. На челу новога устава би истакнута ова изјава:

„Народна Скупштина, желећи да француски устав заснује на начелима која je признала, неповратно укида установе које вређају слободу и правну једнакост.

„Нема више ни племства, ни перскога достојанства, ни наследних ни сталешких разлика, ни феудалнога уређења, ни властелинских судова, нити икакве титуле или назива и повластица, које су од туд потицале, нити икојега витешкога реда.... нити какве друге надмоћности осем преимућства државних чиновника у вршењу њихове службе.

„Нема више ни куповања, ни наслеђивања какве било државне службе.

„Нема више ни за који део народа, ни за које лице, никаквих повластица, нити каква изузетка од права, које je опште за све Французе.

„Нема више ни еснафа нити каквих удружења по занимању, уметностима и занатима.

„Закон не признаје ни верскога завета, ни икоје друге обавезе, која би била противна природним човечјим правима или уставу”.

Од 1790. године старе установе, као краљев савет, државни савет, интенданти, парламенти, судови, закупци пореза и др. бејаху престали да раде. Свештеничке земље бише проглашене за народна добра. Није ништа више заостало од старога режима.


  1. Како je судијско звање добивано куповањем (у XVI и XVII столећу), то га je краљ могао одузети, тек пошто плати купцу издату суму; но краљ, будући вазда без новаца, никад није употребљавао то право; на тај начин су судије y ствари биле непокретне, али не и по праву.
  2. Ливра je новац различите вредности. Пред Револуцију je вредела без мало динар. Прев.
  3. Властелиново право суђења није му давало никакве власти, пошто je морао узети судију, да му ово право примењује
  4. Обично се каже да су под старим режимом племићима одсецане главе, а они који нису били племићи вешани су. То није потпуно тачно. Казна je зависила од природе кривице; разбојник je, на прилику, могао бити вргнут на точак, и ако je био племић, и било je за то примера.
  5. Назив провинција, који ce обично даје географским деловима Француске под старим режимом (пре Револуције), није био њихово званично име.
  6. У Француској још има понешто из доба пре Револуције. Револуцију су у неколико произвели и правозналци, који су устукли пред потпуном изменом судскога система; но број људи од закона смањио ce, парнице су постале краће и суђење je бесплатно.
  7. Epices je у старом француском праву најпре означавало добровољни поклон, у стварима или новцу, што га je парничар давао својим судијама, кад добије парницу. (Наша „јабука”, а и у њих већином прерађено воће). Но тај ce обичај брзо изметнуо у злоупотребу, те ce поклон истраживао и често давао и пре суђења. У неким старим актима стоји при крају записано : „Пресуда ce неће изрицати, док ce поклон не донесе.” — Уредбом од 1669 г. одреди ce да ce тај поклон замени новчаном наградом, која ће ce при изрицању пресуде одредити према раду, броју седница и вредности спора. Прев.
  8. Од обичаја старога режима само неки допиру до феудалнога доба, а већина их .je постала тек у XVI столећу, под владавином неограничене монархије. Али просвећени људи из XVIII столећа гнушаху ce на Средњи Век и бејаху ce навикли, да њему приписују све оно што им ce није допадало. Тако су они све злоупотребе, па ма какве биле, сматрали као „дело феудалнога доба.”
  9. Овај je вишак био уображен (фиктиван). Извештај je био само једно предузеће да ce свету улије поверење, као оно што бисмо ми данас назвали реклама или препорука. Мирабо je то још тада показао.
  10. Управо, допуштено им je да ce и они, као и католици, уписују у протоколе рођених, крштених, венчаних и умрлих (état civil). Прев.
  11. Владике и нека властела били су чланови по праву (тј. без избора).
  12. „Где човеку може бити пријатније него усред свога рода”, — стих из Мармонтелове заједљиве опере Луцилије, за коју je музику удесио композитор Гретри. Прев.